Бојан Димитријевић: Много разлога за савез са Русијом и Белорусијом, од евроинтеграција – само штете

Излагање проф. др Бојана Димитријевића на округлом столу «Србија и Савезна држава Русије и Белорусије» одржаном 12. фебруара 2026. у Београду.

Хвала на позиву. Ја бих одмах кренуо у једну врсту анализе у вези са аргументима ЗА и ПРОТИВ интеграције, односно то се у економији обично зове кост – бенефит анализа, анализа трошкова и користи, мада се овде не може радити само о користима, овде постоје и дубљи цивилизацијски разлози у корист интеграције, о којима ћу такође говорити.

Прво, постоје несумњиво одређени геополитички разлози за интеграцију. Кад то кажем, имам у виду Европску унију која сада улази у своју прилично велику кризу. Питање је судбине и будућности Европске уније, питање је хоће ли бити Европска унија на два или три колосека, питање да ли ће се десити још неки егзит из Европске уније. То је један проблем који ЕУ има сама са собом.

Други проблем је везан за сувише спор процес наше интеграције у Европску унију, јер готово је извесно да до 2030. године нећемо бити у Европској унији, а ако се не варам још 2004. године био је самит Западног Балкана у Солуну, где је донета некаква резолуција о приступању, односно европској перспективи балканских земаља и од тада тај процес се стално одлаже.

Трећи важан геополитички разлог, (а он има и своје безбедносне импликације) јесте третман Косова и Метохије. Наравно, сада већ нема никакве сумње да би Србија морала да се одрекне КиМ уколико би желела пуноправно чланство у ЕУ. То су одређени геополитички разлози који су потпуно специфично српски, али морамо имати у виду и ово што је професор Ракић говорио да се свет веома брзо мења и да заправо већ последњих 15-так година можемо говорити о томе да се свет креће у правцу мултиполарности. И да је, рекао бих то, без обзира на Трампове покушаје и различите врсте активности који успоравају тај процес, то један незаустављив процес и да су наравно БРИКС, (а у том контексту Кина и Русија), главни катализатори тог процеса, и да наравно тај процес има врло позитивне дугорочно посматране последице за земље такозваног Југа, или Трећег света, или Земље у развоју. Ово су све врло условни називи, јер већина тих земаља, као што је и професор Кршљанин рекао, превазилази земље Колективног запада по обиму БДП-а, чак и у неким елементима по степену економске развијености, а о величини територија, броју становника и да не говоримо. Значи мултиполарни свет, стварање врло успешних интеграција каква је БРИКС, која Србији у односу на Европску унију нуди једну потпуно нову перспективу, и читав низ других процеса у том правцу.

Други аргумент, који би био веома користан за Србију, је војнобезбедносни. Када то кажем, имам у виду чињеницу, прво да је Србија у односу на једну овакву иницијативу у врло тешком положају. Србија је окружена земљама НАТО-а и практично је једина земља која није у НАТО-у и то треба имати у виду. Друго, Србија има огроман проблем са Косовом и Метохијом и свим оним што постојећа косовска власт тренутно ради, против наших националних интереса. Затим, имајмо у виду чињеницу да се јављају неке нове регионалне безбедносне интеграције, које имају карактер војних савеза или неке врсте војних споразума, као што је војни споразум између Хрватске, такозваног Косова и Албаније. Према томе, то су аспекти који додатно угрожавају позицију Србије и наравно да би иницијатива ка Савезној држави у том смислу, вероватно већ у кратком року, значајно побољшала војно-безбедносну позицију Србије.

Економски фактори за ову интеграцију су, наравно, веома значајни. Ја ту имам у виду чињеницу да ова интеграција отвара перспективу врло значајне економске сарадње са Русијом и Белорусијом. У овом тренутку, Белорусија није наш значајан економски партнер по обиму спољнотрговинске размене, али ту свакако постоје велики потенцијали, а Русија је један од кључних економских партнера, нарочито у сфери енергетике. Али ова сарадња додатно отвара перспективу и сарадње са БРИКСОМ и сарадње са Евроазијском економском унијом. Ту је, као што је господин Кршљанин рекао, и ШОС и читав низ других интеграција које су сад претежно усмерене ка Истоку и доминирају у односу на Запад. Ова перспектива отвара сарадњу са тим интеграцијама, отвара могућност далеко виших степена интеграције, не само зоне слободне трговине, већ потенцијално и царинске уније, па чак и јединственог економског простора јер ми видимо да заправо оно што се дешава у Савезу Русије и Белорусије, де факто по многим аспектима, нарочито у области привреде, образовања, социјалне политике и тако даље, има елементе потпуне интеграције, од које Србија може итекако да има користи. Ту је сарадња у области  енергетике, јер је екстремно важно за економску безбедност Србије, могућности сарадње су у пољопривреди, индустрији, у области инвестиција, војноиндустријског комплекса, инфраструктурних пројеката, туризма, финансија и тако даље.

Постоји и један духовно-верски, културноцивилизацијски разлог за интеграцију, та димензија, на коју ћу се касније вратити.

Овде бих навео неке аргументе ПРОТИВ, односно изазове у вези са могућом интеграцијом, јер реч аргументи против звучи грубо. Ово би био несумњиво коперникански обрт у спољној политици Србије. Неко тумачи да би то био делимични губитак суверенитета и делимични губитак самосталног вођења спољне политике. Ја се ту прилично слажем са господином Ракићем. Мислим да не би био губитак суверенитета. Постојала би обавеза координације и усклађивања спољне политике, то је природно и разумљиво. Неко тумачи да би Србија практично тиме приступила новом војном савезу. Мислим да није реч о новом војном савезу. Реч је о координирању војне и безбедносне политике, потенцијално чланством у једној савезној држави, у којој и Русија и Белорусија, у том контексту, нису посебни војни савез, мада постоји перспектива ОДКБ-а, која има нешто шири контекст у том смислу.

Међутим, шта би у стварности могло да се деси? И НАТО и Сједињене Америчке Државе и Европска унија би доживеле ово као непријатељски чин. Тога бисмо морали да будемо свесни. Реакција би вероватно подразумевала непрестани притисак, врло могуће одређене санкције и покушај изолације Србије. То је нешто на шта бисмо у овом контексту морали да рачунамо. Кад то кажем, имам у виду чињеницу да је Мађарска пуноправна чланица Европске уније, па видите у каквој је позицији у односу на Европску унију у покушају да води једну релативно самосталну политику и нарочито у покушају да води самосталну политику у односу према Русији и сукобу у Украјини.

То би вероватно значило и притиске у правцу смањивања страних, директних инвестиција и спољнотрговинске размене, која долази са подручја Европске уније, то би значило тешкоће у кредитним односима, тешкоће у платном промету. Вероватно би имало импликације на наш кредитни рејтинг који је у овом тренутку врло повољан. Имам у виду и чињеницу да је у односу на стране директне инвестиције, Србија са својом платном билансном позицијом веома осетљива, а наравно у таквим околностима врло лако може да се склизне и у буџетски дефицит и у пораст спољног дуга. То су, без сумње, осетљиви процеси. Тај део приче морао би да буде, у некој перспективи стварања заједничке државе, поприлично компензован учешћем и интеграцијом у једном оваквом Савезу.

Морамо имати у виду и чињеницу да су Кина и Русија сталне чланице Савета безбедности и играју врло драгоцену улогу када је реч о Косову и Метохији, у односу на Србију и да су до сада одиграле драгоцену улогу. Сетимо се покушаја да се донесе резолуција о геноциду у Сребреници, која је спречена захваљујући улози коју је Русија имала у Савету безбедности. То су несумњиво позитивне чињенице које нама могу да погодују. Оно што генерално може да погодује је да се Србија ипак јавно определила, без обзира што је званична политика интеграција у ЕУ, за политику такозвана „четири стуба“, односи са Русијом, са Кином, Сједињеним Америчким Државама и Европском унијом, као такође важним економским и геополитичким факторима.

Међутим, постоје духовно-верски и културно-цивилизацијски разлози за интеграцију, о чему су моји претходници говорили. Недавно сам прочитао есеј кнеза Трубецкоја, једног од оснивача Eвроазијског покрета, који се зове „Европа и човечанство“. Он на врло убедљив начин приказује да интеграција са Европом како је он назива, (а есеј је настао пре сто година) романгерманска цивилизација, а ми сад можемо да је назовемо англосаксонском цивилизацијом, заправо може да води у два правца: или потпуном губљењу идентитета једног народа, једне државе или ка томе да ће та држава увек, апсолутно увек бити на периферији, на трећем или четвртом колосеку  тих интеграција. У овом нашем случају то би био вероватно четврти колосек интеграција. Као што она инстант кафа постоји за ових шест земаља оснивача Европске уније, а за земље као што су Чешка, Словачка, Мађарска и тако даље се та инстант кафа прави на другачији начин, тако и у сваком другом облику то тврдо језгро европске, англосаксонске цивилизације гледа на придружене земље као на грађане другог реда. И у таквим околностима, ја сам убеђен, да чак и ако Србија у смислу државног руководства не приступи иницијативи за савез са државама Русијом и Белорусијом, треба да прекине своје евроинтеграције. Сматрам да Србија од својих евроинтеграција у овом тренутку има само штете. Једини разлог због ког би Србија могла привидно остати у евроинтеграцијама је чињеница, односно способност дубоке државе Запада, да евентуално организује неку „обојену револуцију“. Ми смо видели да су готово све земље у окружењу Русије које су покушале да иду неким другим правцем, доживеле „обојене револуције“. У том смислу треба бити прагматичан и опрезан. Чак и да пристанемо на даљи наставак евроинтеграција, ми ћемо морати да се одрекнемо Косова и Метохије, а то је први сценарио о коме сам говорио. То је потпуни губитак идентитета државе Србије, не само у дугом року, већ и у кратком року. Као што је председник Путин рекао „Шта ће нам свет без Русије“, ми можемо да поновимо слично питање: шта ће нама Србима Европска унија без Косова и Метохије? Мислим да у том смислу, тај политички правац нема перспективу.

Постоји један јак духовни разлог због чега треба имати отклон према садашњој западној цивилизацији, а то је лепо дефинисао Дугин. Он је рекао да је либерализам, мислећи притом и на Колективни запад, људе ослободио од вере, покушава да их ослободи од колективног иденититета и од рода или пола. То су те три велике иницијативе које иду у правцу потпуног губљења људског идентитета. Мислим да то није пут Србије. Упркос чињеници да би било доста проблема, мислим да ми треба да охрабримо државно руководство Србије да почне да размишља у овом правцу и јако добро промисли о свим аргументима за и против, јер оно што Колективни запад жели у овом тренутку је нестанак Русије и Белорусије у оваквом облику. А ако оне нестану у оваквом облику, онда ту нема места ни за Србију, нестаће и Србија. Према томе, мислим да ми као народи, с обзиром на веру, историју и друге околности имамо заједничку судбину и да је та заједничка судбина нешто што треба да буде основни путоказ за будуће акције.