БОЈАН БИЛБИЈА: Лукашенко против Мајдана

Девети август биће дан када ће се белоруски председник Александар Лукашенко борити за шести узастопни мандат на челу државе. После 26 година на власти овог пута делује да је пред њим једна од најтежих политичких битака. Не због тога што ће имати проблема да тријумфује на биралиштима него управо због чињенице да би очекиваном победом већ у првом изборном кругу – на крају свог наредног мандата ушао у четврту деценију непрекидно на месту председника. Тако нешто у западноевропским земљама напросто није могуће, као ни у Русији. Али ни то не би био непремостив проблем да није све сложенијих унутрашњих и међународних околности које му не иду наруку.

У свом дугогодишњем лавирању између Запада и Русије, Лукашенко је повећао очекивања и једних и других, а самим тим и њихово нестрпљење и незадовољство. Уз снажну подршку народа какву је уживао претходних деценија, белоруски лидер не би морао превише да стрепи од тога шта о њему мисле странци. Али када белоруска привреда већ деценију не бележи високе стопе раста као некада (укупан, збирни раст за десет година износио је само један проценат), у таквој ситуацији председник Белорусије мора да буде опрезан. У супротном, у овој држави може да се понови Мајдан, односно сценарио из суседне Украјине.

УПОЗОРЕЊЕ
„Свима нам је јасно да се догађаји одвијају по унапред осмишљеном сценарију. Не смишљају то они, постоје газде које плаћају новац. Они су само извршиоци. Најпре представници низа иницијативних група, зарад дестабилизације друштвено-политичке ситуације, злоупотребљавају право на окупљање, а онда ће формирати тимове и групе бораца који ће, није искључено, покушати да организују сукобе на трговима. На то они и позивају људе“, саопштио је прошле недеље председник Александар Лукашенко на састанку с водећим људима армије и службе безбедности.

Његово упозорење долази после низа инцидената које организује опозиција, испробавајући нове технике борбе против власти. Они организују по улицама и трговима прикупљање потписа за своје председничке кандидате, унапред знајући да је готово немогуће да сакупе довољан број. Према белоруском закону, након што се надлежнима пријави иницијативна група неког председничког кандидата, одређује им се рок од месец дана да прикупе 100.000 валидних потписа.

Али њима то и није циљ – са званичним статусом иницијативне групе могу да постављају штандове и шаторе по улицама ради „прикупљања потписа“, а заправо ради организовања политичких митинга и акција, на шта се управо и жали Лукашенко. Тако се на улицама Минска и других градова „кали“ и тестира на терену инфраструктура за обојену револуцију, која је суштински већ у току. За сада, додуше, ниског интензитета.

Циљ ових група, које очигледно делују синхронизовано, јесте да се пријави што више таквих иницијативних група, како би митинзи и демонстрације трајали непрекидно, недељама, са циљем да се све више разочараних грађана окупља на овим акцијама. И, како упозорава Александар Лукашенко, да се у једном тренутку на сцени појаве борци који би започели с насилним акцијама.

ПОЗНАТИ СЦЕНАРИО
Из опозиције одговарају на ове наводе – да такве планове немају. И да ако се „борци“ и појаве, то ће бити провокатори које је послала власт. Ни то није сценарио који је непознат у Белорусији и зато је све утолико опасније. У хаосу који би могао да уследи, док власт и опозиција једни друге оптужују за изазивање насиља, ствари би могле да измакну контроли. Лукашенкова је грешка у томе што је, жалећи се на наводни стисак који трпи из Русије, све шире отварао врата западном утицају – а с њим су у Белорусију продрли и западни кеш и револуционарни набој.

Веровао је изгледа Лукашенко да је оваква политика прагматична, да ће га оснажити и обезбедити му јаче карте у разговорима с Москвом. Може се, међутим, испоставити да је од готовог правио вересију. Јер тако је 2013. године – додуше, у другачијим околностима – и свргнути украјински председник Виктор Јанукович нежно гајио прозападну опозицију, плашећи се Брисела и Вашингтона, па му се то на крају обило о главу. И једва ју је извукао живу на раменима.

Зато Лукашенко каже да неће допустити нови Мајдан у Белорусији. „Ја све видим. У право време, на правом месту, ми ћемо их све довести у ред. Преврата у земљи неће бити. Мајдана још мање“, поручио је противницима шеф државе. Занимљиво је да ове речи долазе од човека који је 2014. међу првима признао „резултате“ украјинске револуције, годинама сарађујући са лидерима украјинског Мајдана. У Москви су били шокирани понашањем свог „савезника“, коме је очигледно Запад био пречи. Тада је говорио да Минск води самосталну политику, да Руси нису у праву и да он само поштује избор украјинског народа. Сада би учинио све да спречи „белоруски Мајдан“. Да ли би се зачудио када би му из Кремља поручили да и они „поштују избор белоруског народа“?

Не улазећи у детаље, ваља само напоменути да ситуација у Украјини 2013. и 2014. и у Белорусији 2020. године – нису исте. Јанукович је тек 2010. на изборима преузео власт у Кијеву, баш од „наранџастих“ револуционарних снага, али је био свргнут после четири године. Његов „грех“ био је то што није довољно агресивно спроводио антируски курс, а највећа слабост у томе што су му државни апарат и службе безбедности биле пуне „наранџастих кадрова“, док су разне западне владине и невладине агенције несметано вршљале Украјином. Па је у датом тренутку било лако покренути револуционарну инфраструктуру.

Лукашенко је, ипак, много озбиљнији политички фактор, човек који је и државу и службе обликовао лично, по сопственој замисли, располажући током две и по деценије огромном влашћу. Ипак, и он је последњих година почео да чини уступке Западу. Ако његова „тврђава власти“ показује знаке слабости, узрок томе лежи у разводњавању некада апсолутно проруског државног курса – када су и његове политичке акције биле најјаче, а привреда најстабилнија, са годишњим стопама раста и преко 10 процената. Осетивши се довољно моћним и „независним“, Лукашенко је почео све отвореније да пркоси и Москви, ваљда не разумевајући сасвим да је та његова моћ и независност произлазила управо из тога што Кремљ није никада покретао акције против њега, чувајући леђа лидеру братске и савезничке републике.

Жељан и западног признања, Лукашенко је временом све отвореније контрирао руском руководству – круна ове политике била је поверавање 2012. места шефа дипломатије Владимиру Макеју, отворено прозападном политичару, човеку школованом у Министарству спољних послова Аустрије. Занимљиво је да је управо та 2012. била у најнегативнијем смислу прекретна година када је реч о привредном расту Белорусије, с растом од само 1,71 одсто – а у годинама које следе више никада и није био виши од три процента (поређења ради, у 2010. и 2011. раст је био 7,75 и 5,55 одсто), док је 2015, 2016. и 2020. економски пад износио између три и шест одсто. Укупно, како је раније речено, белоруска привреда за 10 година увећала се за само један проценат! Као да су у Минску заборавили да им економија зависи од пет милијарди долара колико су, деценијама, сваке године добијали од Москве.

Са Макејом на челу МИП-а, Лукашенку је био и биће знатно отежан пут ка изградњи бољих и економски успешнијих односа с Кремљом. Да ова политика није „случајна“, види се и из тога што је Макеј остао министар и у новој влади Романа Головченка, након што је Лукашенко распустио почетком јуна кабинет Сергеја Румаса. Макеју је ово већ четврти премијер, па се може рећи да је он – једина константа. Тешко да ће због тога Лукашенко бити мирнији, што се види и из његових речи о Мајдану.

РУСИЈИ СЕ НЕ ЖУРИ
У ситуацији када ће белоруски БДП пасти за око шест одсто ове године, Лукашенку је потребан новац, најмање две и по милијарде долара, од чега 900 милиона тражи на зајам од ММФ-а. Ту ће Макеј радо помоћи. И не само ту: овај лидер западне фракције у белоруском руководству, како се незванично тврди, жели одрешене руке у даљем „чишћењу проруских кадрова“ по дубини свих грана власти. Можда је то пут за Лукашенка да привремено избегне Мајдан и овери победу на председничким изборима, али се поставља питање: коме ће он бити потребан када изгуби подршку Русије, а Запад преузме контролу над његовим окружењем.

Русија не жури нигде. С оваквим понашањем званичног Минска као у последњих десетак година, Белорусија је за Москву ионако поприлично „изгубљена“. Кремљ је стрпљив, тражи само да Лукашенко коначно почне да извршава обавезе преузете у процесу интеграције Савезне државе Русије и Белорусије, са чиме он очигледно не жури. Можда ће му руска подршка бити потребнија након избора, када започне „последњи председнички мандат“. Као искусан државник, између западних санкција и руских интеграција, сигурно ће Лукашенко умети да одабере. Само да га не осујети неки Мајдан.

СЛУЧАЈ ТИХАНОВСКИ
Председника Белорусије САД већ ставиле овог месеца под санкције, а ЕУ се припрема да то уради. Разлог је „прогон политичких противника“, посебно случај Светлане Тихановске и њеног мужа Сергеја, који је завршио у затвору. Овај брачни пар – који на летовању на себе и своју децу навлачи мајице са албанском заставом, а под креветом им је полиција пронашла 900.000 долара за које тврде да су им „подметнути“ – сада постаје један од мотора „уличних процеса“ за свргавање Лукашенка.

А Запад их подржава: извештачи Европског парламента за Белорусију тврде да се „нагло погоршала ситуација“ у вези с грађанским окупљањима и изражавањем мишљења, истичући „неспремност белоруских власти да омогуће једнаке услове за све председничке кандидате“.

Како се тврди, власти спречавају ове кандидате да прикупљају потписе, посебно апострофирајући брачни пар Тихановски и још једног кандидата, Николаја Статкевича. И портпарол ЕУ Петер Стано изјавио је да ситуација у Белорусији изазива „озбиљна питања у вези с поштовањем људских права и слобода од стране власти“. Лукашенко ове „апеле“ није послушао и најавио је обрачун с Мајданом. Санкције ЕУ, поред оних америчких, већ су у најави.