Богдан Златић: Света деца мученици српски на броју 54009

Фото: Стање ствари

Наш немар према Светој деци мученицима, као и лажни опрост који дајемо онима који се нису покајали, живи у нама и као ватра потпирује џелате на још већу мржњу и злочине

Памјат

Константин Антошин упознао ме је са својим и предлогом Божа Грбића да наша Света и Саборна Српска Православна Црква подигне спомен храм посвећен српској деци умореној у Другом светском рату. Предлог су образложили на јасан и разуман начин.

Након изношења основног мотива („Ако желиш да уништиш један народ, најпре му убиј децу“) предлагачи наводе сурове податке: пописом жртава рата који је 1964. године спровео Савезни завод за статистику на територији читаве Југославије, чији обухват није био потпун (дакле, у својој свеобухватности, довршености и коначности остао доступан само Господу – Оном Који Јесте), у Другом светском рату обухваћено је 57606 уморене српске деце именом и презименом. Предлагачи су посебно нагласили да је за дете сматрано само оно лице које је у тренутку уморства имало четрнаест или мање година. Божо и Константин нас упозоравају да је од овог броја у НДХрватској уморено 54009 деце, и то на 4211 стратишта. Православни храмови били су стратишта за 345 пописане српске деце.

Предлагачи изградње овог спомен храма такође нас подсећају на Витлејемске младенце, 14 000 на броју, чији помен Црква слави 11. јануара/29. децембра, а који символично и стварно чине пређеосвећену жртву, принос вечерњи за дарове којима ће нас страдална србска деца приближити Новој Пасхи, Њеној радости и Спасењу. Ти дарови су заупокојени Небески Знамен, именом и презименом осведочен спомен 11309 србске деце уморене у узрасту млађем од две године.

Колика је стварна снага неопојане, именом непоменуте и у заборав пале Свете деце мученика  откривају нам предлагачи подизања спомен храма када кажу да ако би желели да проведу макар један дан са сваким умореним дететом, да би морали да живе са њима пуних 147 година и 354 дана, а да би свештеник на служби само поменуо свако од 54009 имена православних мученика, само би тај део службе без прекида трајао више од 15 сати; док би читање акатиста посвећеног Светој Деци мученицима, ако би га истовремено служило девет свештеника, Радуј сја би за свако дете морало да буде изговарано непрекидно два сата.

Предлагачи нам веле да би за обележавање стратишта, и то само оних познатих, било потребно 4211 спомен плоча или крстова и тврде да многа од ових стратишта нису, нити ће за овог века, бити доступна. А свако од њих мора наћи своје место у срцу православних, јер ако би била избрисана из сећања, ишчезла би и из домостроја спасења и њиховог баш као и нашег – јер нема личног спасења без оног саборног: са свима светима. Заборав деце мученика значио би да је смрт постала једина истина о животу садашњих, прошлих и свих будућих генерација Срба, која би тиме од поколења постала покољења – колена спремна да поново доживе покољ.

Константин и Божо нам указују на диптих светих Српске Православне Цркве који је одредио да се 13. јули/30. јуни молитвено слави у памјат Свете деце мученика јастребарских и сисачких, жртве геноцида над србским родом у НДХ. Због свега тога Константин Антошин и Божо Грбић упућују јавни позив свом клиру црквеном и свима нама православним, члановима Српске Православне Цркве, да на сваки добротољубиви начин учествују у изградњи спомен цркве посвећене Светој деци мученицима.

Расуђивање

Бог прашта онима који су се покајали. Човек може постати сведок јавног чина нечијег покајања. Да ли се грешник заиста покајао – то може знати и о томе судити само Господ Исус Христос. Након исповести и свете тајне покајања, кад свештеник очита молитву разрешења, покајани грешник може да добије опрост, али је и тада свештеник само сведок тог покајања, а уз очитану молитву покајнику опрост даје сам Господ, наравно уколико се грешник заиста покајао.

Човек може опростити само онима који су се огрешили о њега лично, о њега грешног, свегрешног и прегрешног, и то само за дела учињена њему лично. Онима који су се огрешили о веру хришћанску и Господа Исуса Христа мирјанин нити сме, нити може опростити. Ако би неки хришћанин помислио да је у његовој моћи да било ком човеку опрости хулу на веру хришћанску или, не дај Боже, на Господа Исуса Христа, починио би грех охолости – да је баш њему могуће да има сазнања о туђем кајању и преумљењу, али би тиме учинио и грех гордости – да је баш он властан да пружи опрост за тако нешто.

Једино што је човеку доступно и могуће је да буде сведок или јавног покајања или непокајивости оних који су се огрешили о веру хришћанску и Господа Исуса Христа.

Беседа

Страва почињеног злочина представља душевни и духовни изазов за сваког човека. Душа увек реагује на неки начин – осудом злочина, уколико постоји способност да се зло сагледа и доживи, или равнодушношћу према злочину, уколико зло својом дубином паралише осећања, или саглашавањем са злочином, уколико зло превлада човекову могућност доживљаја зла и тиме његовог довођења у свест.

Избегавање суочавања са стравом почињеног злочина најпре се показује као неспособност човека за сагледавање истине, јер бол коју ова истина доноси надјачава оне психичке моћи човека које су зависне од његовог духовног узраста.  Након тога одсуство суочавања са злочином постаје мисаона препрека човеку за обраћање Богу.

Света деца мученици су наши заступници пред Богом, тако да ми треба да се њима молимо за њихову помоћ да они, молитвено с нама, уклоне препреке које је злочин поставио између нас и поднебеских сила у току нашег молитвеног обраћања Богу.

Игнорисање злочина над Светом децом мученицима није израз хришћанске вере наше него настаје из потискивања свести о злу у дубље слојеве психичког живота и представља знак слабости да се молитвом супротставимо злу. Речи праштања за ове злочине не долазе из хришћанске вере, него из људске слабости која жели да помири добро са злим, правду с неправдом, врлину са грехом, истину с лажи, да би задобила лажни мир савести – састављен од компромиса и калкулација. То је знак одсуства суочавања с истином о греху који је почињен Деци мученицима као мартирима – истинским сведоцима хришћанског страдања.

Наш немар према Светој деци мученицима, као и лажни опрост који дајемо онима који се нису покајали – та лаж о опросту – живи у нама и као ватра потпирује џелате на још већу мржњу и злочине и тиме чини њихово евентуално покајање још даљим и нестварнијим. На тај начин, наше прећуткивање, наше уљуљкивање у лажни мир савести на још већи и дубљи начин разјарује будуће џелате православне деце.