Читајући у електронским медијима о последицама Инцковог наметнутог закона о негирању геноцида у Сребреници по политичку ситуацију унутар БиХ пажњу ми је привукао чланак под насловом „Негирање геноцида у Сребреници је шамар свим пресудама“ Есмира Милавића 03. августа 2021. године, у коме г. Менахем З. Розенсафт коментарише или боље речено „објашњава“ своју изјаву преузету као наслов текста, али на један јако специфичан начин, који ме је приморао да реагујем у виду овог коментара.

Морам да признам да дуго нисам имао прилику да прочитам текст (коментар) који није заснован ни на једној аргументованој и документованој чињеници, осим сталног позивања аутора текста на познавање материје и на своје посланство да „псеудоакадемицима и осталима“, отвори очи и укаже на једини прави пут, при чему је реч о тако осетљивом питању као што је геноцид.

Био бих неправедан и пристрасан кад не бих споменуо да се уважени господин (који је правник и – ако сам добро разумео – предавач на колеџу) читаво време у свом излагању ослања на пресуде међународног суда у Хагу, на то да је стручњак за „геноцид“ и чињеницу да је дете родитеља (уз сво дужно поштовање према њима, и сам имам јеврејске корене) који су преживели Холокауст.

Што се тиче Међународног суда правде у Хагу придружујем се оној страни глобалне академске популације која дели мишљење да је то више политички суд него суд правде. У супротно, односно његову легитимност, могла би ме уверити само правоснажна оптужница и, у наставку, осуђујућа пресуда против НАТО алијансе за агресију на СРЈ, с обзиром на чињеницу да је напад од стране НАТО алијансе изведен без сагласности Савета безбедности УН, као предусловом за његову легитимност. Стога…

У свом осврту на број жртава убијених у Јасеновцу у периоду од 1941. до 1945. године г. Розенсафт критички се изјаснио да је број жртава наведених од стране проф. др Гидеона Грајфа неколико пута преувеличан, али се није определио на које се то жртве тачно односи – Србе, Јевреје, Роме или антифашисте? Свака је жртва важна колико и све заједно – то сваки Јеврејин и те како добро зна и крајње је неодговорно олако играти се тиме.

Надам се да је г. Розенсафт, као стручњак за геноциде (а и као потомак родитеља који су преживели покушај истребљења свог народа), осетио потребу да кривично-правно и морално преиспита бомбардовање Хирошиме и Нагасакија атомским бомбама (6. и 9. августа 1945. године), у којима је животе изгубило 300.000 цивила. Мушкараца, жена, стараца, деце… које није требало депортовати (задња ставка дефиниције геноцида: „Принудно премештање деце из једне у другу групу“), јер их више није било, а све то уз оправдање да се спречи већи број жртава, иако су САД знале за јапанску спремност за капитулацију. Чак се, тада будући председник САД, Двајт Д. Ајзенхауер изјаснио да је поменуто бомбардовање Хирошиме и Нагасакија било непотребно. У Хирошими и Нагасакију деценијама није било услова за живот. Да не залазимо у Вијетнам, итд. Никад, везано за те злочине, није било почетка, а камоли епилога пред међународним судовима правде.

Што се тиче чланова Kомисије за утврђивање страдања припадника свих народа у Сребреници (мишљења сам да г. Розенсафт извештај није до краја ни прочитао, а камоли се у њега удубио), посебно проф. др Гидеона Грајфа, које г. Розенсафт назива „корисним идиотима“, уверен сам да себи никад не би дозволили такав пад или боље речено недостатак академских стандарда и манира, вређањем некога (што је иначе својствено људима који не располажу аргументима) због његовог различитог става по неком питању, а који је уз то и аргументован и документован.

Проф. др Рафаел Израели (признати историчар и академик) и др Ефраим Зуроф (директор Симон Визентал центра у Јерусалиму), који су мишљења да се у Сребреници десио страшан злочин али не и геноцид, имали су пуку срећу што нису завршили на „сметлишту историје“, као неки који подсећају на министра пропаганде нацистичке Немачке Гебелса, како је то у вези са Kомисијом и њеним „Извештајем“ констатовао г. Розенсафт.

На крају, и не мање битно од свега наведеног, јесте да начин на који се г. Розенсафт, како пише дотични медиј, „обрушио“ на „Извештај“ Kомисије о Сребреници, ни у чему не доприноси превазилажењу међусобне нетрпељивости и привидне немогућности складног суживота на тлу бивше Југославије, проузроковане трагичним догађајима који су кроз историју у многочему погубно обележили ове просторе и људе који живе на њима.

Проф. др Богдан Вукосављевић је члан научног одбора Европског истраживачког института за стратешке студије (ERISS) из Љубљане. Текст представља лично мишљење аутора. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор Нови Стандард