БИЉАНА СТАНИЋ: Оронула брвнара спомен на војводу Петра Бојовића

Умемо ли ми, (не)достојни потомци ондашњих победника да очувамо прошлост? Умемо ли да овековечимо победе? Хоћемо ли бар покушати да се носимо са временом и свима које та времена доносе а који желе да односе део по део некада тешко стеченог? Део прошлости. Део територије. Део идентитета.

Један наш војвода (а немамо их пуно да их смемо олако заборавити) рекао је:  Ко сме тај и може! Наведене и многе друге речи, реченице, фотографије и друга сведочанства о постојању и делима војводе Живојина Мишића сви намерни или случајни пролазници могу видети у родној кући Мишићевој недалеко од Љига. Они које пут нанесе у чачански крај могу оживети сећање на још једног од наших војвода. Међутим, без знакова поред пута само упорни или посебно срећни пронађу одредиште у првом покушају али тај пропуст да се поправити. Посетиоци ће отићи уздигнуте главе која одаје осећање поноса који у том тренутку надвлада сва остала осећања и мисли и остави простора само једној да доминира Ми смо победили у Великом рати! Посетиоци ће са собом понети живу слику Степе Степановића и другима препоручити исто ходочашће. То је један од начина на који можемо сачувати прошлост од заборава и од оних који желе да је промене у своју корист.

Преко Љига и Чачка вођени знаковима прошлости које само ретки још увек успевају да прочитају и отргну од заборава, можемо стићи и до Мишевића, златарског села у којем је рођен Петар Бојовић. Војвода Петар Бојовић. Тамо нема спомен куће. Нема обележја. Затичемо тужан и сраман призор оронуле брвнаре која неупућеном човеку који се ту затекао може немо сведочити једино о пропадању српског села и свим вредностима које заједно са истим тим селом тону у провалију у којој све брже нестаје човечанство. Пролазник ће отићи и са собом понети горак укус пораза и осећај немоћи који осети човек када се нађе наспрам неке природне катастрофе. Осетиће бар на тренутак пролазност људског века. Вероваће да је узалудна борба са временом које брише све трагове постојања и које је скоро докрајчило и ту брвнару коју тренутно посматра. Зна да су некада у њој живели неки њему слични људи, али ће брзо отићи са жељом да што пре заборави тај мучан призор и трудиће се да не размишља много о виђеном. Ето тако победу односи заборав. Тај човек и многи други посетиоци са собом и у себи могу понети сасвим другачију слику! Та другачија слика то је наш дуг нашем војводи који је у својим бојевима стварао нашу државу!

Танка линија раздваја Разорено од неразореног… Заборављено од незаборављеног. Бар ја тако мислим. Тако и говорим. Многи ми недавно у Новој Вароши рекоше да сам млада и да гајим превелика и нереална очекивања када изговорих: Спомен-музеј Петра Бојовића. Препрека има, али нису несавладиве: ратују удружења, поделили су и малобројне мештане села. Етнолог завичајног музеја упорно понавља како кућу треба преместити код сеоске школе упркос мом настојању да објасним како тим померањем кућа губи сваки значај. Са тим померањем се не слаже ни Петров праунук који ми рече између осталог да школа нема воду, док је он воду и струју довео до брвнаре. Рече и то да бисмо имали сву његову помоћ током радова и одрешене руке да урадимо све потребно како би урушена брвнара постала чувар од заборава лика и дела једног војводе. Несебичну помоћ нуди и тамошњи председник општине, али наглашава да општина нема потребна средства. Слаже се одушевљено и са идејом да се у будућем музеју одвија настава јер после више од двадесет година у овом селу од септембра троје ученика почеће своје школовање. Стара школа нема услова за одвијање наставе, а обнова исте коштала би много више него обнова брвнаре и отварање мизеја у истој. Несебичну подршку поред осталих обећао је и директор чачанског музеја, историчар и један од  потомака, Радивоје Бојовић.

Надам се да све наведено може да дочара бар делом тренутно „стање на терену“ и да Вас заинтересује за учешће у пројекту обнове родне куће војводе Петра Бојовића. Верујем да заједничким снагама можемо постићи више и остварити замисао  да Војвода Бојовић у што скоријем времену добије Спомен-кућу. Поред финансијске помоћи (која верујем да неће бити превелика јер кућа није сасвим разорена нити изискује пуно средстава за обнову) тазе дипломираном историчару далеко је потребнија подршка неког кога људи препознају, чији рад цене и ко им улива поверење. Уз Вашу помоћ верујем да бисмо направили велики и одлучујући корак ка циљу који би досадашње планове, у чије остварење многи још увек не верују,  померио ка остварењу.

Тагови: Биљана Станић