Никола Врзић: Без Руса (се) не може, или: Заповест Кристофера Хила

Ако је Сергеј Лавров морао да буде у Скопљу, зашто би Србија слушала амбасадора Америке? И какве то везе има с нашим изборима

Бугарска опет није пропустила прилику да буде оно што традиционално и јесте, дакле, Бугарска.

Познато је шта се десило ових дана. Након што је она бивша Бивша Југословенска Република Македонија која је доживела кризу идентитета да би постала НАТО чланица – Северна Македонија – добила налог својих НАТО сувласника да руски шеф дипломатије Сергеј Лавров дође на састанак Савета министара ОЕБС-а у Скопље, пропратни налог да омогући прелет руског авиона добила је, и покорно поступила по команди, и Бугарска.

Да би онда у среду увече у последњи час – ето зашто је Бугарска – своју дозволу храбро повукла, тобоже, због опасности коју је представљало присуство Марије Захарове у авиону Сергеја Лаврова. Па је авион с делегацијом Русије морао да иде заобилазним путем да би стигао до свог одредишта.

С тим у вези, има једна међу „Викиликсовим“ депешама америчке дипломатије која је описивала поверљиве преговоре Бугарске и Русије о (несуђеном) гасоводу Јужни ток. Па је у склопу тога остало забележено и како је нека надлежна заменица бугарског министра енергетике на сваких 15 минута излазила из сале са састанка с Русима да би преко мобилног пријављивала америчкој амбасади у Софији шта се догађа. Практично, пренос уживо, прислушни уређаји нису потребни кад сте (су)власник целе земље.

Поента је, наравно, управо то: ето колико су самостални сви ти разни Бугари у НАТО-у. И кад су на своју штету убијали Јужни ток, као и Северни, уосталом, и када су одлучивали да пусте па да не пусте а да ипак пусте Русе, све што чине, чине зато што морају то да учине, јер им је тако речено; такав је поредак у њиховој НАТО породици, заснован на правилима, а једино правило је, сећамо се оне епизоде са Слободаном Милошевићем, Вореном Кристофером и празним листом папира, да чланови те њихове породице у сваком тренутку морају да ураде све што се од њих затражи. Или то исто, речима покојног Хенрија Кисинџера: „Опасно је бити непријатељ Америке, али је фатално бити њен пријатељ.“

Што значи да ова бугарска епизода с авионом, ако није само служила да Ентонију Блинкену купи време да шмугне из Скопља пре него што тамо стигну Сергеј Лавров и Марија Захарова, као и потоње добацивање Сергеју Лаврову док се обраћао министрима ОЕБС-а у Скопљу и томе слични изливи лепих манира као што је одштампана порука ”резервисано за НАТО” на коју је скренула пажњу Марија Захарова, могу да буду само неприличне, ситне пакости. Којима не понижавају Русе него себе јер морају да прибегавају таквим недостојанственим гестовима да би скренули пажњу с много крупније околности.

Пословични слон у соби: Русија учествује на састанку ОЕБС-а. Док јој прошле године у Пољској то нису омогућили, кршећи све принципе ОЕБС-а али ко још мари за било какве принципе, сви су они ионако погажени још приликом НАТО агресије на нашу земљу. Тим поводом се, подсећања ради, ниједна од НАТО чланица ОЕБС-а није нарочито узнемирила.

И још једна важна напомена: између прошлогодишњег и овогодишњег састанка министара ОЕБС-а није Русији ОЕБС постао ништа потребнији него што је био.

Ево само пар података који говоре о томе. У наведеном периоду реални БДП Русије постао је већи него што је био пре почетка Специјалне војне операције. Русија је, по подацима Светске банке, по БДП-у мереном паритетом куповне моћи претекла Немачку и постала највећа економија Европе. Украјинска контраофанзива НАТО оружјем доживела је потпун колико и крвав крах. БРИКС прераста у БРИКС плус (са или без Аргентине, свеједно) док Колективни запад остаје изолован у односу на Глобални југ, то јест сав остатак света који не спада у оне што беспоговорно слушају амерички диктат.

И тако даље, суштина је у томе да није Русији потребан ОЕБС него је ОЕБС-у, и његовом НАТО крилу којим се командује из Америке, потребна Русија. Доказ томе је чињеница да ништа у свом понашању Русија није променила у међувремену, али је свеједно од непожељне постала пожељна. Наравно, нису изненада престали да је мрзе, него су се за ових годину дана уверили да без ње не могу.

Квалитетан индикатор у том смислу може да представља недавни иступ Клауса Ернста, председника Одбора за енергетику немачког Бундестага, који је наглас рекао оно што, вероватно, сви они мисле: „Економске санкције више штете наносе нама него Русији, а рат се наставља. Циљ је промашен. Резултат је вртоглави раст цена енергената, оштар пад производње у енергетски интензивној индустрији и смањење економије Немачке. Економија Русије расте… Потребни су преговори уместо нових количина оружја и санкција.“

Могло би ово да се отпише и као усамљени глас суочавања с реалношћу, цитирани Ернст је ипак посланик Левице која се притом распада, али исту неочекивану реч – преговори – све више чујемо и по местима која су далеко мање склона било каквој геополитичкој екстраваганцији. Од немачког „Билда“ до „Форин аферса“ и америчке ТВ мреже Ен-Би-Си, све се учесталије говори о њиховој потреби замрзавања НАТО рата против Русије преко Украјине. Разуме се, зато што је сад то и најбољи исход коме смеју да се надају.

Поменути неуспех украјинске контраофанзиве у коју су биле уложене све њихове наде; недостатак средстава, материјалних и људских, за било какву наредну офанзиву; рат на Блиском истоку и избори који следе као фактори који сав тај проблем чине и још компликованијим; јачање незадовољне деснице и прилично невеселе економске прогнозе које је с добрим разлозима споменуо и председник Одбора за енергетику Бундестага – „Мишлен“, на пример, затвара три фабрике у Немачкој, „Фолксваген“ отпушта хиљаде радника – укратко, баш ништа од свега овога не иде у прилог Америци и њеним саучесницима, док све ово иде у прилог Русији. Време ради у њену корист.

Па утолико опскурније звучи заповест америчког амбасадора Кристофера Хила властима у Србији да је „сасвим неодрживо наставити добре односе са Русијом“ која је, каже, „изазвала огромне проблеме свима, заоштрила изборе и свима јасно ставила до знања шта треба да раде“. Па је он у то име нама јасно ставио до знања шта треба да урадимо.

Разуме се, сви јако добро знамо колико је Кристоферу Хилу стало до интереса Србије још откако смо га први пут видели како у чарапама на тепиху седи с терористима из ОВК, с каквима је, наравно, и данас на истом задатку. Па је Србији утолико потребније да његова наређења не послуша.

Кад смо код тога, згодну прилику за исказивање (не)послушности имали смо, и донекле пропустили, управо у Скопљу на Савету министара ОЕБС-а. Лепо је, наиме, што се шеф српске дипломатије Ивица Дачић срео и куртоазно попричао са својим руским колегом, уосталом, стари су знанци па би све друго било сасвим непристојно, али би, у светлу оне Хилове заповести, свакако било још лепше да су он и Лавров одржали прави билатерални састанак. Какав су, на пример, баш ту у Скопљу имали Лавров и шеф мађарске дипломатије Петер Сијарто.

Ово тим пре што Србији следе избори те би кудикамо садржајнији састанак Дачића и Лаврова уместо кратке вести да су се руковали и нешто попричали, имајући у виду расположење бирачког тела које му нагиње, за Дачића несумњиво представљао пригодан предизборни поклон. Неприхватање таквог поклона само доприноси утиску да је прекомеран а негативан утицај имала нека, такорећи, виша сила. Што за општи интерес није толико важно у контексту било чијих повећаних или смањених изборних шанси, колико због избора Србије да поступи или не поступи по заповести амбасадора Кристофера Хила.

С дотичног становишта – државних избора, а не партијских интереса – кудикамо је утешнија била слика сусрета председника Србије и Белорусије Александра Вучића и Александра Лукашенка овог петка у Дубаију, после чега је Вучић односе две земље описао као пријатељске и најавио посету Лукашенка Србији следеће године, како рече, кад прођу избори.

Ова, евентуална, посета председника Белорусије није лишена значаја, напротив, ако се у виду има оно што је Александар Лукашенко пре десетак дана рекао новим амбасадорима своје земље, поред осталих, и у Србији: ”Морамо да разумемо коју политику Србија води, и жели да води, у односу на Белорусију… Ако желе да се додворавају, грубо речено, и подржавају европске и америчке санкције Белорусији, то је њихов посао. Нека се определе и подрже те санкције, ако су заборавили добро које смо им чинили… Само треба да схватимо шта они хоће. Једно је изјаснити се, а радити – нешто сасвим друго. Таква политика“ – где се једно говори а друго ради – „никоме није потребна.“

Што нас враћа на наведену заповест Кристофера Хила и наш избор да га послушамо или не послушамо, и како најбоље то да учинимо. А то значи и да 17. децембра сви морамо да направимо довољно мудар избор, тако да после тог избора Србије Александар Лукашенко неће имати повода за онакву упитаност.

Да у том погледу помогне колико је у могућности, РТ Балкан ће до 17. децембра објавити ставове свих битних учесника избора о свим нашим битним државним и националним питањима. Од односа према Русији (и Белорусији у продужетку), преко БРИКС-а и Европске уније и НАТО-а, до Републике Српске и Косова и Метохије. Јер та суштинска питања не смеју да падну у сенку политике трача којом нас немилосрдно засипају са свих страна, као да су од било каквог општег значаја сексуалне и друге склоности било којег посланика…

Па да видимо шта ко има да каже о свакој од наведених тема, и колико искрено притом делује. Да и на основу тога Србија направи избор. И то онај који сигурно неће бити по вољи Кристофера Хила. Уосталом, кад ако не сад, кад су и његови послодавци, иако нерадо, разумели да се без Русије не може…