БЕЗ РОДА, БЕЗ ПЛЕМЕНА. ЗАПИС О РУСКОЈ ИНТЕЛИГЕНЦИЈИ

Пише: Марина Хакимова Гацемајер

„Ја сам дем-шиза!“ – поносно ми је, пре дванаестак година, признала у телевизијском центру Останкино једна колегиница, девојка из имућне московске породице. „А ти си ура-патриоткиња! Ја сам за Наваљног, а ти за ову одвратну власт!“ Зашто је морала да нас раздваја? С обзиром да смо радиле раме уз раме и живеле у суседству.

Тих дана, много разговарајући са онима који су „несагласни“, који су скоро сваког викенда ишли на антивладине скупове, схватила сам да се они само прикривају иза гласних фраза о „тоталитарном режиму”, „неслободи”, „цензури”, „недостатку демократије“, о „тиранији“. Слободе, демократије, могућности да говоре и раде шта хоће имали су преко главе, а имали су и добре плате, престижне позиције, чак и славу. Било им је доступно много више него било ком грађанину Немачке или Сједињених Држава, упоредивом са њима по друштвеном статусу. Није их толико мучила неслобода у Русији, већ руски начин живота, руски менталитет. Узнемиравао их је народ, он им није одговарао, клонили су га се, презирали, мрзели и истовремено га се плашили.

„Купио сам ауто да не бих гледао ову стоку у метроу“.

„На одмор – само тамо где нема Руса“.

„Школа за децу – само елитна“.

„Сцена – за елиту“.

Гадљив, презрив однос према обичном човеку, који прикривају том, по њиховом мишљењу, херојском дисидентском „борбом за слободу“.

Народ и самозвани крем друштва. Своји и туђи. Људи с лепим лица, који поседују некаква, како им се чини, тајна знања, и људи са „ниским интелектом“, како нас је прозвала једна поп звезда која је отишла. Стигматизујући нас као „чуваре“, „заштитнике тврђаве“, „гуњаше“, „кримнашисте“, они покушавају да се заштите, дистанцирају, изолују од простог руског човека.

А тај обични човек није склон да дели људе по касти, категорији, нивоу интелигенције. О томе сведочи, на пример, готово потпуно одсуство у нашем народном говору јасне дефиниције оних који маштају да нас прегазе и униште.

„Либерали”, „опозиција”, „самопроглашена интелигенција”, „страни агенти” – ове фразе и термини су крајње неутрални. Они не носе ни занемаривање, ни отуђење, ни негативност, ни мржњу и агресију коју ти исти страни агенти емитују према нама.

Народ се према интелигенцији традиционално односи са уважавањем, чак и са поштовањем. А интелигенција се у односу према народу, судећи по вековној руској историји, с времена на време колебала. Али никад током рата није прешла на страну непријатеља Русије. У сваком случају, не тако масовно као сад.

Племићи су у Наполеоново доба проливали своју крв заједно са обичним људима. Ни декабристи високог порекла, који су се супротстављали цару, али не и Русији, нису се дистанцирали од народа. Током Великог отаџбинског рата, бела емиграција у Сједињеним Државама прикупљала је новац за помоћ Црвеној армији. Олга Берголц је, игноришући могућност евакуације, написала своје најбоље песме у опкољеном Лењинграду. На фронту су радили Константин Симонов, Всеволод Вишњевски, Муса Џалил и многи други наши писци, песници, новинари. Композитори, глумци, музичари су својим стваралаштвом подржавали народ, углавном на фронту. Руска интелигенција је у тешким временима увек стала на страну свог народа, с њим је гладовала, борила се и побеђивала.

Зашто га је сад издала? Зашто га се стиди? Може ли се рећи да руски народ заслужује такву интелигенцију? Може. Штавише, он је њу сам однеговао. Зато што није приметио, трудио се да не примети, снисходљиво је подносио вишегодишњи интелектуални презир према себи. И није делио људе на категорије, касте. Док је русофобна боемија дехуманизовала Русе, смејали смо се њеним шалама о нама, прескакали смо камење бачено у нашу башту, пустили смо је да нам плеше на костима.

Много је нејасноћа у природи руског човека, он се дуго упреже, изузетно је стрпљив, лако опрашта, склон је сумњи, било какве етикете му се чине неприродним, не уме да их качи. То је испод његовог достојанства, супротно његовој природној великодушности. Ми нисмо фармерке да бисмо припадали некој одређеној фирми. Нисмо пси да нас деле на расе!

У старим бајкама постоји тако нешто – „руски дух“. Сећате ли се како би га намирисао сваки злодух? А руски дух је народна душа, менталитет, доброта и ширина, благост, отвореност, великодушност. Тријумф духовног над материјалним. Можда су зато сви позитивни ликови руских бајки сиромашни, али узвишени, а већина негативних ликова ситни богаташи. Безграничност душе не дозвољава руском човеку да се понижава презиром према блиском или далеком, да разликује, дели људе према нивоу благостања, износу уштеђевине, платама. И управо зато се тајанствена руска душа гади циничног европског материјалисте или нарцисоидног, арогантног русофоба опозиционара. Он их не разуме. А Европљани индивидуалисти, попут нарцисоидних опозиционара, никад се нису борили за идеју, за заједницу, већ увек за профит, благостање и удобност.

Недавно је унука фронтовског песника Јевгенија Долматовског, која сад живи у Лондону, покушала да забрани извођење песама насталих на стихове њеног деде. Преци ове даме учинили су све да она не сазна шта значи брига о свакодневном хлебу, она није зарадила своје благостање, добила га је захваљујући таленту и подвизима свог рођака. Елитна школа, луксузан стан, престижне функције, све је то признање презимену, али не личним квалитетима, не личном раду. Ова тобожња срећа има лошу страну. Пошто су бесплатно добили своје статусе, многи наследници великих личности совјетске културе потпуно су лишени осећаја припадности народу, домовини. Они не знају како живи обичан човек, не разумеју његов карактер, мотиве његових поступака. Њихова агресивна ароганција је самоубилачка јер им засењује ум и искорењује их. Омогућивши потомцима раскошан живот, дедови су их осудили на дефетизам и бекство од стварног живота.

Сматрајући себе бољим од других, човек постаје нула – нико. Без рода, без племена. Сопствени изопштеник, сопствени аутсајдер. Пати од унутрашње нелагодности, окривљујући за то друге. Не зна да преузме одговорност, да буде критичан према себи. Не зна да лично увек зависи од општег. Зато је русофобска интелигенција сад осуђена на нестанак. Њу замењује друга. Истинска. Не одвајајући се од свог народа, јер је у народу и рођена.

У казањском „Инополису“ упознала сам младе програмере. „Неки моји пријатељи су побегли од рата“, рекао је један од њих. „У почетку сам такође размишљао да спакујем кофер. Али помисао на родитеље ме је зауставила. Како да их оставим?“ „Кад је почела СВО, хтела сам сам да одем на митинг `Не рату`, али сам схватила да је ефикасније, исправније помоћи избеглицама из Донбаса, које су биле настањене у Казању. Скупљала сам хуманитарну помоћ, комуницирала с њима, захваљујући њима сам схватила да нисмо ми ти који смо покренули овај рат. И ми нисмо у рату са Украјинцима. Украјинци су исти народ као и ми“, рекла је девојка програмерка.

Она је схватила да њен свет и њена безбедност директно зависе од мира и безбедности на границама Русије. Није рођена као унука Долматовског, са златном кашиком у устима, она је сама достигла свој високи интелектуални и материјални ниво, па стога не презире ни да ради са народом, нити да буде његов део.

„Има оних који деле људе, и оних који деле са људима“, рекао ми је једном млади московски песник. Један од његових другова се сад бори у Донбасу, други, после предавања на факултету, скупља смеће у оближњој шуми да би шума била чистија. А песникова девојка, студент медицине, викендом пева у црквеном хору. Њима, тој новој руској интелигенцији, не требају речи да објасне зашто су остали у Русији. Они једноставно не могу да замисле свој живот ван ње. Осећају одговорност не само за своје родитеље, већ и за оне око себе. Њихов руски дух није у речима, већ у подсвести.

Нови руски интелектуалци су јаки јер се формирају у тешким временима. За разлику од оних који су побегли – размажених, слабих, склоних да деле људе, а не да деле са људима. Да се одвајају, не слутећи да ће их то уништити. Већ их је уништило.

 

(russiapost.su; превео Ж. Никчевић)