Иако су Руси наставили да праве многе глупости, Москва је изгледа постала паметнија. Руске стратешке одлуке коначно почињу да добијају војни смисао. Делимична мобилизација резервиста коју је руски председник Владимир Путин наредио у септембру ојачала је руске снаге на фронту. Кампања бомбардовања украјинске енергетске инфраструктуре, која је почела у октобру, приморава Украјину и њене савезнике да преусмере ресурсе на одбрану градског становништва, рањивог на зимске временске прилике због недостатка струје. А повлачење руских снага из града Херсона у новембру спасило је способне јединице од уништења и ослободило их за акцију на другим местима.

Ово није рат који једноставно иде каскадно у корист Украјине. Уместо тога, он се претвара у рат исцрпљивања – такмичење у коме ће било каква добит било које стране бити постигнута уз велику цену. Чак и магловити обриси овакве будућности би требало да натерају и Украјину и Русију да је избегну, али ниједна земља није спремна да преговара, а још мање да направи тешке компромисе који би могли да обезбеде решење. Украјина и државе које је подржавају се можда надају да ће се Русија опаметити и једноставно одустати од рата, али тај исход изгледа мало вероватан. Они се такође могу надати руском колапсу на фронту или код куће, али су шансе за оба сценарија такође мале. Најбоље би било да Сједињене Државе приморају две стране да седну за преговарачки сто, пошто само Вашингтон има моћ да то учини. Али, тамо су одлучили да то не ураде. И тако се рат наставља, уз трагично велике жртве и материјална разарања.

Мобилизација и обука

Путинов првобитни план – да збаци украјинску владу у нападу специјалних ваздушно-десантних снага – спектакуларно је пропао. Како су Путинове наде у брзу и лаку победу нестале на бојном пољу, губици на обе стране су расли.

Уз све критике, чини се да је мобилизација разуман одговор на оперативне и тактичке проблеме руске војске. Војсци је потребно 200.000 нових војника да би 40 бригада које су остале у Русији постигле пуну борбену снагу, плус 100.000 да би надокнадиле трупе погинуле или рањене у борби. Иако неки мобилисани руски резервисти можда немају војне вештине, многи вероватно имају. Чак и пре инвазије, руска војска је сваке године обучавала око 250.000 регрута и враћала их у цивилни живот. Вероватно је велики број њих мобилисан. Додуше, да би спречила тренутну катастрофу, Русија је на фронт слала мешавину обучених и необучених, компетентних и неспособних војника. Али око 200.000 војника добија значајну обуку у Русији и Белорусији.

Америчке обавештајне агенције без сумње чине све што могу да открију да ли је овај напор озбиљан. Године 1982. у меморандуму међуагенцијских обавештајних служби закључено је да би Совјети могли да мобилишу резервисте и преобуче их тако да буду спремни за офанзивне операције за отприлике месец дана. Ако је данашња руска обука више од пуког позоришта, 40 свежих и умерено добро обучених бригада требало би да буду спремне за борбу у року од неколико месеци. Шта ће Руси урадити са овим снагама, остаје да се види. У најмању руку, ове бригаде ће појачати одбрану на фронту и значајно подићи цену украјинских напора да поврате четири округа на које Русија полаже право. Оне би чак могле да буду искоришћене за обнављање офанзиве, иако с обзиром на снагу и одлучност коју је показала украјинска војска, такав потез не би био мудар.

Повлачење из Херсона

Као и мобилизација, повлачење Русије из града Херсона у новембру имало је војног смисла. Како је сам Путин приметио, линија контакта између руских и украјинских снага била је дуга, протезала се на скоро 1.000 миља, а руске снаге биле су развучене. Успешан продор Украјине у Харковској области у септембру скратио је фронт који је Русија морала да брани на отприлике 600 миља. Али ни то није било довољно кратко. Руске снаге су биле истурене на западној страни реке Дњепар код Херсона. Паметна одлука у војном смислу била је да се они повуку, а након много колебања и значајног украјинског војног притиска, Русија је управо то учинила. То што је Путин био спреман да уради нешто што очигледно није желео сугерише да сада има извесно поверење у своје команданте – и да неки од њих дају добре војне савете.

Не може се порећи да су Руси били приморани да се повуку, а сама чињеница да су то морали да учине без сумње је узнемирила Путина. Али Руси су извели једну од најтежих војних операција – повлачење током великог напада без распада или уништења својих снага. Није био мали подвиг превести око 20.000 војника и већину њихове борбене опреме преко Дњепра након што су украјинске снаге уништиле кључне мостове. Чак и под интензивним обавештајним надзором Запада и Украјине, успели су да одрже елемент изненађења. До краја се чинило да нико у Украјини или у НАТО-у није био сасвим сигуран да руске снаге одлазе. Њихове позадинске јединице одржавале су одбрану, иако су морале знати да им другови који су били ближе реци беже. Некако су Руси успели да поправе оштећене мостове док су били под ватром, подигну понтонске мостове и употребе трајекте да извуку своје људе и опрему. Украјинска војска ће сада морати да се бори са овим јединицама негде другде, можда под неповољнијим условима.

Руска војска је коначно пронашла неке компетентне планере и команданте на бојном пољу. По свему судећи, Руси се спремају да бране краћи фронт који је формиран њиховим тактичким поразима и повлачењем – и то са новим појачаним борбеним јединицама. Према извештајима штампе и сателитским снимцима, руске трупе копају одбрамбене положаје дуж целе линије додира и граде узастопне баријере од бетонских препрека и бункера. Они такође вероватно масовно минирају терен. Јединице са потпунијом посадом на краћим фронтовима и добро припремљене одбрамбене позиције су предуслови потенцијално ефикасне одбране. Уколико се руски војни морал не уруши и не дође до масовне побуне и дезертерства, Украјинци ће морати да предузму крвави посао избацивања тих јединица са њихових нових положаја.

Електрична мрежа

Коначно, Руси су покренули лукаво ефикасну кампању бомбардовања украјинског система за производњу, пренос и дистрибуцију електричне енергије. Удари на украјинску електричну мрежу су посебно ефикасни – и то не само зато што би могли да претворе зиму у бруталну борбу за опстанак украјинских цивила. Ова кампања се до сада није показала одлучујућом, али као и већина кампања стратешког бомбардовања, намеће директне и индиректне војне трошкове. Савремени војни системи за противваздушну одбрану, команду, контролу и прикупљање обавештајних података раде на струју, а ако не могу да је добију из мреже, морају је добити од генератора. Али тај прелаз није тако лак и може да погорша перформансе ових система. Штавише, ослањање на генераторе поставља додатне захтеве за горивом за украјински војни логистички систем. У међувремену, топлота коју емитују генератори омогућава руској обавештајној служби да направи прецизнију слику украјинских снага.

Индустрија оружја и муниције у земљи зависи од електричне енергије, као и већи део железничког система којим се допрема ратни материјал широм земље. Са оштећеном електричном мрежом, украјински војници и цивили ће морати више да се ослањају на возове на дизел погон и дизел генераторе, или да пређу на генераторе који се покрећу оскудним природним гасом. Ове потребе ће ангажовати горива која би иначе могла да се користе за војне операције, или ће једноставно наметнути више трошкова савезницима Украјине, који ће морати да испоруче гориво.

Запад помаже Украјини, која се налази под сталним нападима, да поправи електричну мрежу најбоље што може. Али из руске перспективе, то је добра вест, пошто поправке троше ресурсе који се не могу користити за подршку у борбама на фронту.

Најалармантнија ствар за Украјинце у вези руске кампање бомбардовања је да Москва зна шта ради. Руси погађају мали број циљева са релативно мало оружја и производе диспропорционалне ефекте. Иако су амерички и британски званичници редовно предвиђали да ће руска војска исцрпити своје залихе муниције, очигледно је да их је она негде пронашла.

Ратна стратегија

Москва се сада помирила са једноставним ратним циљем да задржи територије које је заузела. И чини се да се опеделила за две нове војне стратегије за постизање овог циља. Прва је стварање густе одбране како би Украјинци морали да скупо плате сваки напор да поврате територије. Други је да се искористи рањивост украјинске електричне инфраструктуре како би се преусмерили ресурси са украјинских ратних напора на фронту, и како би наставак рата био болан за украјинско друштво и све скупљи за савезнике.

Путин се можда нада да ће овај приступ на крају довести Украјину за преговарачки сто. Или се можда једноставно нада да ће бескрајни трошкови довести до тога да Украјина постепено прекине своје нападе, што ће резултирати још једним замрзнутим сукобом.

Врло мало људи зна шта је руска ратна стратегија. Такође је могуће да је скорашњи период разумних војних одлука и њихове компетентне имплементације само тренутан, а не трајан. Сада је најмистериозније питање да ли ће напори Русије да обучи велики број борбено способних јединица успети. Ту је и питање да ли Москва има и да ли може да производи или увози оружје и муницију у количинама довољним за још једну годину интензивне борбе.

За сада, дипломатија има мале шансе јер сви мисле да је победа могућа, а пораз незамислив. Да желе, САД би могле да развију дипломатску стратегију за смањење максималистичког размишљања у Украјини и у Русији. Али до данас, оне су показале мало интересовања да искористе своју моћ као би покушале да две стране доведу за преговарачки сто. Али, ако се ова крвава, скупа и ризична пат позиција настави још годину дана, можда ће се то променити.

Скраћена верзија чланка под називом Russia’s Rebound, How Moscow Has Partly Recovered From Its Military Setbacks, аутора Берија Р. Поузена, објављеног на порталу америчког часописа „Форин аферс”

Превод Мирослав Самарџић/НСПМ

Извор Foreign Affairs

Насловна фотографија: Kostiantyn Liberov/AP Photo