Бећир Вуковић: Да ли ћемо опет гледати жуте траке?

Не само наше историчаре, него да питамо и европске историчаре: јесу ли Срби Европљани. Јесу ли Срби европски народ. А ако јесу, има ли у Европи поред Срба још један народ који нема право гласа. Прво, да се одговори на ово питање, па да кренемо некуд. Да не идемо стално кроз маглу. Идеш ли роде. Идем, идем…

Ако Срби у Црној Гори не буду дио владе, и настави се прогон српског народа у Црној Гори, паралелно прогону Срба на Косову, и редом, морали би припучити – жуте траке.

Посланици коалиције „За будућност Црне Горе“, да уђу у Скупштину са жутим тракама.

То би била права слика „Затвореног Балкана“. И да се такозвани већински црногорски парламент изјасни написмено – да је то демократија и такозване европске вриједности.

Протести у Француској нису увезени. Горе градови по Француској. У Француској на дјелу је полицијски расизам. За то вријеме Макрон ђуска уз Елтона Џона. Кад би ђускали уз Елтона Де Гол или Митеран, или Марло. Европа је сада исто што и Макроново ђускање. То што гори Француска и Белгија морало би да забрине Западну Европу, па ће стићи да брине и о Источној Европи.

Је ли Француска демократска земља. Је ли Европа колијевка демократије. Шта каже Макрон, Шулц, Липка, и Лајненова фон. Или се Зефсова конфликтна личност опет згорозила декаденцијом и призорима у Европи, и опет је украо и однео у Тартар…

Београд је добио Светску изложбу. За светску изложбу у Паризу подигнут је Ајфелов торањ. У Београду могао би се подићи Теслин или Миланковићев торањ. Чувени су макар колико Макрон, или Ајфел. Протеси у Београду су увезени. Протести у Француској нису увезени.

У Црној Гори, такође демократској земљи на неком индигу, читамо тајне шифроване поруке полицајаца – мафијаша. Читамо да мафија – сипа – у изборе по неколико милиона. Тата је великодушан. Тата је брат.

(Куд се ђеде памет мозгова из Бемаxа да сипају милионе у Милове редом изгубљене изборе. Боље да су купили коју Волво роботизовану машину и навалили да заврше онај пут од Матешева до Лугова, да не возим пешкиром замотане главе, као да сам на релују Дакар – Мароко…)

По Паризу полицајци убијају оне са мало тамнијом бојом коже, у Црној Гори полицијски достојанственици баве се криминалом. Они полицијски службеници који нису пристали да иду тим путем, завршили су под ледне плоче. Јесу ли то поплочане стазе за Европу, или пакао.

Зашто не читамо и сличне поруке заточеника Мила Божовића. Не читамо их зато што их нема. Да их има и врапци би их читали по још зеленим крошњама.

Кад би једном Црна Гора дошла до политике, било би колико и уловљена седмица на приватизованом Лотоу. Било би ништа нешто.

Кад једном од заклетве не би у изборе ускакали разни преваранти, скитнице, и просипали гласове. Колико су Срби у Црној Гори на овим изборима просули гласова. А колико су просули гласова Бошњаци и Албанци и Хрвати. Хрвати су добијали гласова и по Краљским Барама. Умију ли те цифре прочитати вајни Срби који су просули хиљаде гласова. Умију ли се постиђети од задњице врснице.

Црна Гора има проблема, извесних, са Јужном Корејом, односно, са До Квоном, који је већ на мала вратанца ушао у црногорску општу историју бешчашћа.

Међутим, Црна Гора требала би да се угледа на Сјеверну Кореју. Да крије и своју политику и економику, и културу, и резултате фудбалских утакмица.

Је ли имало смисла преносити утакмицу Будућности са неким аматерским тимом из Рејкјавика, у ствари са морнарима на китове, па се у паузи мало лоптали са прваком Монтенегра. У реду је одиграти негде утакмицу, али, без камере, а у ТВ Дневнику националне телевизије рећи: добили смо Рејкјавик 5 : 0.

Тако се ради у Сјеверној Кореји. Спикерица цвркутавим гласом на националној телевизији обзнани: Сјеверна Кореја – Бразил 5 : 0.

Мило Божовић је ухапшен ради културе. То потписујем. Или српски културни посленици, писци, интелектуалци, и политичари, уопште не знају шта је култура. Не да не знају, него не знају шта је култура у оном другом смислу. Не да не знају, него јој не придају пажњу. А како би се и посветили култури кад треба ријешити сто и једну ствар да би стигли до културе. Или, да се вратимо депеес културним мисионарима како научава један црногорски писац из викендице изнад Улциња. Али, сада нешто није баш расположен према мађарским реченицама. Као ни турским, што ће рећи ердогановским…

Ко да се и како и гдје бави културом, каква црна култура и црна уметност, кад бранимо право гласа.

И, баш из тих разлога, ради културе, потписујем, да је предсједник Општине Будва Мило Божовић, склоњен са сцене. Да би сад по сценама ‘Града театра’ кукали за Милом Божовићем.

Просто, није се могло поднијети, преживјети, прогутати да српски политичар промовише Будву у културну престоницу Европе.

Прогутали су Темељни уговор, али Будву као културну престоницу Европе нису могли сварити. И не само Будву као престоницу културе, него цијелу Боку. Тиме не би била обновљена српска културна матрица на цијелом Приморју, него увезана нераскидивом арматуром. Народ Боке требало је казнити. Српство Боке морало се казнити.

Да није културних слојева, Боке не би ни било. Да није српских манастира, цркава, шпанских, млетачких тврђава и градова златом окованих, да није античких камених сцена, да није – драме културе. Ту драму културе требао је да промовише Будва на челу са Милом Божовићем српским политичарем.

Канцеларија антисрпства није у Подгорици, него на неком височијем мјесту. Као што прва канцеларија комунизма није била у Москви, него у Бечу.

Старац се сјећа оног што је као дијете запамто, неко је рекао. Чега ће се сећати наша дјеца. Сећаће се лопова, убица, прогона њихових очева, прогона њиховог народа. Али, и сјећаће се и оних који продају своје гласове, своје – Ја. То је трагично. То је злочин. Није то грешка. И, што је најгоре, за такво памћење не требају инторичари.

Прије извјесног времена у водама Средоземног мора утопило се више од 300 миграната. Да су се спасили, можда би један од њих био убијен у Паризу. Дављене миграната није ни објављено. Објављено је нешто, успут, нешто се нагађало око броја подављених у европским морима.

На подморници ‘Титану’ погинуло 5 људи. Њих петорица били су милијардери и научници.