Баздуљ: Има нечег у сарајевском јавном животу што подсјећа на секту

Аутор: Мухарем БАЗДУЉ

КРАЈ је године, па људи праве неке интерне прегледе и ревизије. Није сада да се то иког посебно тиче осим мене, али, ето, пало ми је на памет: 2022. ће се навршити пуних десет година откад сам се преселио у Београд.

Мала ствар за човјечанство, а велика за мене, како би се рекло.

Свашта је стало у тих десет година. Кад се присјетим 2012, не само да сам био десет година млађи, него сам се тек ближио тридесет и петом рођендану, још сам спадао у оне “младе” у већини официјелних формулара. Можда сам се зато и усудио да покушам да почнем живот из почетка у сасвим новој средини, без држављанства, без посла, без крова над главом, без уштеђевине, само са кошуљом на себи, што у једној пјесми рече Брус Спрингстин.

Доста се тога промијенило и било је истовремено и лакше и теже него што са стране може изгледати. Релативно брзо сам рекао самом себи да се нипошто нећу освртати, што рече Спрингстин у истој пјесми, па тако и нисам, мада је било људи који су ми говорили да сам отишао са готовог на вересију.

Привлачност носталгије

У тих десет година мој живот је ишао путањом којом је ишао. Да нисам прешао у Београд, ишао би неком другом путањом. Ја, наравно, не могу беспоговорно знати каква би та путања била. Мени је ова садашња из ове садашње перспективе добра, али из неке друге перспективе можда би и нека друга била боља. Има ту, међутим, једна важна разлика.

У стварности је једина могућа путања, ова на којој се налазим. У алтернативној стварности могуће је да паралелно постоје путање које би у стварности једна другу искључивале. У есеју о “историји вјечности” Борхес каже да је љепота носталгије у томе да у њој паралелно егзистирају могућности које би у стварности једна другу искључивале. Отуд и постоји та неодољива привлачност носталгије.

А опет хватам самог себе да немам никакву носталгију за Сарајевом. Није да ми Сарајево није у лијепом сјећању. Није да Сарајево није препуно људи који су ми драги. Није да ми је омрзло петнаест-шеснаест година које сам провео у Сарајеву. Само што имам осећај да су сви они негативни трендови који су прије десет година у тамошњем јавном животу постојали тек у потенцијалу у међувремену стигли скоро до врхунца.

Док сам још живио у Сарајеву, писао сам о тамошњем “фестивалу једноумља”, о страшном друштвеном притиску да све особе које партиципирају у јавном животу о кључним политичким питањима мисле исто. Има тамо јавних личности које друкчије гледају, примјера ради, на позицију религије у друштвеном животу или о правима ЛГБТ популације, али кад је ријеч о генези ратног распада Југославије или природи рата у Босни и Херцеговини, ту се не толерише никакав инокосан став.

Свака таква изјава призива реакције о каквим је у понешто друкчијем контексту ономад говорио покојни адвокат Срђа Поповић: “Хистерични тон којим се реагује на ову изјаву – хистерични тон у смислу клиничке хистерије, то не кажем у метафоричном смислу. Када имате један снажан унутрашњи конфликт, онда стално пазите да неко у то не пипне, јер ако пипне, реаговаћете нападом и то театрално, хистерично, сензационално, из свег гласа – то је хистерична реакција”.

И онда ми посебно буде забавна опсесивна посвећеност мојих јавним наступима двојице људи који су буквално деценијама жарили и палили сарајевским јавним животом. Два имењака која се у доба властитих дана поноса и славе међусобно нису подносила, два уредника која су од сваког четвртка поподне одређивала смјер јавног живота у Сарајеву и околини, већ годинама су маргинине маргине маргина.

Сада један уређује портал мање читан и популаран од просјечних блогова из Челинца, Маглаја или Посушја, док се други представља као адвокат, мада злобници тврде да су му основне студије трајале толико да се заглавље факултетског индекса мијењало најмање три пута.

Један пише неке тужне исповијести које личе на терапију у душевној болници, а тепа самом себи да су жанровски то колумне, док друге вилени по “Твитеру”. Од муке су један другог завољели, а обојици јако идем на живце.

Поглед у огледало

Нисам ту важан ја као ја, него сам тек неко ко у јавности негира њихове фантазмагорије.

Ти људи и њихова клика без имало ироније пишу о Сарајеву као граду “органске толеранције”. Тај спој придјева и именице сугерише заправо да су и они барем подсвјесно у стању препознати каква је то будалаштина. Изван контекста прехране, придјев “органски” се најтипичније користи у фрази кад неко за неког каже да њега или њу “органски не подноси”. Кад уз именицу “толеранција” лијепиш придјев “органски”, то је у најмању руку врло индикативно.

Има нечег у сарајевском јавном животу што подсјећа на секту у смислу да не постоји ништа што може да их пољуља у њиховом осјећању да су највеће невине жртве у запамћеној историји. И као што у литератури постоје примјери секти гдје су чланови убијеђени да тачно одређеног датума долазе ванземаљци да их спасу од апокалипсе, па кад се не појаве, то њихову вјеру само увећава, пошто су убиједили себе да су управо својом молитвом спријечили апокалипсу, тако ни очигледне геополитичке промјене не могу да наведу “политичко Сарајево” да одустане од властитих заблуда.

И прије десет година су ме моји ставови чинили драстичном мањином у Сарајеву, али до данас су скоро сви људи који су тада слично јавно размишљали такође отишли из Сарајева. И то је у реду и то у неким другим околностима не би требало мистификовати нити томе придавати превелику важност. Проблем је, међутим, да сарајевска јавност није у стању да се помири с тим одласцима.

Прије десетак година ми се чинило да Миљенко Јерговић, рецимо, претјерује кад каже да се повукао из Сарајева, да је цијели тамошњи литерарни “ринг” препустио својим противницима, али да њима то није довољно, него да му из тог празног ринга добацују и прозивају га. Јер они знају да њима нема побједе ако потпуно не избришу прошлост. Сада видим да је ту посве у праву.

Људи који оправдавају атмосферу у којој је нормализовано да један Неле Карајлић, који се никаквим ангажманом и никаквим хушкачким изјавама није ни о ког огријешио, у свом родном граду не може ни кафу да попије, попују другим градовима о отворености и толеранцији. Било би корисно, првенствено за њих саме, да се поштено погледају у огледало.

Није још увијек проблем пронаћи нове наивне странце који ће вјеровати у бајку о “европском Јерусалиму”, проблем је та бизарна увјереност да је бити реплика “неуралгичне тачке планете, града (…) у коме свакодневно неко гине због погрешне религије” (Тарик Хаверић) нешто добро и зависти вриједно.