Батић Бачевић: Утицај Си Ђинпинга на национални препород евроентузијаста

Нико то није знао, нити је могао наслутити, али дан пре доласка председника Кине у Србију догодило се велико научно откриће током гостовања дописника недељника „Недељник“ из Рима и остатка света Жељка Пантелића. Овај новинар ренесансног занимања и живописне биографије разбио је историјске стереотипе према којима Кина од династије Минг није нападалa друге земље.

Сасвим лежерно је објаснио да је Кина извршила агресију и угрозила територијални интегритет Филипина изградњом вештачких острва. Та вештачка острва настала су у мору које се, ваљда, још зове Јужно кинеско. Или је можда после неке америчке арбитраже већ добило назив Северно филипинско.

Припрости људи из српских чаршија верују да би Кину ваљало изузетно ценити јер је успела у немогућој истoријској мисији – за 50 векова постојања била је једина моћна, богата земља која се неупоредиво више бранила него нападала. Та посебна цивилизација је направила највећу грађевину на свету, одбрамбени зид дугачак 8.851 километар од степа Средње Азије до Јужног мора, али јој то није никако помогло да у водећим западним медијима у овом веку не постане прва асоцијација на експанзионизам или освајање.

Ако Кина покуша да освоји Тајван мораћемо да бранимо то острво, поручили су у више наврата амерички председник Бајден и мала армија лиценцираних геостратега, занемарујући чињеницу да све земље на свету, укључујући САД, признају да је Тајван део Кине.

„Берлински зид 21.века ће бити Тајван, док Хонг Конг сваким даном постаје Гдањск нашег доба“, написао је у једној колумни јунак са почетка текста, али није јасно на којој страни се налази Кинеског зида налази Хитлер 21.века.

У том страху од Кинеза који долазе и (не)милосрдно освајају свет, српска опозициона, евроентузијастична сцена дочекала је председника Кине Си Ђинпинга и доживела мало, дводнено национално преображење.

Људи који су годинама неуморно објашњавали да су приче о националним интересима остале у далекој прошлости, а жеља да се буде равноправан у односима са САД или ЕУ само доказ ниске интелигенције или високог идеилизма, изненада су у свом речнику нашли речи нација, држава, издаја. Почетком маја Лета господњег 2024. почели су снажно да се боре за националне интересе, равноправност и понос Србије.

Када је пре неколико година Велика Британија први пут у историји дала златне краљевске кочије једном страном лидеру био је то пример велике озбиљне државе како се односи према, не само председнику Кине, него и великом економском партнеру.

Ту исту озбиљност и бригу о интересима своје земље показао је почетком недеље и председник Француске Емануел Макрон када је, са одглумљеним уживањем и поносом, по киши, са Ђинпингом гледао традиционалне фолклорне тачке.
Али Србија, наравно, није ни Енглеска ни Француска. И те силне црвене заставе окачене по Лондону или Паризу немају боје као заставе у Београду. А особе које сваког 4. јула са будистичком, мандаринском смиреношћу чекају сат или два по сунцу како би се приближиле америчком амбасадору, сматрају да је Србија показала претерану сервилност према кинеском лидеру, који је, ваљда, само један од осам милијарди јединки на планети Земљи.

Председник Србије Александар Вучић учинио је све да се прикаже снисходљивим лидером, стао је Покрет слободних грађана у одбрану националног и државног достојанства јер, ваљда, постоји неописива опасност да „Србија буде улазна лука Европе за кинеске производе“.

„Србија, земља без стратегије и самопоштовања“, тако гласи реченица којом почиње један од коментара на сајту Н1. „Каква је садашња политичка гарнитура на власти, не постоји ништа што неће предати, продати или зарад сопствених интереса, а такви су најбољи за сарадњу па су и посете страних државника, бојим се, више из користи и не толико добронамерне“, тако би гласила дубока мисао нове звезде на аналитичкој сцени Србији и старог водитеља Б92 Игора Бракуса који је деценијама покушавао да буде духовит на рачун нације, предаје, продаје, вере и проневере.

Саму посету обележио је прави медијски трилер јер је извесни кинески држављанин више пута питао новинара Н1 за кога ради и усудио се да га фотографише, на шта је новинар одговорио контрапитањем питањем, али је тајанствени Кинез бахато ћутао и није одговорио ко је. „Јучерашњи случај је пример неприхватљивог, бахатог понашања кинеског држављанина. Остао је анониман, али чак и да је био члан обезбеђења кинеског председника, његово понашање је било непримерено и неприхватљиво“, објаснио је бивши повереник за доступност информација Родољуб Шабић за портал „Нова“.

У серији неописивих спољнополитичких анализа као посебно занимљива се издваја она о порукама које Кина и Србија шаљу НАТО и ЕУ јер је посета темпирана на 25. годишњицу бомбардовања кинеске амбасаде, што се описује као догађај који је пробудио кинески национализам. Зар Србија није могла да замоли великог пријатеља да дође мало касније него да тако иритирамо наше главне партнере, као да се питају прваци евроатлантских интеграција. А убиство троје новинара је постало само догађај. Док летак са написаним претњама, бачен пред неку редакцију, није догађај већ крунски доказ о фашизацији српског друштва.

„Си Ђинпинг је своју посету Француској изабрао да допуни посетом Србији и Мађарској, земљама ‘кинеског заморчића’ у Европи, где Кина има највећи утицај. То се посебно односи на Србију, која је буквално постала кинески заморац у Европи. Нема другог оваквог примера, нема ниједне земље која је постала кинески полигон за своје технологије, за кредите и кинеске компаније које буквално граде све и свашта, директном погодбом, без тендера, далеко од очију јавности, тамо није место где је толико прљавих Кинеза инсталирана технологија, даје бакар и злато у бесцење, где задуживање расте као квасац, где нико не мисли како ће се вратити. Типичан однос колонизатора и колоније, уместо европске обавезе транспарентности“, оценио је доајен комунистичке, слобистичке и досовске дипломатије Срећко Ђукић за лист „Данас“.

Исти лист преноси писање светских листова, наводећи да посета представља прст у око Европи, као и да „Пекинг претвара Србију у свог Тројанског коња за уплив у Европу“. Оцену је дао привредни дневни лист „Лезеко“ из Француске, земље у којој је кинески председник почео своју европску турнеју током које се Макрон истински трудио да додатно прошири кинески „Појас и пут“ ка Европи, а да га нико не повеже са Тројом.

Да није било посете кинеског лидера, особе без дипломе Економског факултета не би никада сазнале да земља која улази у инвестиције изгледа има намеру да нешто заради, а компанија која купи рудник има паклени план да исти експлоатише. И да земље, велике и мале, не могу да имају љубавне романсе, већ да се иза свега, наводно, ваљају интереси. Као и да је тешко остварити идеал равноправности са земљом која има 200 пута више становника.

„Љубав између Кине и Србије била би као љубав између слона и миша“, сликовито објашњава економиста професор Миодраг Зец, и додаје да то постоји само у стриповима и самозатајно питао како ће да заврши миш у таквој љубави.

Читава галерија експерата упозорила је на опасност да постанемо зависни, јер ће ваљда Европа веома лако поднети што има трговинску размену од 425 милијарди евра, десетак милијарди мање него што имају са САД, али ће Србија јако тешко поднети размену од шест, седам милијарди.

Зар није боље узети новац из безобалних европских претприступних фондова, ламентирају експерти, уверени да негде у Бриселу несуђени донатори са надом и стрепњом чекају мејлове из Београда. Са неким добрим пројектом и потврдом о испуњеним условима. На упозорења да би Београд морао да погледа на глобус и види где се налази, неки занесењаци одговарају да је Кина заиста далеко, али је њена економија ту.

Европска унија је неупоредиво ближа, али чланство у њој делује нешто даље од Кине.

Озбиљну забринутост код грађана могла би да изазове анализа главног економисте Странке слободе и правде, посланика Душана Никезића који је у интервјуу Н1 замерио држави што са Кином није дефинисала количине руде које се из РТ Бор ваде и повећала рудне ренте.

„У последњих 12 година власт је практично поклонила највеће српске индустријске ресурсе и највећа налазишта бакра и злата“, рекао је Никезић који је био помоћник министра а затим министар финансија у влади Мирка Цветковића, који је пре тога радио у фирми Никезићевог оца Звонка, једног од најзаслужнијих за успех српске економске транзиције до 2012. године.

У времену велике острашћености треба признати да је влада у којој је Никезић био министар финансија РТБ Бор сачувала од прекомерне експлоатације. Неки медији попут Инсајдера писали да је канадској фирми Лавалин без тендера, као да је реч о кинеској компанији, дала посао изградње Топионица вредан занемарљивих 100 милиона евра, али је вредност посла порасла три пута.

Када је Цветковићева влада положила заклетву, дуг РТБ износио је 800 милиона, а по истеку мандата више од 1,2 милијарде евра. „Докле треба да идемо? До две милијарде, до пет милијарди. Неко би морао да нам каже и да грађани схвате да ће сваки нови губитак РТБ Бор неко морати да плати, нема ко до грађана Србије“, писао је тадашњи главни уредник НИН-а Милан Ђулибрк. Можда је то доста коштало, али је та влада сачувала кључне ресурсе по цени од 115 милиона евра годишње за то једно предузеће.

А онда су дошли Кинези са опасном намером да копају по руднику, уместо да копају по нашим џеповима.