Батић Бачевић: Страх од дринске бирачке дивизије

Можда је то ствар носталгије, можда је реч о жељи да се вратимо у она сретна опозициона, демократска времена када је изгледало да су и демократија и Европа ту, иза првог ћошка, мало изнад наших глава и два корака након пада диктатора Милошевића.

И када је неко у ноћи измећу недеље и понедељка бацио јаја на зграду бивше Србије, као да је покренут точак новије историје у којој је све је исто, само више њега нема а овог има. Од бацања јаја, која је те историјске 1996. године за потребе борбе против диктатуре обезбеђивао главни финансијер Демократске странке, власник „Крмиво продукта“ и каснија главна веза са сурчинско-земунским кланом, преко идеје да се позове нови Фелипе Гонзалес који је некада био најмлађи европски премијер, али је нажалост сада већ у дубокој политичкој пензији, до инсистирања да се лидери протеста директно укључе у дневник РТС-а како би коначно обневидели прогледали а неми проговорили.

За 27 година свет се променио из темеља, али неки чудан стицај историјских околности побринуо се да људи који би требало да буду шампиони промена или модернизације Србије и даље маштају да се директним обраћањем преко РТС и позивањем Гонзалеса конфигурације 2023 Србија кренути у процес европеизације.

За то време, лидер листе која је преносила „најназадније“ друштвене или политичке теорије ушао је у парламент јер је чуо да постоји Јутјуб канали.

Тај историјски круг мора да је прошао и Божидар Ђелић, некадашњи потпредседник владе који је, изгледа, успео да темељно реформише српске и сопствене финансије. Ђелић је, после политичке каријере, постао извршни директор француске инвестиционе банке „Лазард“, која je за владу Србије обавила неколико ситних послова, попут припреме приватизације „Телекома“ која се на сву срећу није десила, консолидовања ЕПС-а и још неких малих компанија сличног профила. Наравно да су ти аранжмани српских власти и Ђелићевих послодаваца биле једине поштене одлуке српских власти у којој нема никакве корупције, због чега и Ђелић има пуно право да на протестима носи паролу „Докле више“.

Прича о Ђелићевом завршетку политичке каријере је, међутим, још занимљивија. Један од последњих ангажмана потпредседника владе за европске интеграције била је кампања да постане председник београдског одбора Демократске странке, али се новинарима жалио да га је Драган Ђилас пустио да одради читаву кампању са месним, општинским одборима од Сопота до Сурчина, да би му на крају саопштио да је ипак боље да градску организацију води млади политичар у великом успону – Александар Шапић.

Ко зна, можда добије и другу политичку шансу код Ђиласа ако су му препоштени консултантски послови са владом Србије запали у кризу. А Шапић се већ одавно исписао из редова поштених, образованих и европских грађана.
У том немаштовитом рециклирању новије историје почели су нови протести због изборне крађе, уз малу разлику да су те 1996. припадници опозиције имали у рукама потписане и оверене записнике са пар хиљада бирачких места који јасно показују да је опозиција победила у Београду и још 40 већих градова и општина. А данас немају ниједан записник на којем посматрачи опозиције писмено улажу приговор на крађу у Београду.

У самој изборној ноћи, у коалицији против насиља саопштили су ентузијастично да је наша дијаспора убедљиво гласала против Вучића у Лондону, Хагу или Бриселу, а онда је настала вишечасовна тишина. У следећем обраћању су већ знали да се у Београду догодила тешка изборна крађа за коју су одговорни Вучић и босански Срби који су масовно довожени у Београд како би отели чисту изборну победу. И као што обично бива, када имате веома танке аргументе, морате да имате јаку акцију.

Како се уопште у изборној ноћи родила идеја да је украдено 40.000 гласова ? Зашто није 30.000, или 130.000? Није ваљда само зато што је баш толика разлика била у тренутку када је прича лансирана у медије.

Ако изнесу податке, чињенице или доказе које доказују њихове тврдње о 40.000 увезених или превезених гласача преко Дрине, како је режим знао да довезе тачно 40.000? Што се у својој самозаљубљености нису заиграли па довели знатно више, јер је ваљда познато да стотине хиљада гласача само чека да их неко из Требиња, Рогатице или било ког места у РС довезе у Београд, да им по два сендвича и 20 евра и врати их после у њихове сиромашне и промашене животе.

Ако су заиста долазили организовано тог дана до Арене, зашто су сви истраживачки новинари усликали само један аутобус и комби пред Ареном у којој до сада никада није стало 40.000 људи. Ако и није у Београд стигло 800 аутобуса, могли су да пред Ареном сликају барем 80, или чак осам аутобуса како би показали те сиромашне, потплаћене људе док из њих излазе и даље их спроводе до бирачких места где треба да украду будућност, срећу својим сународницима с ове стране Дрине.

Свако ко је на своју несрећу морао да прати изборе дуже од једне кампање, зна да су од почетка вишестраначја у Србији људи у већим урбаним срединама склонији да гласају за демократске, либералне опције него за власт, али у овој причи о покраденим изборима у Београду постоји велики логички проблем – у Београду је опозиција забележила убедљиво бољи резултат него у Новом Саду, Крагујевцу или Нишу. А само је у Београду брутално покрадена.

Уочи избора саопштено је да је бирачко тело порасло у Београду за 13.000 у односу изборе пре годину и по дана, што делује реално, ако се узме невесела демографска слика по којој само Београд, Нови Пазар и још пар локалних заједница бележе раст становништва, док у огромној већини општина број становника стагнира или опада.

Како је могуће да је излазност, и поред иницијативе Проглас, коју је потписало скоро 200.000 људи, била само 0,5 одсто већа него прошле године, када се има у виду да је оптимизам међу грађанима подигнут, а истовремено и довезено оних 40.000 несретника који су цео дан тумарали по Београду, тражећи бирачка места. Само их нико није стигао да сними.

Није више ту било места ни за какве аргументе, Београд треба спаковати, ставити машницу и предати да не би правили хаос, а освајањем власти у Србији, у којој се од терора, криминала и насиља не може живети, бавићемо се на наредним изборима или у неком наредном олимпијском циклусу.

Добро, чак и ако немамо никакве аргументе за приче о изборној крађи, ваљда видите да сви културни, пристојни људи знају да нама Београд некако боље стоји. Водите ви Србију, завршите то око Косова, а у некој наредној влади ћемо се можда позабавити и са босанским Србима и њихових 800 аутобуса које нисмо видели али знамо да су се као фантоми тог дана возили по Београду и покушали да нам отму целу будућност и део локала.

„Свим овим бедницима мора у будућности да се одузме држављанство, уз доживотну забрану уласка у Србију“, написао је на Твитеру академик Душан Теодоровић, горостас демократске мисли који у последње време није тако присутан у либералним медијима иако је заиста много обећавао.

Првог дана протеста, нека неидентификована лица су пред камерама физички насрнула на директора Републичког завода за статистику, али је прошлогодишњи кандидат за председника Србије Здравко Понош уз осмех објаснио да су га само мало повукли за уши. Додао је да треба буде срећан што је тако лако прошао, те да би Ковачевића, који има 72 године, требало сместити у старачки дом. За некога који је пензионисао на стотине официра и подофицира у 45. години и тако остварио сјајне резултате у реформи војске, можда и делује заиста логично што мисли да људи са 70 или више година заслужују само старачки дом.

За српску јавност и културу је ипак срећа што се тих принципа није држао прошле године када је, са њим у тандему, кандидат за градоначелника био угледни интелектуалац Владета Јанковић, који изгледа има десет година више од Ковачевића. Још више охрабрује што ту идеју Поношеву „лапота без насиља“ не подржавју остали, јер би демократска и ненасилна сцена остала без својих главних светионика. Бар док не дође нови Гонзалес, коначно лоцира те босанске Србе који и даље негде тумарају по нашем Београду, и омогући нам да живимо као сав нормалан свет који се бори против насиља и нетолеранције.