БАТИЋ БАЧЕВИЋ: Српски Брант

Још у Србији нема лидера који би имао храбрости да као Вили Брант у варшавском гету клекне и замоли за опроштај, слушамо тронуте гласове западних амбасадора али и поштених интелектуалаца из Србије који су на сувој катарзи и борби против дубоког зла у нама некако успели да стекну трособан стан на Врачару, два „повишена аута” и један институт за мир на Балкану.

На развалинама бивше земље толико је зла почињено да би лидери са ове и оне стране Дрине, Дунава или Саве могли да клече годинама, а да правда за жртве и даље остане нека веома далека, прекоокеанска утеха.   Али Вили Брант је, изгледа, пречица за све моралне дилеме. И ко ће уопште да објасни рат, корене мржње, последице, околности у минуту коју вам додели Си-Ен-Ен или Би-Би-Си или десет минута које имате код западног донатора. Зато су довољни Брант, нацисти, Јевреји, гето у Варшави, клечање. За то су, ваљда, сви чули.

То хорско призивања српског Бранта траје од самог завршетка нових балканских ратова. После октобарских промена 2000. године у сваком српском лидеру тражили су трагове чувеног немачког социјалдемократског канцелара, пошто су претходно утврдили да је у Милошевићу свакако становао Хитлер, као и да грађани Србије одговарају колективном портрету нациста. У позадини те хумане потребе да и ми „затворимо ту страницу у историји“, да „научимо поуке великих лидера“, стоји та огромна, безобална подлост јер се од државе, која је у два процеса пред Међународним судом правде у Хагу ослобођена оптужби БиХ и Хрватске за геноцид, ипак тражи да преко Бранта призна и свог Хитлера и свој нацизам.

Чак и они који ништа не знају о историји, на интернету би за само десетак минута сазнали да се Брант на тај историјски чин одлучио 1970. године, 25 година након краја рата, када је као немачки канцелар потписао споразум са Пољском којим Немачка коначно признаје границе са земљом коју је у Другом светском рату темељно разрушила.

Али у читавој причи о српском Бранту, која се понавља у циклусима, у сезонама лова за нове донације, није јасна само једна ствар – зашто у Србији сви жељно ишчекују Бранта, а нико Конрада Аденауера. Када помињемо лидера који је симбол обнове послератне Немачке и оснивача Хришћанскодемократске уније (ЦДУ), за узор свакако не узимамо његове контроверзне изјаве о томе да је ЦДУ странка бивших, али не и садашњих нациста. Или оно када је у расправи у Бундестагу о нацистима у немачкој дипломатији 1952. године изјавио да би „требало заиста да престанемо с тим њушкањем ко је био нациста, јер кад се започне – не зна се где ће се то завршити“.

Никако не мислимо на те изјаве, већ на чињеницу да је то био лидер који је заиста успео да препороди економски и морално разрушену земљу. Зато не разумем како је могуће да владајућа партија у Немачкој, или барем у Србији веома моћна Фондација „Конрад Аденауер”, не пожеле да у Србији виде и Аденауера, а не само и увек Бранта. Није ваљда само зато што фондација Вилија Бранта не постоји.