Батић Бачевић: Протоколи британске круне

Као најбоља пи-ар институција на свету, британска династија је постала и незаменљиви узор за све западне политичке елите – и оне знају да се одлуке доносе далеко од њих, али морају да остављају утисак како заиста јесу оно што нису

Изгледало је да је један дечак са Дауновим синдромом покушао да се приближи или додирне британског гардисту али га је отац повукао назад. Гардиста је онда прекршио протокол службе и направио корак ка дечаку, ушао на секунд у његов кадар и живот. И тако оцу и сину омогућио да направе слику за сећање.

Тај снимак је одмах добио милионске прегледе, праћене рондајућим коментарима како је поново хуманост победила строге протоколе. Гардиста је постао тема дана, јер је ризиковао посао због једног хуманог корака, али је сва срећа што није отишао корак даље, загрлио или ставио руку на раме несрећног дечака.

То би већ могло да буде превише у земљи, којој би се читава савремена историја монархије и демократије могла написати на основу поштовања или кршења протокола. Јер се већ вековима води цивилизацијска борба, да неко ко наслеђује титуле има све мања овлашћења од оних који их осваја на изборима. Као и да монарх, да се не би претворио у карикатуру или пртљаг заборављен на аеродрому историје, жели да ту све мању моћ у парламенту надомести у разигравању протокола или креативним тумачењем традиције. У којим се моћ, значај из прошлости претвара у савршену пи-ар кампању протокола, колекционарску кућу симбола славне прошлости који се лако извозе у будућност.

Ланац историје

Тај ланац историје пренео се, међутим, и на британске премијере, који су успели да сведу утицај монархије на симболички, протоколарни ниво, али су протеклих деценија заправо и они сами постали енглески церемонијал мајстори којима се сва политика креира преко океана, у Белој кући или Ленглију, док је њихова пи-ар служба задужена да направи најбољу слику посрнуле империје која само у малим земљама може да остави утисак величине.

Наравна да озбиљне, велике европске земље самостално доносе бројне и важне одлуке, али у кључним тренуцима, као у бајци свима нестане кочија на којој су дошли а уместо точкова остану бундеве. Зато се и читава мећународна политика свела на ниво протокола, на пи-ар представу у којој је важно да се сачува имиџ онога који поносно доноси стално туђе одлуке. Зато се и читава велика политика свела на коалицију протокола који свакоме остављају утисак да су самостални и слободни. Иако добро знају да нису.

Да ипак има наде да ће неки британски бирократа поштедети младог гардисту због кршења протокола, говори случај од пре неколико година, када је други гардиста такође прекршио протокол. Пришао му је четворогодишњи дечак у гардијској униформи, а овај га загрлио и подигао у ваздух. Касније је расплаканим новинаркама објаснио да се сетио како је и он у тим годинама гледао гардисте са дивљењем, као и да његов син такође има четири године и исту, дечју гардијску униформу.

Хумани прекршаји

Делује невероватно али медији некако увек успевају да забележе хумане прекршаје протокола које чине момци каменог лица и топле душе, али нису јавили да ли је неки војник био упозорен или кажњен због прекршаја. Нити да ли ће бити снимљен неки филм о дирљивом поступку.

Иако важе за земљу, у којој су одавно успостављена правила слободног и истраживачког новинарства, у случају краљевске породице десило се неко невероватно комуникацијско чудо. На стотине новинара пратило је и анализирало помно какву поруку шаљу са шеширима и брошевима које носе краљица или принцезе на отварањима или затварањима важних свечаности, који је од коргија, краљичних љубимаца, омиљен Њеном величанству, али ништа нису сазнали о разводима, бруталним скандалима у породици све док неко од чланова породице не би позвао медије и рекао да више не може да ћути.

Чак и када се десило да краљица умре, нико од слободних новинара није ни помислио да постави питање зашто би држава имала деветодневну жалост када би уплакане, у црно обучене звезде Би-Би-Сија у свакој другој држави на свету такву жалост описале као последњи пример аутократије.

Храбри потези

Избегавање истине или држање протокола можда се најбоље видело у чувеном говору 1992. године, набијеној скандалима, разводима њене троје деце и пожаром краљевске палате, када је краљица рекла да та година неће остати упамћена као година „непомућеног задовољства“ већ би можда могла да је опише речима њеног сарадника који је рекао да је то „annus horribilis“ јер на латинском већ звучи доста боље, посебно ако читаоци таблоида не буду разумели латински.

Као најбоља пи-ар институција на свету, јер о производу познатом вековима нису открили ниједну лошу информацију а поновили су стотине старих и добрих, британска круна је зато постала и незаменљиви узор за све западне политиче елите – и оне знају да се одлуке доносе далеко од њих, али морају да остављају утисак како заиста јесу оно што се представљају. И када се направи нека велика срамота да реагују што ће прекршити протокол написан за њих. И онда се вратити у његове границе.

Једно свесно кршење спасило је имиџ краљевског пара када се данима нису појављивали у јавности после смрти принцезе Дајане, коју су, изгледа, волели са обрнутом пропорционалношћу у народу и Бакингемској палати. Ако је судити по врхунским аналитичарима, огорчење широких маса краљица Елизабета разбила је када је зауставила ауто испред палате и изашла да поздрави ожалошћене грађане. Јавност је додатно гануо гест њеног супруга принца Филипа, који је одлучио да са унуцима и сином иде за ковчегом Дајане што никако није био део протокола.

А онда се одлучио за још храбрији потез – у тренутку док су пролазили испод аркада, где су му рекли да камере не снимају, краљичин муж се усудио на дивљења вредан гест – спустио је руку на раме унука који управо сахрањује мајку.

То је, изгледа, био историјски гест јер у својој књизи одбачени принц Хари тврди да га отац, садашњи краљ Чарлс, није загрлио док му је саопштавао да му је мајка погинула.

Утицај достојан дивљења

Када је завршен рат британска круна је владала над 700 милиона људи у прекоморским земљама и себе поносно описивала као империју у којој сунце никада не залази. Већ пре пола века, остаци империје могли би се описати као земља у којој сунце ипак сваки дан залази али не и магла.

Иако данас ван граница Велике Британије има свега неколико милиона људи, глобални и медијски утицај краљевске породице је достојан дивљења и не говори ништа о моћи, која је само формална и протоколарна.

Како се реални утицај британске политике смањивао, тако је симболички растао значај британске круне која је постајала главни бренд, извозни производ оцвале империје.

Уместо морнарице која је вековима односила демократију и острвску цивилизацију у далеке земље а враћала нафту, храну, памук, свилу и остале дефицитарне производе, нова власт је почела да извози старо господство, традицију са шољама, мајицама, чајевима док би тајкуни из колонија слало свежи капитал.

Висока делегација

На стотине филмова снимљено је у бившој Југославији о свим могућим и немогућим партизанским победама, али је озбиљна штета што није ни покушано да се сними филм о високој комунистичкој, партизанској делегацији (Коча Поповић, Пеко Дапчевић и Милован Ђилас) која је присуствовала најзначајнијем медијском догађају пре слетања на Месец – крунисању краљице Елизабете.

„Поповић, Дапчевић и ја смо се дивили ројалистичкој хомогености народа и отменој предусретљивости виших класа“, написао је Милован Ђилас у књизи „Власт и побуна“.

Претпоставља се да упркос том дивљењу ројалистичкој хомогености ниједан од тројице комунистичких делегата није ни помислио да позове породицу Карађорђевић да се врати у земљу, коју су десет година раније отписали из историје као издајничку јер је за време рата отишла у Лондон, као и све савезничке антифашистичке династије. Али ова наша династија није поштовала протоколе.