Батић Бачевић: Прича о Вилијаму Келију, једином Американцу осуђеном за ратне злочине

Тихо, без великих медијских прича свет је напустио Вилијам Кели, најпознатији помоћник продавца у јувелирницама на свету. Кели наравно није имао имао никакве посебне, чудесне технике у продавању прстења, огрлица и накита, нити је та радња била позната широм америчког континента. Кели је био познат јер је био и остао једини Американац који је осуђен за ратне злочине, а сам масакр у вијетнамском месту Ми Лај описан као најнижа тачка америчке савремене историје. После три година катарзе у кућном притвору, наставио је да се дубоко каје радећи у златари свог таста.

Масакр или инцидент, како се у неким америчким војним архивама описује, догодио се 16. марта 1968. године на дан када је у председничку трку ушао Роберт Кенеди, чији је старији брат почео Вијетнамски рат.

У селу није било ниједног војника, нити је у њему тог дана пронађен комад оружја, једна бачена униформа, али су припадници јединице неког црнохуморног назива „Чарли“ тог дана, према вијетнамским изворима, убили 504 цивила, мећу којима је било 173 деце, 282 жена од којих је 17 било у видној трудноћи. Жене су силовали, а децу бацали на бајонете, док је војни фотограф сликао сцене хорора којим се село ослобађало од комуниста и сваког облика живота.

То америчко одбијање суочавања са прошлошћу или ублажавање размера монструозног злочина дошло је, неким невероватним историјским каналима до несрећне Србије.

У сред бомбардовања новинари „Њујорк Тајмса“ уз помоћ једне громаде српског рента-новинарства објавили текст у којем је неки неименовани, измишљени извор, говори како наши војници бацају албанску децу на бајонете и раде оно што су амерички борци радили у Ми Лају. На каснијим хашким процесима, ниједан од албанских сведока који су са истином били веома далеки странци, није спомињао бајонете. Као да је било неопходно да водећа, најнапреднија демократска сила некада и некако казни непостојеће монструме који бацају децу на бајонете ако су о својим, веома постојећим ћутали.

Масакр у Ми Лају зауставила су после неколико сати тројица припадника хеликоптерске јединице који су били ваздушна подршка у борби вијетнамских екстремиста, али су били згрожени шта су видели испод себе. Хју Томпсон, Глен Андреоти и Лоренс Колбурн добили су касније војна признања и отишли у дубоки заборав. Али Кели и његова јединица нису. Након акције, јединица „Чарли“ добила је похвале од команде  јер је у борбама убила 128 непријатељских војника.

Али америчко истраживачко новинарство није мировало – није прошло ни годину и по дана, а новинар Симор Херш објавио је у новембру 1969. текст о масакру у Ми Лају за који је годину дана касније добио Пулицерову награду и постао један од најславнијих америчких новинара. Али и са њим се некако историја поиграла – више од пола века касније објавио је да  америчке службе изгледа стоје иза минирања „Северног тока“ и тако као гумицом избрисао све што је писао и радио деценијама. И да иронија буде доведена до потпуног апсурда, Хершову професионалност највише су оспоравали угледни немачки медији који сами нису ништа сазнали о уништавању највеће немачке инвестиције.

После Хершовог текста, америчка либерална јавност, противници Вијетнамског рата појачали су притиске да се пред суд изведу починиоци злочина. Пред пороту су изведена шесторица припадника јединице „Чарли“ док је командир Вилијам Кели једини осуђен у процесу. Добио је доживотну робију јер је утврђено да је лично убио 20 цивила, а наредио остале злочине.

Убрзо је покренута велика акција солидарности са поштеним војником који је страдао само зато што је служио држави, који се и сам бранио говорећи да су му надређени говорили да треба елиминисати све комунисте, те да му нико није лепо објаснио да не треба да пуца на ненаоружане старце, жене или децу.

Тадашњи гувернер Џорџије, у којем је Кели служио казну, каснији амерички председник Џими Картер позвао је све грађане да у знак подршке „нашем момку“ возе аутомобиле са упаљеним светлима, како би се, ваљда разбио медијски мрак око патриотизма. Зашто се суди само момцима на фронту, а не генералима и министрима, питала се једна Америка. Ако судимо генералима или министрима признаћемо да су комунистичко злочинци у праву, одговарала је друга Америка. Све док није постигнут национални консензус да нико не може да буде одговоран ало се брани демократија, где год она била, демократски лидери из непознатих земаља, који су можда убијали хиљаде политичких противника али су умели да одрже неки надахнут  говор о демократској будућности.

Певач Тери Нелсон написао је песму „Борбена химна поручника Келија“ у којем се наводе дирљиви стихови: „Моје име је Вилијам Кели, ја сам војник ове земље, покушао сам извршити своју дужност и добити предност. Али од мене су направили зликовца, жигосали су ме. Док марширам даље, ја сам само још један храбри војник са обала САД.“

Плоча је само за четири дана достигла милионски тираж.

Други певач Питер Сигер покушао је да  суочи америчку јавност са злочинима у Вијетнаму објавивши песму „Последњи воз за Нирнберг“. Нису извршена нека истраживања, али тај дирљив покушај да се подсети на недужну вијетнамску децу није одушевио демократску публику.

Убрзо је председник Никсон помиловао храброг наредника Келија који је, затим, у кућном притвору провео три године и наставио да ради као помоћни продавац у златари свог таста, вероватно поносног што има таквог зета који је урадио нешто што нико није смео. У читавој причи, роману о нареднику Келију, посебну улогу би могао да има официр који је водио истрагу и закључио да је све измишљотина. Звао се Колин Пауел и биће касније први начелник Генералштаба, шеф америчке дипломатије афроамеричког порекла али и човек коме светска цивилизација дугује бар Нобелову награду јер је пред УН измислио „оружје за масовно уништење“.

Хемичари, физичари и остали експерти из Нобеловог института били су дужни да испитују ту епрувету са којом је Пауел махао и дају му прву награду за рат, ако су већ Обами могли да дају награду за мир и пре него што је ступио на дужност.

Када је пре неколико месеци умро у неком дому за збрињавање тешко оболелих особа на Флориди, о чему су медији сазнали почетком августа, у Келијевој умрлици не наводи се да је икада био припадник америчке војске, због чега се и доводи у питању да ли се тај ужасни злочин икада догодио, као и да ли то место Ми Лај уопште постоји.

Као што није сасвим сигурно да ли је америчка војска икада  учествовала у биткама за демократску владу у Сајгону. Или су то били само холивудски филмови?

Историчари и власници светског књиговодства смрти ће рећи да је америчка војска у Вијетнаму на располагању имала више средстава за убијање него било која друга војска у историји света – количина муниције испаљене по војнику била је 26 пута већа него у Другом светском рату, а разорна снага бомби која је америчка демократија бацила на Вијетнам била једнака снази 640 атомских бомби које су бачене на Хирошиму. У рату је Америка имала 58 хиљада жртава, док је убијено око два милиона вијетнамских цивила, рањено око 5,3 милиона, а 11 милиона Вијетнамаца крај рата дочекало је без крова на главом, као избеглице у земљи глади и рушевина. На званичној страници Комеморације Вијетнамског рата масакр у Ми Лају, који би по савременим тумачењима могао да буде и геноцид, описује се као инцидент у којем је страдало 200 цивила.

Не треба, међутим, рећи да се савремена америчка култура није озбиљно суочила са вијетнамском трагедијом – снимљено је на хиљаде филмова и написано још више драма или романа о ратним страхотама. Истини за вољу, бар 99 одсто тих дела бави се траумама хероја, ветерана што су учествовали у ратовима, губили ратне другове у узалудним борбама, због чега им је било ужасно тешко да се врате у нормални живот. Тешко су спавали, у главама су се чуле пуцњи, детонације или крици неких непознатих људи.

На једном занимљивом, међународном семинару о медијима и ратним сукобима у Салцбургу, први пут је имала предавање вијетнамска новинарка која је са девет година остала без родитеља и двојице браће. Неколико америчких новинара је то предавање заиста потресло и са сузама су слушали како је то изгледао рат ван холивудских кадрова. Новинарка из Вермонта је пришла Вијетнамки да јој каже како и она деценијама живи са том траумом јер јој је брат остао без ноге у том проклетом рату после којег није никада био исти човек. Док је тешила нову америчку пријатељицу, са неком непознатом мудрошћу, Вијетнамка одговорила је да би се и њена браћа сигурно тешко уклопила у живот после рата. Само да су остали живи.