Батић Бачевић: Писац три Мораве и једне Србије

Када неко оде, они који остају обично се потруде да његов живот улепшају а врлине увећају како би лакше стигао на онај свет. Али животно и стваралачко путовање Драгослава Михаиловића било је такво да је било сасвим довољно да му се на одласку ништа не одузима. Јер му се за живота довољно одузело.

Домаћа културна историја загушена је од дисидената који су се борили против Тита и комунизма када их нико није чуо или док су се коцкали са шефовима служби, али је остало неспорно да је Тито лично напао само два велика српска писца. Први је скочио са моста Братства и јединства на место поред клупе где је као младић преспавао прву ноћ у Београду, због чега се и данас београдски хроничари расправљају да ли се у народу тај мост назвао Бранков по Ћопићу или Радичевићу, јер се са моста улази у улицу великог песника. Други се зове Драгослав Михаиловић, велики прозни писац који је, док је дисао, писао непоновљиву драму о себи и својим делима.

Својевремено је веома угледан недељник објавио насловну страну са чувеним генералом Јовом Капичићем поводом његове дирљиве животне исповести „Сви моји голи отоци“. На идеју да ходајућа асоцијација Голих отока и прогона описује неправде које је доживео у борби против непријатеља разних боја и њихових преживелих потомака, Драгослав Михаиловић написао је сјајан одговор у којем је замерио уредништву што на насловној страни нису објавили слику Капичића са револвером, јер би то било у складу са његовим, дакле Капичићевим, јединственим литерарним стилом.

Прогонитељ својих прогонитеља

Недељу или две касније у центру Београда, Капичић је у пратњи двојице момака, који су изгледали као носачи концертних клавира по Његушима, зауставио писца уз питање „Михаиловићу, докле ћеш ти да ме прогониш?“ Пензионисани удбаш и полетни члан Либерално-демотратске партије је, према тврдњама сведока, рекао да је од „његових људи“ чуо као Михаиловић прича о његовим крвавим рукама и жутим зубима. Онда се унео у лице, искезио и рекао – види моје зубе. Тако је Михаиловић под старе дане успео и да постане прогонитељ својих прогонитеља.

„Људи данас не разумеју како је то кад са 19 и 20 година преживите Голи оток. Ако вас то не сломи, онда постанете отпорни, безобразни“, говорио је касније Михаиловић, уз неки чудан осмех на ламенте пензионисаних комунистичких јуришника и њихове деце, који су без остатка постали најватренији мисионари европске демократије, да им је тај Михаиловић већ дојадио са причама о прогонима и затворима. Као да су говорили – пустите нас да и ми мало уживамо у вашој демократији и лустрирамо све оне који су служили Милошевићу.

Са Драгославом ме је упознао његов најбољи пријатељ велики сликар, Бата Михаиловић, који је често говорио о њему као људском феномену који оштрим критикама и сталним гунђањем лоше сакривао предивну мекану и племениту душу. Иако су неговали дубоко, вишедеценијско пријатељство, двојица Михаиловића су умели да духовито или брутално изговоре провокације које би разорила многа пријатељства. Али није њихово. Јер су знали да су те расправе негде дубоко биле лековите. Бата је у више наврата говорио како је Тито послао Драгослава на море, скоро две године, о трошку државе, а да он пола века не може да то заборави. Драгослав му је одговарао да му људи, када виде Батине слике, говоре да ништа духовније нису доживели, али онда упознају Бату и он одлучи да проговори.

„После ме питају да ли правог Бату држе у неком атељеу закључаног, а шаљу овог двојника да то сликарство обесмисли“, говорио је Драгослав.

У тим дружењима је често описивао како је после Голог отока и завршеног факултета тешко налазио и лако губио послове. И да му је последње запослење било 1967. када је добио отказ на месту лектора у часопису чијег се имена већ не сећа али зна да се бавио пољопривредним биљем, семеном, засадима и сличном тематиком.

Неочекивани позив

„Живео сам као подстанар у некој соби у Раковици, где сам имао само душек на поду и неку грејалицу. Док сам ошамућен размишљао шта да радим без посла и примања, позвао ме газда и рекао да ме неко зове на телефон. Била је то моја бивша жена која ми је саопштила да би, као што смо се договорили приликом развода, требало да неко време бринем о нашем сину, што сам наравно са задовољством прихватио, јер сам био жељан сина. Али нисам знао од чега ћу живети. После неког времена ми је већ изнервирани газда рекао да имам поново позив – сав очајан сам размишљао шта би то још могло да ми се деси. А нека жена ми је саопштила да сам добио Октобарску награду града Београда за збирку прича ‘Фреде, лаку ноћ'“.

Тек што је изашао из собице у Раковици и ушао на велика врата домаће књижевности, Михаиловић пише сјајан роман „Кад су цветале тикве“ али и доживљава да се истоименом драмом лично позабави друг Тито. Будући да су се уредници деценијама трудили да маршала учине духовнијим и писменијим него што је био, био би ред да се објави тачан цитат из говора.

„Ево, на пример, недавно сте видели, ту неки комад, казалишне неке тиквице. Како цвате тиква, али та његова тиква, који је то писао, не цвате, јер је она, изгледа, потпуно гњила. Блати наш друштвени систем, хоће на сваки начин да се наше друштво прикаже као друштво које не ваља… А ко говори? Говори онај који је био на Мрамору, на отоку тамо, на Голом отоку. И већина тих људи, већина. Ја не тражим да ми сада њега, шта ја знам, хапсимо и тако даље, него напротив, да буде глас јавности онај који ће их онемогућити да се баве таквим послом“, рекао је маршал, који представу није ни видео, а понос српског либерализма Марко Никезић рекао је да драма представља „класну и националну издају“.

Годинама касније, Драгослав је умерено описивао ту хајку која је покренута – „Јосип Броз и ја нисмо гинули од узајамних симпатија, али домети су нам били различити. Он је могао да ме убије, а ја њега нисам“.

На највеће нападе који су се догодили не само на њега, него на глумце и читаво Југословенско драмско позориште, одговарао је прилично лаконски да се само плашио да та представа не ваља ништа. „Замисли каква би то била иронија судбине да вас читава држава напада због нечега што не вреди. Али то је вредело“, причао је пријатељима. Сећао се како нико од колега на Бориним данима у Врању, осим песника Стевана Раичковића, није смео да му приђе после Титовог напада. Онда је Иво Андрић пришао празном столу и питао га да ли је слободно.

Десет месеци после највеће афере у југословенској култури, умире оснивач и симбол ЈДП Бојан Ступица, а сам Михаиловић не улази у зграду позоришта више од две деценије. Када је после демократских промена именован за члана Управног одбора хтео је да се сруши када је видео огромну фотографију Тита и глумаца који „шене око њега“.

„Тражио сам да склоне ту слику јер понижава уметнике, али су они размишљали једно шест месеци док то нису учинили.“

Стигли су до слова О

И после „тикава“, процеси су се настављали али више као нека пародија, као осећај да свако ко је на правој страни историје има право да тужи Драгослава. Тако је једна старица са којом је Драгослав разговарао док је писао „Петријин венац“ тужила писца јер јој је украо судбину. Процес због јединствених ауторских права на живот или судбину трајао је 13 година.

Процеси су постајали прошлост, али Михаиловић није ћутао ни пред једним великим митом или државном пројектом, који му је деловао бесмислен. Тако је у САНУ и културној јавности Србије годинама једини писао и излагао да треба обуставити рад на капиталном, веома скупом пројекту „Српско -хрватски речник“.

„Почели су да раде пре шест деценија, а сада су стигли до слова О. Завршиће ваљда једном и тај пројекат, када нико од нас из Језичког одељења не буде жив па ће неко питати чему служи уопште тај речник“, рекао ми је када смо пре девет година радили интервју за Политику у којем је поново на његов једноставан и бунтовнички начин, описао шта мисли о Југославији и глорификацији Првог светског рата.

„Када је почео рат, мој деда је погинуо те јесени на фронту, а његова жена, моја баба умрла када је чула ту вест. Оставили су, практично на улици, четворицу дечака од пет до 12 година. Ја, као једини потомак од њих четворице имам троје унука. Моја породица се за 100 година није обновила. А чини ми се да није ни Србија.“

Иако је постао прва асоцијација за дисидента у овдашњој литератури, у његовој прози има неупоредиво мање политике и идеологије него код Ћосића и других значајних писаца. Њeгови јунаци не окопавају лук и кромпир, а онда у време ручка отрче да слушају Радио Лондон или Москву. A увече уместо дружења по сеоским биртијама и шетања са девојкама по шљивицима, разрађују Фојербахове тезе или текстове Драгише Васића. Михаиловић је у књижевност увео нове, обичне људе, сасвим нов језик, док се над главама тих обичних људи ваљала и велика политика, судар светова.

У самом голооточком роману „Кад су цветале тикве“ Голи оток уопште се не спомиње, осим места Бакар који је био задња пошта за тај едукативан центар Тита, Ранковића и писца у покушају Капичића. Режиму је било неподношљиво што се у врхунским делима појављују обични људи, са маргина и без партијских књижица, породице које се распадају, ликови београдских криминалаца и лаких жена тешких судбина, који у књижевност уводе слободан, једноставан језик са улице – мајке вам лоповске, ови пандури бију горе од Немаца.

У једноставном а опет веома софистицираном језику, у којем има више емоција и ломова него придева, Михаиловић је у српски језик први увео и београдски сленг и поморавске језичке вратоломије. А иза те реке једноставних и дубоких реченица, као на великим балванима кренуле су да плове готово све табу теме. Иза боксера Љупчета помаљала се прича о полицијској репресији, код Петрије се, у сценама када читаво место испраћа последњи воз са црном заставом над локомотивом док из угашеног рудника чује сирена која завија над прошлим временом, описује почетак распадања комунистичког друштва, док се у „Чизмашима“ кроз лик мајора Чиче најављује распад прве Југославије.

Има неке дубоке симболике што је лик Чиче маестрално одиграо Александар Берчек, уметник који је у глуми заслужио готово исту оцену као Михаиловић у писању – најбољи је али тежак за комуникацију. Када су Берчека питали зар му није жао што није играо више у позоришту, он је лаконски одговорио – а зар вам није жао што нисам играо више?

Када смо последњи пут дуже причали питао сам га да ли му је жао што није написао наставак „Чизмаша“, а велики писац је одговорио да је писао само о људима који нису могли да дишу од велике политике и великих митова. Ваљда би неко од тих силних млађих писаца могао да напише поштен роман о краху Југославије, братства и јединства, Јасеновцу…

„Можда бих и написао да се нисам толико бавио удбашима, полицајцима и судијама, али могао би неко да напише нешто поштено о том злу и да не размишља да ли ће се то свидети усташама, монархистима, комунистима, европејцима…“

Дуго је причао о његовој Ћуприји, у којој никако не успева да одржи књижевно вече, наводећи који су све нушићевски разлози употребљавани за одлагања и отказивања. У међувремену је највећи писац три Мораве и једне Србије успео да у родном месту, после пола века писања, оствари једну од својих последњих жеља. Имао је књижевно вече у дому који би могао да понесе његово име.