Батић Бачевић: Како је Тито постао утицајнији писац од Његоша

Двојица владара са Балкана у протекла два века дефинисала су путеве којим су ишли српски и остали народи који су чезнули за ослобађањем од Отоманске или Хабсбуршке империје.

Први је, изгледа, романтично веровао да ће српски народ бити стуб око којег ће се направити широка словенска заједница слободних народа због чега је Иво Андрић написао фасцинантан есеј о њему као „трагичном јунаку косовског мита“, а Милош Црњански уочио да би, ако би некада нестао српски народ, читава српска историја могла да се реконструише само на основу његовог дела.

Други није имао велике, романтичне мисли – ослањао се на идеје и ставове које је прочитао у делима Лењина и Троцког о српском народу.

Први је живео и владао кратко. Оставио је иза себе скроман број дела који сваки образовани човек уме да наброји. Други је живео дуго, а владао скоро колико је први лидер живео. Био је убедљиво најтиражнији и најплоднији писац мећу свим лидерима у овом делу света, а његова страст према писању била је непоновљива – током сурових и непрестаних немачких офанзива на свака два месеца успео је да заврши обимно мемоарско дело јединственог и непоновљивог стила.

Први писац је био тако скроман да је у земљи којом је владао, Црној Гори, његово капитално дело „Горски вијенац“ објављено тек поводом 100 година од његовог рођења, 76 година од првог издања у једном јерменском манастиру у Бечу или више од шест деценија од објављивања у Новом Саду, Београду и Задру.

Други је, изгледа, неупоредиво више веровао у свој списатељски дар – пре него што је бели коњ на којем је ујахао у ослобођени Београд стигао да се напије воде, штампарије су почеле да се припремају за објављивање дела које је писао по горама и шумама.

Културни феномен

Онда су се њихова сасвим супротна наслеђа срела на једном месту – на Сајму књига у Београду, културном феномену који за недељу дана оставља без речи стотине уплаканих културних првобораца друге Србије који су сахранили културу јужно од Дунава и источно од Дрине два дана након што су остали без озбиљних апанажа.

Убедљиво највећи књижевни сајам на подручју бивше Југославије посети више од 200.000 људи који нису обавештени да је у Србији култура одавно мртва, а на њему се редовно појављују на стотине нових издања аутора свих могућих политичких оријентација, јер ни издавачи нису чули да раде у тоталитарној, клерофашистичкој земљи.

Једини аутор који је, изгледа, цензурисан у редовима издавача из земље и иностранства јесте писац чија је свака књига штампана одмах у осам издања. Звао се Јосип Броз. Увидом у архиву Народне библиотеке Србије може се пронаћи 2.299 књига чији је аутор друг Тито или се други аутори баве његовим делом. Петар Петровић звани Његош није оставио тако дубок траг – јер се 1.460 књига или публикација везује за његово име.

Зато и никако није јасно како се на Сајму књига није могла наћи нека Титова књига када је човек толико волео да пише, а његова дела била толико популарна. Има наравно књига о Титу, новинар из Хрватске Борис Рашета успео је да нађе нове детаље из живота, раније је Милован Павловић Паја објавио „Приче Титовог баштована“2 а Милован Стојановић, кувар највећег сина народа и народности, објавио је дело „Како сам скувао историју“.

Цензурисан мећу издавачима

Има свакаквих књига о Титу али остаје нека глад за његовим књигама, сусретима са тим грандиозним идејама, мислима. Шта уопште раде фондације Сорош, Конрад Аденауер, НЕД, НРИ, Маршал или Рокфелер фонд ако неће да финансирају неку Титову књигу, зашто увек финансирају питомце а никада учитеља?

Некада свемоћни владар је, изгледа, цензурисан мећу издавачима из свих региона, који због антикомунизма не желе да објаве доказане бестселере необичних назива „Децембар 1943 – јануар 1944.“ или пак „15. април – 30. јун 1943“. Посебно је занимљиво да је у периоду док је био млади активиста и левичарски сањар имао слабију инспирацију јер је у периоду од 1928. до 1935. године написао свега једну књигу мемоарског типа, док је у финишу Другог светског рата, док је Црвена армија увелико ломила кичму Вермахту, велики стваралац писао књигу сваког месеца – јул 1944, август 1944.

Ако је већ под општом цензуром издавача из свих бивших југословенских држава, није јасно зашто баш никада неко од његових живих следбеника или њихових потомака, који су заједно са сабраним Титовим делима и озбиљним некретнинама, наследили и борбу против српског национализма, не цитира неку велику мисао друга и ствараоца Тита.

Макар ону најпознатију која данас изгледа као неко тешко ратно хушкање, барем у поређењу са најопаснијом полуреченицом коју је изговорио Милошевић о сукобима које још нису искључени.

„Радимо као да ћемо 100 година живјети, припремамо се као да ће сутра бити рат“. Или да барем неки зелени, леви активиста мудро, као друг Тито, закључи „Природу треба вољети, а дивљач је њен саставни дио, она оживљава шуме и поља и зато је треба чувати. Ја врло често не пуцам и сматрам да у лову не треба ићи и тежити само за рекордима…“

Посебно је чудно што се не истиче његова склоност ка либерализму који је, рецимо, истакао када је говорио о најспорнијој представи коју није стигао да погледа али закључио да писца ипак не треба хапсити. Само онемогућити.

„Недавно сте видели, ту неки комад, казалишне мале тиквице. Како цвета тиква, али та његова тиква, који је то писао, не цвате, јер је она, изгледа, потпуно гњила… А тко говори? Говори онај који је био на Мрамору, на отоку тамо, на Голом отоку…

Ја не тражим да ми сада њега, шта ја знам, хапсимо и тако даље, него напротив, да буде глас јавности онај који ће их онемогућити да се баве таквим послом.“

Различити домети

Главни понос српских либерала и врхунски интелектуалац Марко Никезић оценио је да драма „Кад су цветале тикве“ представља „класну и националну издају“. Један од највећих српских писаца Драгослав Михајловић одговорио је да Тито и он нису гинули од узајамних симпатија али су им домети били различити. „Он је могао да ме убије, а ја њега нисам“.

Али то што годинама нико није штампао Титове књиге или цитирао његове велике мисли, макар исправљао граматичке грешке јер је лидер неупоредиво више писао него читао, нипошто не значи да је реч о вођи који је остао у глибу прошлости. Његов идеолошки тестамент на подручју бивше Југославије је једини валидан код најмоћнијих нотарских служби на свету.

На другој литерарној или духовној страни Балкана, владар кратког трајања и песник безобалног памћења постао је једини писац у свету чије су реченице или мисли почели да цитирају и људи који никада нису научили да читају.

Када се преселио на онај свет, Његош се уселио у народни говор, предања, традицију, а његови стихови накнадно осмишљавали чудне моралне, политичке спирале на Балкану. Тако је временом постао неко духовно сидро за све слободоумне људе, због чега је у Првом светском рату један од циљева аустроугарских окупатора био да се сруши Његошева заветна, скромна капела на Ловћену и изгради споменик Фрањи Јосифу.

После рата, краљ Александар је обновио капелу коју је Његош изградио за живота, али је његов колега и писац Тито замислио да Његош заслужује бољи гроб. У великом отпору тој најсрамнијој одлуци југословенских комуниста огласили су се готово сви значајни интелектуалци а легендарни Душан Радовић написао је: Његоша подмићују, нуде му нову смрт и већи гроб.

„И мада сам био увјерен да ништа ново не може бити боље и љепше од скромне капеле на врху Ловћена, ипак ме запрепастила неукусност и агресивност макете тог непотребног пројекта, који дјелује мучно својом тежином, језивом хладноћом, нељудском одбојношћу. Такви лажно монументални споменици подижу се људима без дјела и заслуга, властодршцима којима трагови смрде нечовјештвом“, рекао је Меша Селимовић.

А Титов стари познаник Драгослав Михаиловић написао је: Бити Његош – није довољно. Био је одвише висок; ако буде потребно, постаће краћи. Носио је браду; буде ли потребно, бербери ће му је обријати, доктори ће му улепшати нос. Дела ће му написати лепом конгресном прозом.

Један од највећих српских сликара Петар Лубарда посветио је капели и Његошу ремек-дело „Сумрак Ловћена“.

„Ловћен је вековни симбол поноса и слободе, старе и новије наше историје, кога је сама природа створила као најлепше уметничко дело. Његош, велики песник, осетио је то и желео да му Ловћен буде споменик. И зато сматрам да не треба кршити Његошу вољу“, рекао је Лубарда.

Узор(и)

Пре пола века је ипак изграђен маузолеј Ивана Мештровића, великог уметника који је некако успео да буде пријатељ са Александром Карађорђевићем, Алојзијом Степинцем и Јосипом Брозом. Сам Његош је касније у Црној Гори остао само нека магловита фигура јер су горостаси новије историје попут академика Шерба Растодера објашњавали да је реч о геноцидном писцу, те да није лепо да грађанска мултиетничка Црна Гора има Његоша за узор.

Елита која је, бар по скај препискама кавачких кланова, успела да оправда очекивања. На идеју помирења која би подразумевала обнову Његошеве заветне капеле и очување Мештровићевог маузолеја, Ђукановићева партија одговара скуповима на којима поручују да ће одбранити Црну Гору од српских хегемониста који желе да обнове Његошеву капелу. У одбрани од српског фашизма узвикују старим црногорском паролом „Е вива Монтренегро“.

Неки невероватан комедијант потрудио се да онај који је Његоша на вандалски начин по шести пут сахранио и великодушно му омогућио да му Мештровић, из хрватске проусташке емиграције, изгради маузолеј, он сам постане предмет постхумне деложације. Та лоша идеја брзо је одбачена, али је запањујуће да се баш нико није сетио да се по Титовом одобрењу рушила капела на Ловћену, која се налазила на грбу Црне Горе, премештале Његошеве кости и њему правио гроб који је одговарао држави.

„Србија може изгубити исељењем Титовог гроба из Србије. Тито је ипак у свету признат као једини који је Србију увео у ред победница над нацизмом у Другом светском рату. Без Тита Србија би остала на сметлишту историје за сва времена“, рекла је Светлана Броз, унука која је помислила да је писац калибра њеног деде.

Србија је на крају некако избегла да оде на сметлиште историје јер није дирала гробове Тита и његове љубавнице сахрањене у дворишту Белог двора, па и његовог верног пса. Само није јасно да ли је та лиценцирана хуманисткиња икада питала свог деду што је копао гроб једног писца и владара који је, изгледа, значајнији од њега.