Батић Бачевић: Како је патријарх изгубљен у преводу са српског на црногорски

Није лако патријарху. Да би помогао развоју толеранције у региону морао би да донесе једну, веома тешку одлуку – да обећа да неће напуштати Србију све док на Балкану не почнемо да живимо у слози, весељу и безобалној љубави. И док не добије дозволу од западних амбасада, служби и припадајућих невладиних организација да има право на слободу кретања и деловања. Ако, под некаквим чудним изговором – рецимо, да ипак мора обилазити вернике и светиње српске цркве – патријарх српски буде морао да путује у земље региона, онда то никако не би смео да чини месец дана пре или после избора, пописа, формирања владе или скупштине, неког значајног датума, празника, а посебно не пре или после неке политичке или економске кризе у било којој земљи региона.

Не би никако ваљало да долази у Црну Гору ако се, неким Божјим случајем, отвори било каква истрага против Мила Ђукановића, фамилије или његовог „европског подземног крила“ које се тако зове јер се заједно налазе на потерницама свих европских земаља.

Можда се и такав датум појави, можда се догоди посета три дана након свих избора, криза, тензија или напетости, када на Балкану завлада опште благостање и евроатлантска нирвана или спокој, мада ће тада Божји пастир бити најмање потребан.

Водич за мултиетничку толеранцију

Ако се, ипак, испостави да нема таквог датума, патријарх Порфирије би онда морао да обећа да се неће обраћати верницима. Ако већ мора, не би било ни европски ни демократски да спомиње име цркве на чијем челу, или име језика којим говори. Ако је за толеранцију, нека говори на старословенском, оном језику који је постојао пре него што је Вук Караџић, као што сви паметни и реални људи знају, успоставио темеље црногорског језика због чега и данас десетине школа у Црној Гори носе његово име.

Тако би могао да гласи водич за мултиетничку толеранцију на Балкану, коју већ деценијама нарушава малигно деловање Српске православне цркве, које је толико дискретно и самозатајно да их обична, ма колико образована душа, никако не може прозрети. Тим наивним, заблуделим хришћанским овчицама деловало је лепо када су чули пре неколико дана да је патријарх Порфирије позвао вернике да се „молимо за наш српски православни народ, за његово јединство, за јединство у Христу, правди и љубави, али да се молимо и за све друге народе, пре свега за оне са којима живимо заједно и са којима делимо милу нам земљу и државу Црну Гору“. Али они нису знали позадину, оно што се ваља иза те љубави или лепих речи.

Када му је прошле године Куртијев режим забранио без икаквог образложења да уђе на Косово и посети Пећку патријаршију јер би том посетом уздрмао мултиетничку идилу на Косову, није се узбудила ниједна амбасада на Балкану. Један лидер значајне невладине организације објашњавао је новинарима да би његова организација реаговала само када би осетили да то има смисла. Када су га питали када осети да има смисла бранити нечија људска права, макар она била српска, сигуран у своје апанаже и морал одговорио је прилично лаконски – па, када Американци, Немци или Енглези ставе до знања да то има или нема смисла.

„Данас су врата на мом дому за мене закључана и ја се молим Богу да откључа срца оних који су их затворили и да љубав Божја и рођења Спаситеља додирне ум и савест свих људи“, рекао је, онако без западног смисла, патријарх Порфирије поводом забране уласка на Косово.

Деца Светог Саве

Можда је зато и отворена сезона хушкања на српску цркву у регионалним димензијама, јер та институција делује као неко огромно, нежељено сведочанство из прошлости. Како бисмо ту цркву, језик или историју могли да зауставимо на границама, као да гласи основна платформа за регионалну стабилност уз несебичну подршку ЕУ, која се иначе заснива на поништавању граница и свеприсутним интеграцијама.

Зато је и природно да се организује мало медијско преваспитавање на „Ал Џазири“, концерну „Вијести“ или „Слободној Еврпопи“ јер се патријарх усудио да спомене име цркве коју води и име језика којим говори. „Порфирије би да прекрсти Црногорце“, гласио је један од хушкачких текстова у листу „Вијести“, у којем су веома пажљиво игнорисали већину говора о миру и толеранцији, укључујући и мир на Блиском истоку, али су као magnum crimen доживели реченицу да је Његош изгледа писао српским језиком. Уместо идеје да је реч о највишем доказу братске љубави и блискости, особе које су се, изгледа, крстиле само и једино када карго са јужним воћем упловљава у луку Бар, доживеле су то као најгнуснији удар на државу. Окривљени патријарх, који је изгледа једино биће које неће измаћи чувеном схватању правде и морала у последње три деценије у Црној Гори, рекао је нешто што се заиста коси са новим, прошверцованим колективним сећањем:

„… знамо да говоримо језиком Светог Саве. Знамо исто тако да говоримо најдивнијим српским језиком великог Његоша и језиком Стефана Љубише, и Марка Миљанова. Зато сабрани овде данас треба да се молимо да будемо увек достојна деца Светог Саве и светог Симеона Мироточивог и да увек знамо која је наша вера да живимо њом.“

„Једва чекам попис, да виде Срби колико има Црногораца и да утихну више“,  „Српство није православље, а овај говор је чисто националистички, Срби не умију другачије ни да мисле. Ни да зборе, а причају увек говором мржње“, само су неки од коментара либералне, европске Црне Горе у „концерну“ „Вијести“, у власништву „Јунајтед групе“.

Изостављање титуле

За либералну Црну Гору, коју је неко слагао да је суштина либерализма заправо слободан, дакле либералан увоз свега што не могу да увезу неслободне земље, сама посета патријарха је велики скандал и удар на демократију.

То ничим ограђено ширење мржње према српској цркви, огледа се и у самом титулисању првог духовника СПЦ. Некако се, у преводу са српског на црногорски или босански језик, изгубила титула патријарх па се он најчешће ословљава само као Порфирије, али се мора признати да је ипак учињен помак јер су почившег митрополита Амфилохија исти либерали звали само Ристо како би га ваљда лакше хапсили или прислушкивали.

Његовог наследника је бивши лидер социјалдемократа и шеф дипломатије Ранко Кривокапић у заносу називао Јоаникије 2 јер су комунисти без суђења ликвидирали црногорског митрополита Јоаникија, за кога ни данас није познато гробно место.

То изостављање титуле није добро за мултиетнички, европски дух Балкана. Не би било лепо да се сутра у „Вијестима“ или „Ал Џазири“ у наслову појави да је Хусеин нешто рекао или оценио, а да је реч о духовном вођи муслимана који има титулу реиса. Чак не би било лепо ни када би о митрополиту ЦПЦ, звао се он Михаило, Борис, Бојан, Мићо, да га неко зове по имену као да је власник тезге на пијаци, чак иако неко помисли да му можда то и приличи. Није реч о политици, идеологији, него о елементарној језичкој култури коју је толико задужио неко ко се зове Његош.

Српски пишем и зборим

Иста особа, којег чувари кавачког лингвистичког идентитета штите од патријарха српског, написао је 1833. епископу ужичком Никифору на календару „Даница“ следеће стихове: „Име ми је Верољуб, презиме Родољуб, Црну Гору, родну груду камен паше одасвуд. Српски пишем и зборим, сваком громко говорим – народност ми србијанска, ум и душа славјанска.“

У одбрану од малог, либералног линча патријарха требало би можда цитирати „Закон о народнијем школама“ у Књажевини Црној Гори из 1907.године, донесеном 11 година пре измишљене окупације српске војске, у којем се каже: „Ђеца наших држављана који стално живе у Црној Гори морају походити државну или приватну српску народну школу.“ У члану 26. тог закона наводи се да се „у основној школи уче ови предмети – 1. наука хришћанска, 2. српска историја, 3. српски језик, 4. црквено-словенско читање, 5. цртање и лијепо писање, 6. пјевање (свјетовно и црквено)“, док се тек као 12. обавезни предмет наводи рачуница и геометријски облици.

Ко зна, можда су садашњи експерти за историју и језик из Црне Горе видели само овај 12. предмет и према њему прилагођавали сва своја друга оскудна знања. Можда нека историјска рачуница иде у њихову, макар личну корист. „Да је Његош знао црногорски језик, како би тек написао ‘Горски вијенац'“, написао је Матија Бећковић, којем ни самом можда није лако – да је знао да барата са меким ш и тврдим з можда би већ био нобеловац због борбе за демократију. Или би макар имао десетак хотела на приморју у којима би се одржавали лингвистички семинари.