Батић Бачевић: Избори у Енглеској и Француској – прича о империјама у потрази за владаром

Јавности непознати маркетиншки геније из Лондона смислио је да британски премијер Риши Сунак 22. маја по досадној и јакој киши распише изборе, док се са разгласа чула песма „Ствари могу да буду само боље“ – неформална лабуристичка химна са којом је Тони Блер нанео најтежи пораз конзервативцима од Другог светског рата.

Иако се покисли Сунак искрено надао, ствари нису биле нимало боље ни тог дана, ни 4. јула – Дана независности, али Америке. Киша је за време његовог обраћања падала само јаче, а на крају те чудне кампање торијевци су доживели нови изборни потоп. Риши Сунак је завршио каријеру као једини британски премијер којем амерички председник није успео да добро запамти име и презиме, али то не значи да нема наде, јер Џозеф Бајден често путује кроз време, па ће уместо Рашида Сунокија, наредних месеци можда најавити да ће са Сунаком наставити добру сарадњу.

Ако је већ протеклих година успевао да сарађује са покојним Митераном или Колом, онда ће неупоредиво лакше то чинити са Сунокијем или Сунаком, Рашидом или Ришијем, јер су обојица или можда четворица у напону снаге, макар остали без функције.

Живот и дело самог Ришија Сунака као да најбоље одсликава суштину савремене фасадне демократије у којој се лидери основних принципа, или идеја придржавају само за време неких великих празника, или за потребе снимања филма, у којем демократија увек побеђује против злих арапских, словенских, мандаринских терориста, у зависности који су терористи те године у моди у холивудској фабрици глупости. Иако су његови родитељи некада давно били срећни што су из источне Африке стигли у империју „у којој сунце никада не залази“, њихов син је међу пет главних циљева његовог кабинета ставио – заустављање имиграције.

Као бивши министар финансија и економски консултант „Голдман Сакса“, инсистирао је на штедњи и гвозденој пореској дисциплини, али је некако заборавио да прецизно пријави породичну имовину вредну тричавих милијарду евра.

У анкетама обичних грађана, верних гласача конзервативаца, посебно се издваја један од највећих политичких гафова у савременој историји – на прослави 80 година Дана Д, када су енглеске и америчке снаге заиста ушле у копнене окршаје са Хитлером, Сунак је себи допустио да напусти церемонију како би дао интервју за телевизију. Иако ће циници рећи да се таква глупост и може разумети, јер се искрцавање на нормандијске плаже догодило пре него што су његови родитељи искрцали на енглеску обалу, тај недостатак разумевања лидера традиционалистичке партије за традицију, и такво непоштовање за стогодишње ветеране, као да је био последњи ексер у његовој каријери.

А његова лидерска каријера је почела како је завршила – у дугој борби за лидера странке изгубио је од Лиз Трас, коју британски медији са лакоћом описују као најгорег и најкраткотрајнијег премијера у историји Велике Британије. За шест недеља ништавне владавине успела је да оствари нешто историјско – да буде последња званична обавеза краљице Елизабете, која јој је дала мандат, и затим тихо умрла и прва монархистичка обавеза њеног сина краља Чарлса, који је примио њену ставку… и осетио неке тегобе.

Већ поражени Сунак враћен је са клупе са резервне играче, јер врх конзервативне елита више није имао снаге и идеје за нове бламаже. Али је можда Сунак имао.

Зато је и кампања у најстаријој демократији на свету била једна од најдосаднијих у савременој политичкој историји. Главну драму изазивала су спорења аналитичара да ли ће владајућа странка доживети катастрофално или, пак, трагично понижење. Лидеру либералиста Киру Стармеру није остало да посматра како се урушава торијевски естаблишмент и изговора пароле о променама, новим људима за ново време, велике мисли да би било добро ако би добро живели многи а не неки, као и остале бесмислене фразе у којима се дави савремена политика.

Кампања и њен исход имали су исти степен неизвесности као промена стражара испред краљевске палате, али сами резултати представљају један од најзанимљивијих феномена у протеклој деценији.

Захваљујући једнокружном већинском систему, однос освојених гласова и освојених мандата је за балканске аналитичаре са бројаницама у руци право политичко чудо.

Лабуристи су са 35 одсто гласова освојили скоро двотрећинску већину у парламенту, трећепласирана Реформска странка Најџела Фаража, која је са 15 одсто гласова направила највећи успон, добила је само 4 од 650 мандата (0,6 одсто), док су либерални демократи са 13 одсто освојили 17 пута више мандата од Фаражових реформиста.

Велики изборни победник, лидер лабуриста, освојио је свега два посто гласова више од бившег лидера Џереми Корбина (због најслабијег одзива бирача у протеклих пет деценија је победник Стармер заправо имао 400.000 гласова мање од Корбина), али је Корбин доживео изборни дебакл, а његов наследник историјски тријумф.

За британску демократију је, ипак, добро што нису имали прилике да чују експерте са београдског Факултета политичких наука, а посебно не оне који су се додатно усавршавали на фамозном и најутицајнијем Универзитету на Балкану, Доња Горица, који је наводно у власништву Мила Ђукановића, док још ректор Веселин Вукотић није наводно већ заиста у затвору због криминала и корупције. Тај труст мозгова упорно објашњава да нико ко нема 50 одсто гласова на парламентарним изборима нипошто не сме да „обнаша“ власт, иако је у свим западним европским демократијама веома тешко наћи пример да је нека партија успела да сама освоји више од 50 одсто гласова.

Од проверених демократских земаља то се дешавало и у Црној Гори, али је та земља имала најбољи систем истраживања и рада „дор ту дор“, који је организовао кавачки институт за изборне стратегије, али у остатку Европе таквих примера има мало. Зато би и наши експерти морали да оду на чај у резиденцију и питају како је могуће да у колевци демократије, која на Балкану има светлу едукативну улогу, неко са 35 одсто гласова може да добије две трећине мандата.

Исти проценат гласова добили су у другој великој европској, колонијалној демократији следбеници „екстремне деснице“, али тамо избори имају и други круг који се претворио и последњу одбрану републике, демократије, европских вредности. Бивши деголисти, комунисти, социјалисти, еколози, жути прслуци и црни фракови, поново су направили велико национално окупљање против истоветног покрета. Ако би се којим чудом десило чудо, Француска би у понедељак осванула као блокирана земља, јер велика демократија не сме дозволити да власт освоје антиевропске опције, ма колико гласова освојиле.

Пре више од две деценије, потписник текста нашао се у Француској када се одиграо први велики референдум за одбрану републике и демократије. Тада је веома непопуларни Ширак у првом кругу председничких избора једва добио 20 одсто гласова, али је Француска била шокирана што је у други круг први пут ушао Жан Мари Ле Пен, отац садашње председнице, са 18 одсто. Није било ни медија, ни странке, организације, универзитета, коњичког клуба, или удружења боћара, који нису били део кампање.

„Можете да гласате и за лопова али никако за фашисту“, „Мрзи вас да изађете на биралишта, али молимо вас да изађете макар са штипаљком на носу“, гласиле су пароле на платоима, зидовима. Када је кампања завршена, десило се да је непопуларни Ширак добио 82 одсто гласова, што није могао да сања ни Де Гол у најславнијим данима. Ле Пен једва да је успео да задржи гласове које је имао у првом кругу. На последњом председничким изборима, његова ћерка је ипак успела да освоји 42 одсто, иако се опет догодило национално демократско окупљање против њеног окупљања.

Иако кампање у две колонијалне империје делује као велики судар светова, оне у суштини имају дубоко јединство – у једној и другој земљи вођене су озбиљне и племените расправе о квалитету доручка у обдаништима, да ли треба смањити употребу шећера и масноћа у старачким домовима, како смањити штетност издувних гасова из аутомобила, али на маргинама свих расправа остала је чињеница да свет опасно клизи ка глобалној катастрофи, неописивим разарањима.

Могуће је да се подразумева да у таквим европским земљама ратовима не могу бити предмет дебате, јер би сваки власник другачијег мишљења одмах био осуђен као издајник украјинских интереса. Или је већ одавно обављена подела према којем некада велике земље и цивилизације могу да глуме ту улогу у далеким, полузначајним земљама, али у озбиљним светским кризама више нема простора за импровизацију.

И док се Британија и Француска буду опорављале од досадне или драматичне кампање, остаје нејасно где се налази њихов светионик за понашање у кризама. Јер и у америчком естаблишменту немају решење за ребус о председнику, који би у дубокој држави могао да се кандидује под условом да га не снимају и посматрају. А вештачка интелигенција није још направила бољег кандидата.

Једна од вести која је унела мало хумора у апокалиптичну стварност односила се на одлуку наследнице династије Дизни, Абигејл Дизни, да обуставља све донације и помоћ док се Бајден не повуче из трке. Бајден је рекао да не иде нигде. Можда би и отишао негде али „Дизни“ је већ обуставио помоћ.