Готово цела српска влада ће присуствовати Дану Републике Српске, који је Уставни суд БиХ недавно прогласио за неуставан јер је тог дана, 9. јануара, и православни празник којим се обележава Свети првомученик и архиђакон Стефан. Није још јасно да ли ће овај део из саопштења, након састанка премијера Србије Александра Вучића и председника Републике Српске Милорада Додика, Сарајево доживети као нову велику провокацију. Још је мање јасно како ће се уочи Светог Стефана, који урушава сву ту набујалу мултиетничност БиХ, понашати представници САД, ЕУ, Немачке и Велике Британије, али је сва прилика да ће наредна година протећи у великом, међународном испиту за Србију који ће се звати Република Српска. А најтеже питање на испиту би могло до гласи сасвим једноставно – фактор Додик.
Ношен великом бригом за мултиетничку Босну, лидер СДА и син писца Исламске декларације Бакир Изетбеговић је успешно пред Уставним судом БиХ оспорио Дан Републике Српске. Ако је Уставни суд БиХ прогласио Дан РС за неуставни јер се тај празник некако поклопио са Светим Стефаном, зашто сутра не би могао да поништи и име Републике Српске јер би и то име могло да повреди осећања грађана бошњачке, хрватске или било које друге етничке заједнице која је, једноставно, навикла да вековима живи у етничкој хармонији.
Тако се у БиХ догодио прворазредни апсурд – доминантну улогу у федералној влади имају три странке које су биле на власти и када је почео крвави рат (СДА, СДС и ХДЗ) али је главна претња за функционалну, јединствену и свакако мултиетничку државу човек који је на почетку рата био следбеник реформиста Анте Марковића. А зове се Додик. За две деценије на Балкану је све могуће – и да Изетбеговићев син и некадашњи Караџићеви следбеници направе историјски компромис, као и да заљубљеници у реформистичке, југословенске идеје више не верују у мултиетничност Босне која се налази још само у туристичким разгледницама. У Републици Српској су од њеног оснивања на власти биле готово све политичке опције које су Срби са оне стране Дрине успели да артикулишу.
Тешко је поверовати да се лидерима „исламске мултиетничности” из СДА, кругова блиским реису или њиховим међународним покровитељима ниједна од тих опција није била довољно добра за партнера. Нешто лакше је поверовати да би свака од тих опција била сасвим добра, само под једним малим условом – ако не би било Републике Српске.
Можда ће озбиљни људи у Вашингтону, Бриселу, Лондону или Берлину престати да верују у приче о мултиетничности БиХ када примете да у Сарајеву има више симпатизера Ал Каиде него припадника српске или хрватске мањине. Али до тада ће Србија полагати велики тест који се зове Република Српска.
Тагови: Батић Бачевић