Батић Бачевић: Дуг Ердоганов одговор на покушај војног удара

Вероватно се негде у Вашингтону води евиденција колико је на свету организовано семинара о демократској контроли војске. Нема те земље која у вечерњој школи демократије није прошла предавања о парламентарним механизмима надзора војске, полиције и тајних служби, осим јавних страних служби јер су оне ту само као гарант демократије.

Само су се у другој највећој земљи НАТО савеза, Турској, деценијама одвијале практичне вежбе у којима је војска прилично брутално контролисала демократски изабрану власт.

У првом пучу 1960. године је премијер и лидер либералне Демократске странке Аднан Мендерес осуђен за велеиздају и обешен. После пуча, који је предводио пуковник Алпарслан Туркеш, школован у САД, погубљени су и министри спољних послова и финансија, док је министар полиције извршио самоубиство. Тадашњи председник државе такође је био осуђен на смрт, али је казна била ублажена и преиначена на доживотну робију.

Две деценије касније, другу војну смотру турске демократије извршио је чувени генерал Еврен, када је ухапшено 500.000 људи, а 50 убијено.

Зато је и Реџеп Тајип Ердоган однео вероватно најзначајнију победу у животу када је успео да политички и биолошки преживи војни удар 2016. године. Прекоокеански пријатељи као да му нису опростили што је прекинуо систем демократије која се чува на бајонетима. А изгледа да им ни он није заборавио.

Фатална епизода

У бројним западним анализама о два Ердогана, првом који је можда више ценио Плаву џамију него Белу кућу али је ипак постигао импресивне економске резултате, и другом који се понаша ауторитарно, сузбија опозицију и слободне медије као по правилу се заборавља да се између две ере нашла та ситница звана војни пуч, у којем су и он и његови најближи сарадници могли да остану без главе.

У тихом необјављеном рату, у којем је економским мерама љуљана турска валута, а медијским операцијама стваран лик јединог диктатора у западној војној алијанси, најдуговечнији владар је отомански мирно трпео ударце и обнављао суштинску самосталност Турске. А западним савезницима, који су његов политички кредибилитет као у евергрину Роберте Флек „убијали нежно“, одговарао је са огромном каматом.

Вероватно нико није боље, на једном случају, скицирао безобалне размере западног лицемерја, разликовања између наших демократа и туђих аутократа који вређају интелигенцију.

Ердоган је обавестио светску јавност да је Џамал Кашоги, колумниста „Вашингтон поста“ ушао у конзулат Саудијске Арабије у Истанбулу и тамо нестао. Када су велики амерички савезници и купци оружја почели да тврде да је Кашоги заправо изашао из конзулата, доставио је аудио снимке и остале доказе да је несрећни новинар са америчким пребивалиштем и критичар саудијског принца задављен, а његово тело раскомадано и уништено.

У САД су, наравно, били дубоко забринути и разочарани све док није постигнут договор о озбиљној куповини америчког оружја, али Ердоган је успео да обесмисли приче о лиценцираним демократским савезницима и онима који нису платили лиценцу.

Западни естаблишменти су се потрудили да се заборави фатална епизода са Кашогијем, новинара који је убијен на најмонструознији начин у овом веку.

Смртни демократски грех

Већ и површан увид у највеће западне медије довољан је да се утврди да се слобода медијских и опозиционих организација у Турској крши из дана у дан, док се о саудијској опозицији или слободним медијима углавном ћути.

Мада би требало имати разумевања за бастионе демократије – бавили би се они сигурно правима опозиције или нерегуларним изборима, да тако нешто, опозиција или избори, постоји у Саудијској Арабији. Бавили би се и независним новинарима, када би они постојали. Постојао је један, али је у ушао у конзулат и затражио визу.

Та епизода о „скретањима у заливској демократији“ заправо је показала зашто су англо-америчке службе толико желеле да пошаљу Ердогана у историју.

Након што је са случајем Кашоги америчку бригу за демократију преусмерио из Анкаре у Ријад, саудијски владари су знатно охладили односе са Вашинтоном а Ердоган показао да као лидер велике земље и некадашње империје има право да се и тако понаша. И да лидерима у региону делује као пример.

Зато су и анализе према којима се турском лидеру никако не опрашта недопустиво близак однос са Москвом површне јер се војни удар догодио у периоду када су се између Ердогана и Путина низали тешки инциденти, од обарања руског авиона до убиства амбасадора.

Покушај пуча заправо је дубоко пореметио односе са главним формалним савезницима, који су му мало радили о глави, док је истовремено почела ера успостављања поверења са бившим ривалима. Неуспели пуч је заправо дао шансу да први пут лидер неке велике НАТО земље води потпуно самосталну политику, што јесте смртни демократски грех у 21. веку.

Четири одсто предности

Зато су и мајски избори претворени у највеће медијско, социолошко чудо протекле деценије. Пре првог круга у којем су се такмичили аутократски, националистички, фундаменталистички Ердоган и умерени, проевропски, суптилни Киличдароглу, сва истраживања до којих су некако дошли Си-Ен-Ен, Би-Би-Си или пратеће службе показивала су да опозициони кандидат побеђује већ у првом кругу.

Нико још од социолога није објаснио како су то испитаници у једном тако аутократском, диктаторском режиму могли да истраживачима јавно кажу да су за опозицију, а тајно гласају за аутократу.

Звезда британског јавног сервиса после другог круга обавештавала је из седишта опозиционе коалиције светску јавност да агенција под контролом Ердогана јавља да садашњи председник има четири одсто предности, док други независни извори указују на обрнуте резултате. Трка је неизвесна и веома тесна, говорила је, док се на улицама Истанбула увелико прослављала победа садашњег и будућег председника

Њена колегиница је тог дана снимила старијег адвоката како на самом излазу бирачког места каже да гласа за опозицију јер не може да живи у диктатури. Градоначелници два највећа града, Анкаре и Истанбула, такође из опозиционих странака, изјављивали су да ће аутократски режим покушати да украде на изборима.

Када се на крају испоставило да је Ердоган победио са четири одсто гласова предности, док је његова странка пре две недеље освојила апсолутну већину у парламенту, бројни истраживачи, социолози са института расутих по белом свету почели су са ламентима о дубоко подељеном друштву. Није јасно да ли би, да је победио са 30 одсто разлике, Ердоган читавом демократском свету показао да је био и остао диктатор.

Када је победио са малом разликом од свега два, три милиона гласова при излазности од скоро 90 одсто, онда је исти свет уверио да је поделио друштво. Као да социолози не знају да је подела друштва заправо стуб демократије.

Крунски грех

Џорџ Буш Други је победио са 300 гласова разлике на Флориди, али је после тог тријумфа демократије ујединио земљу у борби против Авганистана или Ирака. Трамп је недавно покушао да дели друштво, сумњајући у бројање гласова које у САД траје десет пута дуже него у анадолијским селима, али су му сви водећи медији ускратили право да клевеће америчку демократију.

Између два круга, када ни највећи занесењаци и истраживачи са института више нису полагали наду у победу „урбане, цивилизоване, младе“ Турске, демократски кандидат Киличдароглу обећао је да ће протерати све сиријске избеглице, али се нису превише узнемирили шампиони за људска права.

Као што нису приметили ни да се на његовој листи налазе отворени заговорници обнављања Отоманске империје, бивши Ердоганови сарадници који су се грдно разочарали у његов патриотизам.

У суморној ноћи на екранима чувара демократије дашак оптимизма и радости унела је Ашли Ајтанбаши, сарадница Брукингс института, која се озарено пре првог круга позивала на истраживања о одласку Ердогану, али је две недеље касније гостовање на Си-Ен-Ену почела тако што је остала без речи, па јој је звезда те телевизије рекла да попије мало воде. После неколико сати, била је веома разочарана говором опозиционог кандидата јер је обећао да ће наставити да се бори за демократију. Мислим да би западни лидери морали да му ставе до знање да треба да допусти неком другом да води опозицију, закључила је.

Пре и после ње, бројни аналитичари више нису бринули о стању демократије, људских права, већ о судбини лире, инфлацији, каматним стопама, извозу и увозу.

Иако су повремено били скандализовани добрим односима са Русијом, бројни коментатори су, као у неком јефтином кабареу, трудили да оставе утисак како им је само стало до демократије, људских права и стабилности лире. Никоме није пало на памет да наведе крунски грех турског владара – да се понаша сувише самостално, као да верује да је лидер озбиљне, велике земље.

„Шта сам рекао? Бићемо заједно до гроба, а не до недеље. Увек смо говорили да се ова љубав не завршава овде и да ова благословена шетња неће бити до пола. Увек смо говорили да они који служе неће бити поражени. Увек смо говорили да је Турска поверена нама, а ми поверени Турској“, рекао је у изборној ноћи најдуговечнији турски лидер од оснивања републике.