И, најпростије речено, те позиције обележиле су обе деценије 21. века кад је у питању маратонска дипломатска битка за будућност Косова и Метохије.

Америка, Европска унија и лидери Западних сила неприкидно су мењали еуфемизме како би сломили српске вође и приволели их на капитулацију. А Русија је за све то време чврсто бранила непољуљан став – заснован на међународном праву али и на пријатељству са Србијом.

Само у последња два месеца стигле су у Београд две нове конструкције за решење косовског питања са важних западних адреса.

Председник Америке Џозеф Бајден промовише дијалог Београда и Приштине који би требало да се оконча великодушном понудом – „међусобним признањем“ Србије и Косова.

Са друге стране, председник Француске Емануел Макрон дипломатски предлаже „креативна решења“ за косовски чвор, која опет, знајући чврст став Париза према лажној држави Косово, подразумева да Србија на неки „иновативан начин“ прихвати и сецесију своје јужне покрајине.

Свакакве формулације смо у последње две деценије чули са западне стране које су упућене да би Срби што безболније пристали на сопствену еутаназију.

Почетком двехиљадитих, ЕУ нас је убеђивала да су на Косову најпре важни стандарди па статус. Брзо се показало да кад кажу статус, водећи играчи ЕУ мисле искључиво на независност.

Кад је Косово једнострано кренуло у сепаратистичку авантуру, подржано од евроатланске осовине, проналaжене су нове реторичке акробације да се Србији замажу очи.

Једна од популарних кованица је, на пример, „добросуседски односи“, која је, иако се користила у ширем регионалном смислу, чак и у званичним документима ЕУ требало да прикаже у ствари само једно – да су Србија и Косово суседи. Односно, тај мамац светле регионалне перспективе служио је да се примами Србија да прихвати независност Косова.

Причали су нам са Запада редовно и „добронамерно“ о „заједничкој европској будућности“, „Западном Балкану без граница“, а Берлин нас је у тренуцима пољуљаног стрпљења упозоравао да „не пуцамо себи у ноге“ кад је у питању Косово. Све за наше добро. Или, што би рекли у цртаним филмовима: Баш чудно пишу – независност Косова.

Слушали смо и савете да би требало потписати историјски договор са Косовом по угледу на „две Немачке“, постићи „свеобухватни споразум о међусобним односима“, направити „кључни корак ка заједничкој европској перспективи“…

Сва та хрпа крупних речи, слаткоречивих мантри, евроомамљујућих обећања, увек је у суштини значила само једно – да Србија „што лакше“ дигне руке од свог Косова и да омогући његово пуно међународно признање.

То се и данас крије иза свих тих најава о „дипломатској офанзиви“, здруженој акцији Брисела и Вашингтона, нон-папирима који се спремају Београду, новим прегововарачима са тобожњим дипломатским предлозима, триковима шатл емисара, блефовима и иновативним решењима.

Са друге стране, по ко зна који пут, из Министарства иностраних послова Русије чули смо јасан одговор: Решење за Косово само по Резолуцији 12 44, на основу одлуке Савета безбедности УН и уз подршку српског друштва.

Верујемо да је и званичном Београду, колико год се и сам довија и реторички жонглира у овој тешкој политичкој слагалици, бар потпуно јасно шта му ко спрема.

И да неће прихватити баш ниједан шарени пакетић насмејаних дародаваца који у себи крије – слом Србије.