Балканизација планете: Трусне геополитичке области

Ређају се ратни сукоби један за другим. Газа, претходно Арцах, пре њега Украјина, раније Сирија, Јемен, Либија, Ирак, Кувајт, Чеченија, Јужна Осетија и Абхазија, бивша Југославија, Авганистан…  По правилу, ратови се делимично преклапају када се исцрпе конфликтна енергија, економска исплативост, војни ефективи и медијска атрактивност једног, а све то дође на критичан ниво за почетак другог.

Историја светских односа ни у једном тренутку није без неког оружаног конфликта – било грађанског, етничког, сецесионог, колонијалног, верског, ослободилачког, идеолошког, међудржавног, регионалног или светског. Међутим, умножавају се и постају крвавији у временима хијерархијских промена на скали глобалне моћи и транзиције поредака, односно преобликовања светског система. Тим пре ако се и приближавају избори у некој лидерској земљи!

 Жаришта конфликтности

Ратови трају широм Планете, али постоје карактеристични региони где се они у таквим тренуцима редовно догађају и имају шире последице. Такви региони се, без детерминистичког застрањивања, могу назвати региони-лакмуси, региони-индикатори, региони-аларми, региони-арене, региони-лабораторије… Будући да често регулишу геополитичку динамику, по правилу играју и улогу региона-катализатора.

У геополитичком појмовнику најадекватнији њихов назив могао би да буде трусне геополитичке области где се у геополитичким епицентрима „на површини“ поремећаји најизраженије и највидљивије манифестују, који највише страдају у сваком смислу и одакле се рушилачки таласи даље шире, а некада и у виду цунамија збришу све пред собом.

Могу се схватити и као региони-сеизмографи јер први региструју благе покрете, најављујућа померања до тада примиреног „геополитичког тла“, а онда и снажне потресе који доводе до катаклизмичних сукоба и суштинских трансформација. Свакако не треба изгубити из вида да се жаришта – геополитички хипоцентри – аналогно геолошким постулатима, налазе негде дубоко, невидљиви, у „утроби“ интереса центара моћи који их покрећу и њима управљају.

 Особине трусних геополитичких региона

Такви карактеристични региони имају неколико кључних својстава неопхоних за конкретну геополитичку улогу. Нека од њих су резултат природних и друштвених предиспозиција, док су друга производ „процеса дугог трајања“ или ad hoc деловања великих сила. При томе, не морају сва та својства бити заступљена, а нарочито не сразмерно.

• Трусне геополитичке области одликују се изузетно квалитетнимгеографским положајем у односу на велике просторне целине, првенствено континенте. Имају интегративну, транзитну, додирну и чворну позицију и нису лоцирани периферно у односу на главне светске економске и друге токове. Њима су трасирани природно предиспонирани кључни саобраћајни коридори, нарочито друмско-железнички и у новије време нафтоводно-гасоводни. Немају изолујућих физичкогеографских баријера (високи планински венци, пустиње, џунгле, мочваре…) и имају повољан излаз на прометне акваторије, нарочито на делове океана и мора (пловне путеве, мореузе, земљоузе, острва, полуострва, заливе, канале…).
• То су простори културно-цивилизацијских контаката који подразумевају наизменична, геополитички манипулативна и често конфликтна „спајања и прожимања“, али и „изоловања и одвајања“ (Цвијић). Ради се о зонама додира махом на религијама заснованих светских цивилизација, различитих етничких колективитета, сакралних места и крајева. Нарочито то важи за концентрацију верских центара и реперних идентитетских тачака (храмова, старих престоних места, палата и утврђења, археолошких локалитета, доношења историјских одлука и аката, подизања устанака за слободу и одигравања пресудних битака, државотворних средишта, рођења и упокојења националних лидера…).
• Они располажу респектабилним природним богатствимау регионалним, (транс)континенталним или светским размерама, а за која су заинтересоване велике силе – било да желе да их обезбеде за сопствен потребе, било да спрече супарнике да до њих дођу. Раније су то били племенити метали, угаљ, гвоздена руда и дрво, а данас првенствено енергетски извори (нафта, гас, уранијум), ретки метали и минерали, стратешки материјали потребни за технолошке иновације, нарочито у комуникацијама, саобраћају и за војне потребе. Плодно земљиште и резерве пијаће воде представљају непролазно важне ресурсе, нарочито са наглим порастом и литоралном концентрацијом светског становништва, те ради њихове контроле већ трају оштри сукоби.
• Унутар таквих региона сеукрштају интересни вектори који долазе из неколико квадраната и ту манифестују различит хијерархијски ниво. Имају густу мрежу и обично формирају више компликованих „чворова“, које велике силе, ангажујући регионалне актере, с времена на време гордијевски пресецају. Неки од њих имају одлике историјски континуираних геостратегијских праваца према кључним тачкама (саобраћајним раскрсницама, транспортним „уским грлима“, морима и важним лукама) и „осовина“ политичких интеграција, војних савезништава и економских груписања. Други су, пак, резултат новопројектованих гравитацијских линија сила у успону који се придружују ранијим векторима и усложњавају геополитичку слику, повећавају привлачну снагу и на виши степен подижу неуралгичност тих области.
• Ради се о зонама најјачегтрења геополитичких „тектонских плоча“, којима доминирају силе дијаметрално супротног геополитичког кода (телурократске и таласократске), и то антагонизоване као „природни супарници“. Кроз њих су некада трасирани „геополитички раседи“, тј. линије директних судара тих „плоча“ (у виду, нпр. Гвоздене завесе или 38. паралеле), а некада се налазе унутар пространих уметнутих тампон-зона (транс)континенталних размера (налик, нпр. Санитарном кордону или Rimland-у). Ту се одвија стална борба за превласт и смењују се трансгресионо-регресионе фазе ради квалитативних и квантитативних просторних добитака. Стога су то региони где се акумулира огромна геополитичка енергија која се с времена на време ослобађа у облику оружаних конфликата. Они за себе везују велике геополитичке „играче“ који их започињу, воде и окончавају директним ангажовањем или на прокси-начин.

 Балкан као симбол и поука

Све, или већину наведених кључних критеријума испуњава само неколико геополитичких региона у свету. У њима се стално или у извесним историјским размацима генерише нестабилност, организују спољне интервенције, државни удари и „обојене револуције“, ратује, мењају границе, настају и нестају државе, редефинише утицај великих сила, мењају локални вазали и савезништва… Зато су „трусни“.

Није их тешко препознати: Источна Европа, Блиски исток, Источно Средоземље, Кавкаско-каспијски регион, Средња Азија, Индокина са Малајским архипелагом, Далеки исток, Средња Америка са Карибима. Лако је антиципирати активирање будућих: Северна, Централна и Источна Африка, Арктик, Прикарипска Јужна Америка, Индијски потконтинент… Геополитички перпетуум мобиле.

А тек Балкан! Он је одавно постао готово синоним таквог региона и еталон немирног „геополитичког тла“. Његов експлозивни потенцијал који може да уздрма читав свет заслужан је што се сматра „буретом барута“ и „темпираном бомбом“.

Стога, није тек тако „стари лисац Збиг“ (Збигњев Бжежински) поставио аналогију и један други, удаљен део света – узаврели простор постсовјетских центалноазијских република и дела Средњег истока – дефинисао појмом „Евроазијски Балкан“.

И не пореде се без разлога геополитички процеси у осталим деловима света исказом „као на Балкану“.

Балканизација и балканизам, са (западно-лицемерно) негативном конотацијом, ушли су у сталну комуникацију и литературу као симболи територијалне уситњености, етничке конфронтације, великодржавних претензија, виолентности и анархичности, али пре свега деструктивне умешаности великих сила које увек остављају неки „незавршен посао“.

Баш у средишту тог и таквог Балкана пустили су корење Срби. Да оно не би било ишчупано требаће немерљиво више