Први део текста можете прочитати овде.

Војнички поседајући простор будуће Југославије, овлашћена од Антанте и кадра да започне стварање нових облика државног живота, Краљевина Србија преконоћ се упушта у авантуру коју смо овде назвали лудоријом пошто је 1918. већ забасала много даље од својих државних ратних циљева, уопштено одређених у Нишу 1914. и унеколико унапређених на Крфу 1917. године. Нешто што је себе звало Држава Словенаца, Хрвата и Срба (обратити пажњу на редослед!) није постојало у Нишу 1914, ни на Крфу 1917, већ искрсава у агонији Аустроугарске као утвара, као непостојећи ентитет што се у виду групе грађана, не зна се више ни чијих, окупља у Загребу и јавља за реч два дана после капитулације Хабсбуршке монархије, 5. Х 1918. године. Победничка сила уједињује се с непостојећом државом губитника и отпадника (Корошец, Прибићевић, Павелић-зубар и још неколицина сличних, који себе називају Народним вијећем СХС, као неки данашњи НВО).

Сведок ове трагикомедије или тачније гротеске, будући челник нашег зенитизма Љубомир Мицић, тај загребачки метеж описује овако: „Србија се пропиње из мучнога рата као троглава аждаја: СХС. На једној страни омамљени победници, на другој страни престрављени побеђени. Обе стране у знаку лажне љубави и притајене мржње. Талас руске револуције… Све што мрзи Србе и Србију постаје ‘бољшевик’. Као ватра и уље, мешају се победа и пораз – у једној држави. То се звало југословенство“ (Зенит, бр. 38). У једном генијалном потезу отац српске авангарде врши страшан, дубоко надреалан и савршено истинит рез од 1918. до краха Југославије 1991, чиме се окончава највећи тријумф и пораз Србије у њеној историји. Само је један збиља алогичан, ванвремен и високоуметнички дух могао да овако засече у трагедију свог народа у једном страшном времену.

Налазе другог господара

Ипак је Мицић видео савршено добро. Danse macabre која је почела 1918. (и још није завршена) у Загребу видео је јасније Мирослав Крлежа и то не у фамозном изливу једне болесне маште, у Пијаној новембарској ноћи 1918, него на једном другом, трезнијем месту: „Хрвати кроз хиљаду година траже себи господара, да над њима завладају. Од мађарског Коломана (г. 1102) до крижевачког састанка године 1526. (када пада први предлог за кандидатуру Хабзбурга), а папски посланик у Будиму то правило зове ‘тражењем другог господара’, trovarsi altro signore, од борбе с Мађарима до наших дана увијек једно те исто: хрватство тражи некога да му се подреди, да потпише с њим уговор и да се онда буни против тог уговора… У осамсто година – тридесет дана хрватског суверенитета, то је читава хрватска биланца… Дођите и владајте над нама, јер смо неспособни да сами собом управљамо! Напор, дакле, да се хрватство отме ротацији око туђих осовина, остаје до данас јалов.“

Као да ово није писао Крлежа, дакле од речи до речи тачно и прозирно, све стоји и данас као хрватски фатум од новембра 1918, кад су на брзину клиснули под скиптар Карађорђевића да би се спасли још горег зла: да им Италија без питања отме целу јадранску обалу и ресто Далмације, а побуњена совјетска Мађарска Славонију и Банску Хрватску све до Ријеке, која је ионако била њин corpus separatum. Па да им какав Чаруга из „зеленог кадра“ заседне у Банске дворе. Павелић-зубар похитао је у Београд и тамо Регенту подастро сироту СХС круни Карађорђевића, тј. нашао другог господара, кога ће ускоро убити његов имењак у Марсељу, као, уосталом, и целу славну југословенску идеју. Сасвим у духу профетске проповеди „старог Фрица“: Павелићи су потписали уговор с новим господарем, против којег су се бунили наредних педесет година, да би га бесно (тај уговор) поцепали у такту Danke Deutchland кад су се коначно прилепили за новог патрона, за кога верују да је вечит. Пардон, играо је у тој гротески главну ролу и извесни Броз, о чему ћемо мало шире, кад му буде време.

Просиначке жртве

Није прошло ни недељу дана од свечаног чина у Крсмановићевој кући на Теразијама 1. XII 1918, а Загреб је показао своје право лице „Abzug Срби, доље краљ-опанчар!“ урлала је огромна маса сливајући се са свих страна према Јелачић-плацу, где је столовало Народно вијеће СХС (сада је редослед промењен: Срба, Хрвата и Словенаца). У Рудолфовој касарни у Загребу избила је 5. XII оружана побуна две аустрохрватске јединице: 53. и 25. домобранске („загребачке“) пуковније (у којој је на Колубари 1914. ревносно ратовао штабсгефрајтер Јосип Броз), познате по нечувеним зверствима у Мачви и Подрињу. Острвљена маса од 20.000 људи придружила се побуњеним пуковима 42. домобранске („вражје“) дивизије и ишла Франкопанском и Илицом урлајући „Доље Србија!“, „Доље цигански краљ“! Окружени беспризорнима и градским олошем маршовали су према тек усељеном Народном вијећу СХС да сруше тзв. народно представништво, пониште уједињење и успоставе независну државу хрватску (каква је, доиста и стварана на истом месту 1941. и 1991). Срећа да, осим мисије пуковника Прибићевића у којој је био и поручник Станислав Краков, још није пристигла српска војска, иначе би за оно што се затим догодило били опет криви Срби.

Повереник Народног вијећа за редарство др Грга Анђелиновић, велики поборник југословенске идеје с Хвара (иначе деда-стриц потоње хрватске министарке Весне Пусић), окупио је нешто хрватских сокола, далматинских морнара и „драговољаца СХС“ и с врхова зграда бр. 6 до 12 на Јелачић-плацу распалио митраљеску паљбу по подивљалој руљи. Ту је пало петнаест „просиначких жртава“ за неодвисну Хрватску а гомила се у паници разбежала. Када је ускоро стигла српска војска, нико више није ни смео да писне у том граду, који је Краков описао као „подмуклу варош трговаца и адвоката у којој све кључа од обарања и стварања држава у игри ђаволских работа“. Имаће прилике да се у то опет лично увери ускоро, као српски официр у Загребу, кад засија нова хрватска звезда Стјепан Радић, који је, између осталог, тражио и Сријем до Земуна и цијелу Војводину. А сви су се они, дакле Срем, Бачка, Банат и Барања, већ одлучили за присаједињење Краљевини Србији и одмерили Загребу од шаке до лакта.

 Где је Српска Војводина?

Још оног јутра, 3. XI, кад је код Кленка српска извидница прешла Саву дочекао ју је др Жарко Миладиновић, адвокат из Руме и радикалски првак, и спровео поручника Кракова у своју кућу у Главној улици, која је 6. XI постала српски штаб. У међувремену, сазнао је Миладиновић да је именован у Народно вијеће СХС, али се у еуфорији ослобођења и уједињења добро чувао загребачких ујдурми и енергично залагао за присаједињење Срема непосредно Краљевини Србији, што је изгласао Велики народни збор у Руми 24. XI под његовим председништвом. При томе се мора водити рачуна о ономе што се данас често заборавља: седиште Жупаније сремске било је не у Руми, не у Митровици него у Вуковару, дакле оно што пише у одлуци Великог народног збора Срема односило се и на Вуковар и десну обалу Дунава (о чему више код академика Драгана Недељковића). Тако је мудри др Миладиновић на известан начин предухитрио Велику народну скупштину у Новом Саду, која је сутрадан донела идентичну одлуку: прикључујемо се прво Краљевини Србији, а онда с ким она хоће, дакле, преко Београда (делегата са мандатом 578 Срба, 84 Буњевца, 62 Словака и – два Хрвата!), чиме је остварен вековни сан готово свих Срба преко Саве и Дунава (види факсимил).

Кад кажем готово свих, мислим и на оне Србе који су задржали у свести старе аустроугарске листине, по којој је Загреб био седиште земаљског Сабора, а тај исти је већ предао сву власт Народном вијећу СХС. Тако су и неки Срби, задојени више југословенским него српским идејама (нпр. композитор Петар Коњовић и социјалиста Васа Стајић) веровали да уједињење треба да иде преко Загреба, а не преко Београда, што је изазвало бурно негодовање већине делегата. Тада је узео реч др Јаша Томић, spiritus regens Народне скупштине и одржао онај историјски говор у духу свог популарног програма: „Ми не бежимо од заједнице са другима, најмање од заједнице са нашом браћом Хрватима и Словенцима. Али хоћемо да живимо, у првом реду, с онима који се зову Срби, као и ми. Хоћемо тамо одакле смо дошли. Дошли смо из Србије; хоћемо у Србију заједно са нашим имањем и земљом. Хоћемо прво да обучемо српску кошуљу, јер нам је она најближа, а после тога заогрнућемо се са огртачем Југославије, а да нико са нас не скида српску кошуљу, нити да нас дели од друге наше браће Срба… Од срца ћемо у Југославију, али наш пут тамо води само преко Београда. Ако не нађемо у Југославији Србију и Црну Гору, немамо у Југославији друго тражити!“

Дакле, безусловно уједињење са Србијом, па онда све друго. Био је то недосањани сан Светозара Милетића који се сада остваривао. Заорила се песма Стевана Владислава Каћанског Где је Српска Војводина, због које је њен композитор, млади српски диригент Аксентије Максимовић 1861. избачен из Карловачке гимназије (песма је била строго забрањена у Аустроугарској, али и у Титовој Југославији): „Где је Српска Војводина? Војводина! У Мађарској ил’ Угарској ил’ у сну ил’ на јави, у Банату ил’ у Бачкој или у Срему, старој слави? Није тамо тамо, сада није, већ у души Србадије.“ Одлука је донета једногласно и поздрављена бурним аплаузом.

Идите с милим Богом!

Занимљиво је да су готово идентичне биле одлуке Велике народне скупштине у Подгорици (24–29. XI), која је прво донела одлуку о збацивању династије Петровић и припојењу Црне Горе Краљевини Србији, а затим и безусловно прикључење Србији Земаљске владе БиХ, којој је председавао Атанасије Шола, а у Београду је представљао министар др Урош Круљ. Тако су се још пре уједињења стварале контуре ослобођеног српског света у духу званичне српске политике, која је још слушала наређења Врховне команде и у Загреб послала свог званичног изасланика, пуковника Душана Симовића. Будући „двадесетседмомартовац“ у свему је слушао Мишића, а не Александра и поступио одлучно у духу „ил’ ћете са нама или идите… с милим Богом“.

Пуковник Симовић у потпуности одбацује захтев Вијећа СХС да се прво формира „Држава СХС“, јер „српска влада сматра неприхватљивим да Србија после 1,5 милиона својих жртава пристане да на њеним границама настане држава у чијем би саставу остали бројни Срби“. На основу уговора о капитулацији Мађарске који је потписао војвода Мишић, Симовић тражи да Србији пре уједињења са Словенцима и Хрватима припадну пре свега Бачка и Банат, Срем и делови Славоније, као и цела БиХ и Далмација до рта Планке. „Ван те територије, ви се можете опредељивати како вам драго – да идете са Србијом, или да формирате засебну државу“, био је одлучан Симовић. У Вијећу СХС долази до поделе коју прекида др. Јосип Смодлака, делегат Далмације, претњом да ће Далмација ући у састав Србије „издвојено, ако ви нећете, безусловно“. Др Смодлака се позивао на одлуку Земаљске владе Круновине Далмације донету у паници од италијанске инвазије да се и Далмација одмах и без даљег припоји Србији и стави под њену заштиту. Лондонски уговор из 1915. био би тиме највећим делом испуњен.

„У таквим околностима Народно вијеће је на седници од 24. XI, савладавши отпор сепаратиста, донело одлуку да прогласи уједињење са Краљевином Србијом у јединствену државу Срба, Хрвата и Словенаца … На крају седнице, старчевићевац Драг Хрвој пришао је Јосипу Смодлаки, који је у име далматинске владе пре гласања одржао дирљив говор залажући се за хитно уједињење са Србијом, и са сузним очима га прекорио: ‘Шта си, докторе, учинио? Уништио си 800-годишњу Хрватску’. Смодлака је одговорио: ‘Нисам уништио само Хрватску него и Србију’ (Опачић).“ Тачан је био одговор будућег првог Брозовог министра спољних послова 1944, поборника исте оне „федералне Југославије“, која је Србији, још 1918, спремила мртвачки ковчег. Последњи чавао завртио је у тај лијес Павелић – зубар, 1. XII исте године, када је Александар, без знања и одобрења српске Народне скупштине, иза леђа српског народа и његове војске, прогласио „Краљевство СХС“, дакле Југославију, којој је највећи српски војник у историји, војвода Живојин Мишић, увек тихо додавао – „ћорава јој страна“.

Србија се тако самосахранила. На врхунцу моћи. Ни пред каквом опасношћу, нити вољом спољних сила, дакле „ничим изазвана“ него онако… сама од себе… без објашњења, без разлога и рачуна, потпуно сумануто, на измаку једне пијане ноћи. Са њом је дуго почивало и „српско становиште“, коме ћемо посветити завршно поглавље наше приче. На крају овога остаје нам једино да се сетимо председника француске владе Жоржа Клемансоа: „Приликом закључења ове наше мировне конференције у Версају морам да изразим своје велико жаљење што је с политичке позорнице света нестало једно велико историјско име – Србија.“

НАСТАВИЋЕ СЕ…

Аутор Божидар Зечевић

Извор Печат, 30 децембар 2022. 

Насловна фотографија: Wikimedia/Anastas Bocarić