У оквирима фамозних програмских хитова које је пре извесног времена лансирала Н1 према идеји сада покојног Славише Лекића, а по сценарију, у режији и продукцији Јоване Полић и Сање Лончар, појавила се прексиноћ емисија која је на тапет ставила Његово преосвештенство епископа бачког Иринеја (Буловића) под насловом – „Вучић у мантији“ (!). Већ сам наслов довољно говори о квалитету и интонацији ове телевизијске дрскости огрезле у просташтву последње врсте.
Агресивни безобразлук (за који немам друге речи) већ је одавно постао заштитни знак овог луксембуршког емитера, који више не бира речи у дневном пљувању по свему што су духовне и друштвене вредности српског народа. Уосталом, изјаснио се 1. марта ове године Савет РЕМ-а, и то прилично експлицитно, да је цела ова серија „изразито … неповољна и обележена је политичком нетрпељивошћу“, те да се „у целини састоји од политичких и моралних дисквалификација, чему је прилагођен и избор саговорника у емисији“. Саопштено је да је Савет РЕМ-а прихватио закључке (своје стручне) Службе (да је) „учињено више повреда одредаба које уређују понашање медија“…. (и) позвао пружаоце медијских услуга, а то се односи и на Н1, да „не приказују садржаје који воде стварању нетрпељивости, политичких напетости и подела у друштву“.
Сасвим одмерено и благо упозоравајуће. Али није прошло ни недељу дана, а Н1 је поновио исто, ако не и горе хушкање на поделе у друштву, дискриминацију најбројније вероисповести у држави уз директно вређање високих архијереја СПЦ укључујући и њеног поглавара, Његову светост патријарха Порфирија, и тиме већ недопустиво прешао праг толеранције различитих мишљења у јавном дискурсу. Доста је било благих опомена. Као члан Савета регулаторног тела за електронске медије заложићу се првом следећом приликом за строже мере које предвиђају закон и таксативна регулатива електронских медија, нарочито у погледу садржаја којима на Српску православну цркву, која окупља преко 80 одсто становника наше земље, упорно насрће овај инострани емитер. Знам да то једва чекају да ударе у сва своја звона, али закон је једнак за све, па и за оне који већ дуго уображавају да су изнад њега.
Сама емисија (Шолак такве своје творевине зове „документарним филмовима“, иако су од жанра уметничког документарца ти банални призори далеко као Хиландар од илегалне нудистичке променаде на оближњем Трипитију!) не доноси ама баш ништа изван већ отрцаних и не знам колико пута прежваканих напада на Српску православну цркву. И сам избор учесника не улива никакво поверење. Коло води већ привођена Ана Лалић, блогерка „Аутономије“ и чланица руководства Динка Грухоњића, однедавно дописница Нове С из Новог Сада, која за саму себе каже да је „војвођанска аутономашица“ (иако је родом од Ваљева).
Ово колико да се зна да наводно објективно „истраживачко новинарство“ предводе директно и отворено политички ангажовани Чанкови сепаратисти, чија се делатност коси са Уставом и низом позитивних закона, што Лалићева није оклевала да агресивно испољи у више прилика. Одмах до ње ту се нашао и Родољуб Кубат, бивши професор теологије, ваљда да Лалићевој обезбеди какву-такву богословску легитимацију. Кубат је „ударна песница“ свих напада на СПЦ откад га је Свети синод одстранио са Православно богословког факултета у Београду одузевши му благослов да васпитава младе у духу својих теза о „Теологији бунта“ (лист Данас га од тада слави као „професора бунта“) и низа интрига које пласира у јавности о наводној повезаности врха Цркве са актуелним режимом.
Дигла се, наравно, ала и врана „секуларног клера“ да Кубата штити од конзервативне Цркве и отпадник се одмах удомио у низу другосрбијанских гласила. Али, „о одлукама Светог синода се не расправља“, говорио је епископ Иринеј, на шта је одмах гракнула другосрбијанска котерија на челу са том истом Аном Лалић, иначе стручњаком за црквена питања. То што се о одлукама Светог синода збиља не расправља већ хиљаду година у црквеном животу њу не занима, она само чека прилику да излије сав вишак личног отрова на православље sui generis. Ја схватам да она кипти од беса кад често виђа епископа Иринеја у достојанственој шетњи око Владичанског двора у Новом Саду и притом не назива „добар дан чаршији на све четири стране“, што му узима за тешко зло, али не могу да разумем одакле јој кураж да се меша у канонске тековине православног живота кад о њима поњатија има колико и њени ментори Грухоњић и Чанак?
Њен услужни компањон у овој работи, др Кубат, такође је познат по нападима на Његово преосвештенство Иринеја (иако је некад био његов студент и штићеник): замера му што је временом изградио велики ауторитет унутар Цркве и што не оклева да изнесе став (као званични портпарол СПЦ!) о неканонском понашању неких цркава у спору око томоса украјинским расколницима и разним тоновима Критског сабора, па све до енергичног сузбијања таквих непочинстава на тлу своје епархије као што је организовање „кобасицијада“, „куленијада“ и „пихтијада“ у време Великог поста пред највећи хришћански празник! Него шта је требало да уради? Да допусти такве глупости и светогрђе у предворју храмова да би над тим сеириле камере Шолакових медија?! Цела Србија аплаудирала је овим мерама Преосвештеног, а нарочито оном пароху који им није дозволио приступ у црквену порту, а да притом није изрекао: „Одлази, Сатано!“.
Али, главни „таргет“ ове чанковске ујдурме против Србије и православља био је покушај удара на епископа Иринеја као „последњег јустиновца“ у крилу Цркве, што је данас трн у оку свим евроатлантистима, као што је Свети Јустин Ћелијски (1894-1979) био удбашима и титовцима, њиховим очевима (то му сад дође на исто). У доба Броза „Свети Ава“ био је прогањан, хапшен и гоњен као његов далеки предак, Свети Јустин Философ, претходник александријске школе богословља, који је због истине пострадао у време цара Марка Аурелија око 165. године. Обојица су храбро износили истину и дизали глас против гоњења, која су се претворила у циљано и потпуно уништавање хришћанске Цркве. Јасно и пред народом, у својим писменима и проповедима, Ава Јустин оптуживао је Броза и тајну комунистичку службу за заверу против благоверног српског народа и светосавља, као његове онтолошке вертикале. По цену живота протестовао је против затирања свега српског и православног у Титовој држави угледајући се на Христа самог. Ова „христоликост“ била је суштина онога што је проповедао својим ученицима, које је увео у монашки чин: Амфилохију, Артемију, Атанасију и Иринеју, од којих су сва четворица постали епископи СПЦ, а пошто су следили његов пример прозвали су их „јустиновцима“, непоколебљивим борцима за веру и истину. Али то је било профано и произвољно етикетирање, које је, видимо, и данас у оптицају.
„Писац ових редака никад из његових уста није чуо ниједну реченицу која би упућивала на свест о сопственој изузетности или о изузетности своје духовне деце, нити је такву реченицу икада прочитао у неком од његових многобројних благодатних и богонадахнутих списа“, пише о Ава Јустину епископ бачки Иринеј. „Угледајте се на мене као и ја на Христа (I Кор. 11, 1; ср. 4, 16). Крајњи узор је, дакле, Христос, само Он и нико други… Једно је бити Јустиново духовно чедо и његов ученик, а друго је бити ‘јустиновац’. Прво је незаслужени дар Божији, а друго… просто-напросто идеолошки конструкт. Овај аутор наглашава и то да никада себе није назвао јустиновцем, нити је тај амбивалентни термин уопште употребљавао“, што се односи и на осталу тројицу следбеника светог Јустина.
Али то хоће непријатељи православља, трпајући их у некакво „тајно друштво“, малтене „владу у сенци“, која из потаје управља свим црквеним пословима у нашој држави у интересу некаквих мрачних циљева. Нису епископ бачки, ни тројица већ упокојених архијереја мете ове серије него православље у целини, највећа опасност за Запад, на коју хушкају Карл Билт и генерал Бен Хоџис. Епископ Иринеј с правом каже да је све то „знак да неки људи суде о другима по себи“, а ти људи су домаћа „дубока држава“, оличена у Шолаковим медијима. Као огранак америчке „дубоке државе“ (као што је Н1 огранак Си-Ен-Ена), они траже себи противника у сличним конструктима и то је главна одлика свих „нетрпељивости“ и „политичких напетости“, које без престанка производе. Само што никако не умеју да пронађу прави медијски кључ, нити наслов (што се добро види и овом приликом), а камоли боље саговорнике од насртљивих блогерки, отпадника и шодера јавне речи.
Аутор Божидар Зечевић
Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб/JSP PRODUKCIJA
Извор Вечерње новости, 25. март 2022.
