Б. Милановић: Пандемија и култура нестрпљења на Западу

ИСКРА на Фејсбуку

фото: З. Шапоњић

Јавност и владе на Западу нису били спремни да прихвате источноазијски приступ пандемији због културе нестрпљења, због жеље да све проблеме реше одмах

У октобру 2019, Универзитет Џонс Хопкинс и истраживачко одељење часописа Економист објавили су Извештај о припремљености света за глобалну епидемију. Никада извештај о тако важној глобалној теми није стигао у бољи час. И никада у њему није било толико погрешних процена.

Аутори извештаја закључују да су за пандемију најбоље припремљене следеће три земље: Сједињене Државе (САД су половином децембра имале скоро 1.000 умрлих на милион становника), Велика Британија (исто) и Холандија (која има готово 600 умрлих на милион становника). Вијетнам је завршио на 50. месту њихове листе (а тренутно има 0,4 умрлих на милион становника), Кина на 51. месту (три), а Јапан на 21. месту (20). Индонезија (са 69 умрлих на милион становника) и Италија (скоро 1.100 умрлих на милион становника) исто су рангирани; Сингапур (пет умрлих на милион становника) и Ирска (428) заузимају суседна места на листи. Људи који су наводно били набоље припремљени да оцене како се ко припремио за пандемију направили су низ колосалних грешака.

Те грешке показују колико је неочекиван и тешко објашњив дебакл западних земаља (где укључујем не само Сједињене Државе и Европу, него и Русију и Латинску Америку) у ношењу са пандемијом. Откако је тај неуспех постао очигледан, понуђено је више могућих објашњења: некомпетентни носиоци власти (нарочито Трамп), лоше организована државна управа, „грађанске слободе“, почетно потцењивање опасности, зависност од увоза средстава за личну здравствену заштиту… Дебате о томе водиће се годинама.

Употребићу овде једну ратну аналогију: дебакл Запада у овој пандемији сличан је дебаклу Француске 1940. године. Ако се узму у обзир објективни критеријуми (број војника, квалитет опреме, спровођење мобилизације), Француска није смела бити поражена. Исто тако, ако се држимо објективних мерила релевантних за пандемију, што је у извештају из октобра и учињено, не можемо објаснити високе стопе смртности у Сједињеним Државама, Италији или Великој Британији: то не могу објаснити ни број лекара и медицинских сестара по глави становника, ни улагања у здравство, ни степен образовања становништва, ни доходак, ни квалитет болница…

Размере овог неуспеха најочитије су када се земље Запада упореде са источноазијским земљама, било демократским или ауторитарним, где су резултати у борби против пандемије били не незнатно већ за неколико редова величине бољи него на Западу. Како је то могуће? Неки су тврдили да разлог може бити то што су азијске земље већ биле изложене епидемијама као што је САРС, или су објашњење тражили у азијском колективизму, насупрот западном индивидуализму.

Желео бих да понудим још једно објашњење дубљих разлога овог дебакла. Оно је спекулативно и за њега немамо емпиријских доказа. У питању је фактор који никада није измерен и вероватно га није могуће мерити са прецизношћу. Тај фактор је нестрпљење.

Када погледамо како су западне земље реаговале на пандемију, највише изненађује њихова неконзистентност и неодлучност у спровођењу мера заштите. Мере су уведене, често уз много отпора, на пролеће, када се чинило да је епидемија на врхунцу. Укинуте су чим је ситуација почела да се поправља. Јавност је то протумачила као крај пандемије, а владе западних земаља су подржале ту заблуду. На јесен, када се пандемија вратила у много јачем облику, оштрије мере су невољно и под притиском поново уведене, уз наду (једном већ изневерену) да ће бити укинуте до празника.

Зашто јавност и владе на Западу нису одмах подржали оштрије мере са амбицијом не само да се „поравна крива“ него да се вирус потпуно елиминише или сузбије онако како је то учињено у источној Азији, тако да преостану само спорадична жаришта? Таква мања жаришта могу се контролисати драстичним мерама, као што је било јунско затварање највеће отворене пијаце у Пекингу која снабдева неколико милиона људи, након што је откривено да је са њом повезано неколико случајева ковида.

Рекао бих да јавност и владе на Западу нису били спремни да прихвате источноазијски приступ пандемији због културе нестрпљења, због жеље да све проблеме реше одмах и трошкове сведу на минимум, што у случају пандемије ковида не може дати добре резултате.

Верујем да се нестрпљење може довести у везу са идеологијама и пратећим политикама усмереним на остваривање економског успеха за најкраће могуће време („брза зарада“), што се прихвата као најважнији циљ у животу. То се огледа у ефектима финансијализације, прво у Великој Британији и Сједињеним Државама, а затим и у остатку света. За разлику од спорог и стрпљивог улагања напора који води до успеха, финансијализација често подразумева коришћење „пречица“, као што је показао финансијски слом 2007-08. Финансијализовани систем покрећу сналажљивост и брзина, а не издржљивост и упорност. Желимо брз успех, а ништа није брже од богаћења кроз финансијске манипулације.

О нестрпљењу говори и огромна задуженост домаћинстава, нарочито у Сједињеним Државама. Домаћинство са средњим дохотком на Тајланду или у Кини штеди готово трећину свог дохотка. Штедња у много богатијим домаћинствима на нивоу средњег дохотка у Сједињеним Државама често је негативна. Са економске тачке гледишта то је неочекивано: богатија домаћинства би требало да штеде више (као постотак укупно оствареног дохотка и у апсолутном износу, наравно).

Изостајање штедње показује да се потрошњи у садашњем тренутку даје предност у односу на потрошњу у неком тренутку у будућности. То је манифестација онога што економисти називају „временском преференцијом“ – давање предности потрошњи у садашњости, чак и ако је јасно да је економска будућност неизвесна. Између две једнако извесне потрошње, оне данас и оне сутра, људи без много размишљања бирају да новац потроше данас. Временска преференција није ништа друго до нестрпљење.

Кафка је негде у Дневницима записао да постоје само два велика порока из којих проистичу сви остали: нестрпљење и лењост. Пошто је лењост производ нестрпљења, пише он, заправо постоји само један порок: нестрпљење. Можда је време да се позабавимо овим нашим пороком.

 

Аутор Бранко Милановић

 

Превео Ђорђе Томић

 

Насловна фотографија: Paul Sancya/AP Photo

 

Извор Global inequality, 14. децембар 2020./Пешчаник, 23. децембар 2020.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.