Б. МИЛАНОВИЋ: Капитализам није у кризи, већ на историјском врхунцу

У последње време објављен је велики број чланака и књига о „кризи капитализма“ у којима се предсказује његова скора пропаст или depassement. Онима који имају довољно година да се сећају 90-их, све то необично личи на ондашње објаве да је хегеловски крај историје коначно стигао. Време је показало да весници краја нису били у праву. За данашње најаве пропасти капитализма верујем да су једнако неутемељене и да погрешно дијагностикују проблем.

Чињенице показују да капитализам не само да није у кризи, већ се налази на врхунцу своје историјске експанзије, како у погледу географске распрострањености тако и по брзини ширења на нова подручја (као што су слободно време или друштвене мреже) на којима гради нова тржишта и комодификује ствари које досад нису биле предмет тржишних трансакција.

Географски, капитализам је данас доминантан (или чак једини) начин производње на планети, како у Шведској, где приватни сектор запошљава више од 70 одсто радне снаге, или Сједињеним Државама где запошљава 85 одсто, тако и у Кини где (на капиталистички начин организован) приватни сектор производи 80 одсто додате вредности.1 То, наравно, није био случај пре пада комунизма у Источној Европи и Русији, и пре него што се Кина отиснула у процес који се еуфемистички описује као „трансформација“, а заправо је замена социјализма капиталистичким производним односима.

Такође, глобализација и технолошка револуција отвориле су неколико нових, досад непостојећих тржишта: велико тржиште личних података, тржиште приватних аутомобила и станова који се нуде на коришћење (ништа од тога није представљало капитал док се нису појавили Uber, Lyft, Airbnb и сличне апликације), тржиште услуга смештаја за „номадске“ предузетнике (које није постојало пре платформе WeWork), као и тржишта услуга као што су нега старих лица, чување деце и кућних љубимаца, спремање и испорука хране, одлажење у набавку итд.

Друштвени значај нових тржишта је у томе што стварају нови капитал; такође, утврђивањем цене за ствари које досад нису имале утврђену цену наша добра (употребна вредност) претварају се у робу (разменска вредност). Таква капиталистичка експанзија не разликује се значајно од експанзије у Европи 18. и 19. века о којој су писали Адам Смит и Карл Маркс. Када се успоставе нова тржишта, робе и активности добијају некњижну вредност. То не значи да ћемо одмах сви појурити да издајемо собе туристима или нудимо превоз сопственим аутомобилом, али значи да ћемо бити свесни финансијског губитка који трпимо зато што то не чинимо. Када понуђена цена постане привлачна (било услед промене наших финансијских прилика или релативног раста цене), многи ће изаћи на нова тржишта и тако их ојачати.

Нова тржишта су фрагментирана у том смислу да не захтевају целодневно радно време. Тако комодификација напредује паралелно са гиг економијом. У гиг економији истовремено смо пружаоци услуга (поподне можемо да испоручујемо пице) и купци бројних услуга које досад нису биле монетизоване (већ поменуто: чишћење, кување, нега). То нам омогућује да све своје потребе задовољимо на тржишту, што на дужи рок отвара питање функције и опстанка породице.

Ако се капитализам толико проширио у свим правцима, зашто говоримо о кризи? Да ли зато што очекујемо да ће се проблеми који су засад ограничени на богате земље ускоро проширити на остатак света? То није случај. Проблеми који муче западне земље пре свега су последица неравномерне дистрибуције добити од глобализације, као што је било и у време глобализације у 19. веку када су диспропорционало велики део користи пожњели Европљани.

Нови круг глобализације политички је „продат“ западним земљама у пакету са „крајем историје“, уз тврдње да ће од тога највише користи имати богате земље и њихово становништво. Али догодило се управо супротно. Највише користи имале су многољудне азијске земље: Кина, Индија, Вијетнам, Индонезија. Иза незадовољства глобализацијом крије се несразмера између очекивања припадника средње класе на западу, ниског раста њиховог дохотка и пада на глобалној доходовној лествици. Њихово незадовољство погрешно је описано као незадовољство капитализмом.

Постоји још један проблем. Ширењем тржишног приступа на све (или готово све) активности у друштву, што јесте једна од важних одлика развијеног капитализма данас, политика се трансформише у неку врсту предузетничке делатности. У начелу, политика и слободно време историјски нису били подручја на која се примењују тржишна начела. Али то се променило. Отуда бујање корупције у данашњој политици. Политика се види као економска активност као и било која друга, а и политичари који нису били директно укључени у корупцијске радње током својих мандата очекују да монетизују стечене контакте и знања када заврше политичку каријеру. Таква врста комодификације производи цинизам и разочарење у мејнстрим политику и политичаре.

Отуда ово није криза капитализма, већ криза изазвана неравномерно распоређеним ефектима глобализације и ширењем капитализма у области које се традиционално нису сматрале погодним за комерцијализацију. Другим речима, капитализам је постао превише моћан и често улази у сукоб са нашим дубоко усађеним уверењима. Можда ће наставити да се шири и осваја нове, још некомерцијализоване сфере људског живота. Или ће бити зауздан и принуђен да „поље свог деловања“ врати у некадашње оквире.

Аутор Бранко Милановић, Превео Ђорђе Томић