Артјом Игнатјев: Дестабилизација Казахстана – британски траг

Англосаксонцима је потребан излазак „обновљеног“ Казахстана из Уговора о колективној безбедности (ОДКБ) и улазак у војну сарадњу са Турском, а преко ње и са НАТО

(Фонд стратегической культуры, 8. 1. 2022)

У првим данима 2022. године, пројекат „Глобална Британија“ добио је, судећи по свему, нову тачку примене у Казахстану.

О озбиљности Лондона сведочи најновији петогодишњи уговор вредан 460 милиона фунти за подршку војним операцијама Уједињеног Краљевства „од складишта до фронта“, који је добио Boeing Defense UK.

Ово последње ће свим службама пружити приступ јединственом систему услуга који покрива све, од болтова до делова нуклеарних пројектила. Како је изјавио британски министар за војне набавке, Џереми Квин, уговор ће осигурати да се војска Велике Британије брзо распореди за операције, како у земљи тако и у иностранству.

Где се планира спровођење ових операција није тајна. На западу ЗНД, у Украјини и на границама Белорусије, британска војска се већ позиционира. Што се тиче југа, информације о изградњи инфраструктуре од стране Британаца у постсовјетској централној Азији појавиле су се одмах након промене власти у Авганистану.

Лондон је у региону Централне Азије оставио војне саветнике из Специјалне ваздушно-десантне службе и других специјалних снага британске армије. Према Тајмсу, укључено је 4.000 командоса.

Индикативно је да су протести у Казахстану почели 2. јануара, 8 дана пре почетка важних преговора између Русије, САД и НАТО. Чланица НАТО-а, Турска, која сматра Казахстан важном компонентом туркијског, дакле никако постсовјетског, света, веома помно прати тамошња дешавања. Турцима (TICA) у томе, по линији „меке моћи“, помаже Британски савет (British council), који заједно са Усаид-ом (USAID)[1] диригује легијама невладиних организација, којих је у Казахстану регистровано преко 22.000 (од тога је више од 16.000 активно).

Економију Казахстана чине нафта, гас, обојени метали, злато, уран. Казахстан поседује 12% светских резерви урана, 42% светске производње урана и заузима прво место у свету по извозу ове сировине. Истовремено, 11 од 13 (тамошњих) предузећа за експлоатацију и прераду урана у власништву је странаца.

Петог јануара, као последица кризе која је захватила Казахстан, цене урана и, последично, акција компанија које су доминантне у овој индустрији, порасле су за 9 одсто. У преради, у рударско-хемијском комбинату Степногорск, британске компаније Ganberg UK Ltd. (60%) и Gexior UK Ltd. (40%), које су власници овог комбината, имају на одређени начин користи од онога што се дешава. Сада је у току, фактички, прерасподела тржишта урана. Протести су погодили акције Казатомпрома[2] (с падом од скоро 10%), а цена „англосаксонског“ урана расте.

У извесном смислу, дестабилизација Казахстана је покушај „Јужног Казахстана“ (британске корпорације + канадски Cameco + Американци) – где се налази више од половине рудника и фабрика за производњу и прераду урана, и где су руске школе одавно ликвидиране – да преузме власт од, још увек, условно проруског „Северног Казахстана“. Једна од главних награда је казахстански уран у Туркестанској и Кизилординској области (четвртина светске производње).

Британци већ дуже време оперишу у Казахстану преко Кијева, и не само на тај начин. Казаси се шале: наша земља има две престонице – јужну (Дубаи) и северну (Лондон). О блиској умешаности Лондона у послове Казахстана може да посведочи чланак Нурсултана Назарбајева, објављен 2015. у Фајненшел тајмсу – „Ближе везе између Казахстана и Велике Британије су од виталног значаја, будући да се назире олуја“.

О истом сведочи и изузетан податак: по одласку са места председника владе Велике Британије, Ентони Блер је постао саветник председника Нурсултана Назарбајева. Блеров брат, судија Вилијам Блер, осудио је Мухтара Абљазова, који се оштро супротставио Назарбајеву, а сада и Токајеву, на затвор у Енглеској. Сам Абљазов, који сада преко Кијева координира протестима, блиско је повезан са британским банкама Royal Bank of Scotland, Barclays и HSBC.

Британски траг се уочава и у догађајима у граду Жанаозену, где су 2. јануара одржани први протести који су се брзо проширили и на друге градове прикаспијске Мангистауске области (центар нафтне индустрије Казахстана). Пре тога, управо у Жанаозену 2011, одиграле су се акције током којих је проливена крв. Језгро демонстраната су чинили Адаји (један од кланова Млађег Жуза[3]), који су захтевали повећање плата на нафтним пољима. Власти су ове протесте искористиле за прерасподелу имовине. Један од резултата прерасподеле био је елиминисање Тимура Кулибајева, мужа друге кћерке Назарбајева, Динаре, из броја бенефицијара, који је пао у немилост свог таста. Након тога, Кулибајев се настанио у Британији, где је у лето 2021. обновио кућу на имању Sunninghill Park, у грофовији Беркшир. Кућу је Кулибајеву поклонио син краљице Велике Британије, принц Ендрју.

На домаћем колосеку Казахстан је за организаторе нереда пробни полигон за потоње оперисање у Русији. Рачуница се заснива на претпоставци да ће протести и промене у горњем ешалону власти у Казахстану на један или други начин утицати на шему транзита власти у Руској Федерацији, где се казахстански транзитни модел (глатки пренос власти са одлазећег председника на његовог наследника) дуго сматрао оптималним.

На спољном колосеку, Англосаксонцима је потребан излазак „обновљеног“ Казахстана из Уговора о колективној безбедности (ОДКБ) и улазак у војну сарадњу са Турском, а преко ње и са НАТО. Поред стотина километара границе са Украјином, Русија би требало да добије и џихадистичко-пантуркијски фронт, у дужини од неколико хиљада километара, са перспективом да дестабилизује Урал, Поволжје и западни Сибир. Претпоставља се да ће талас нестабилности захватити и Киргистан и Узбекистан.

Подсетимо, управо су Британци од прве половине 2010-их омогућавали пребацивање терориста у Сирији поражене и у Русији забрањене „Исламске државе“ (ИД) у Авганистан. Истовремено, транспортовани су пре свега људи из централне Азије, попут Абу Аниса, џихадисте рођеног у Казахстану, који је постао познат захваљујући видео поруци на казахском језику, с апелом да се „пламен џихада“ донесе у Русију.

Узбекистански државни органи већ неколико година извештавају да поседују оперативне, видео и аудио информације о подршци и учешћу у заједничким војним дејствима на страни ИД терориста у Русији забрањеног „Исламског покрета Узбекистана“ (назив промењен у „Исламски покрет Туркестана“, који наличи на у Русији забрањени ујгурски „Исламски покрет источног Туркестана“). Стратези ове групе виде „Туркменски коридор“ као пут ка Казахстану, при чему у овом тренутку могу да се активирају не само у Казахстану и Узбекистану, већ и у Централној Азији у целости. Такође, и да се сједине у својим активностима са ујгурским екстремистичким групама, које су главобоља и за Кину и за Казахстан.

Контролни центри који управљају овим процесима могу се наћи не само у Лондону, већ и у Хонг Конгу, Катару, Истанбулу, Дубаију и другим местима везаним за финансијере из Ситија, праве престонице Глобалне Британије.

С руског посрбио: Небојша Крајновић

---

[1] Прим. НК: Организација чије је деловање забрањено у Русији.

[2] Прим. НК: Национална компанија Казахстана у сфери атомске енергетике, највећи светски произвођач урана.

[3] Прим. НК: Рус. Младший жуз – група казахских родова и племена.