Архиепископ Зеленоградски Савва (Тутунов): ЛЕПОТА РУСКОГ КОСМОСА

 

Терминолошки и суштински ми се не свиђа концепт „Русија-Евроазија“. Сам назив „Евроазија” (поред, по мом мишљењу, његове фонетске неестетичности) указује на секундарни статус Русије у односу на Европу и Азију. А „Русија“ је потпуно самодовољно име које не захтева појашњење.

У суштини, евроазијство, у својој жељи да одбаци Запад, чини тако оштар заокрет ка Азији да у свом ставу пада у неку сервилност, понекад чак и идентификујући Азију као прародитељку Русије. Није случајно да је један од основних историозофских митова евроазијства о Русији као наследници Златне Хорде (док је Русија настала у борби против Златне Хорде, а не као њено чедо), а руску цивилизацију неки евроазијци сматрају турко-словенском (присталице ширења Великог Турана кажу: хвала). У најмању руку, евроазијци постулирају еквивалентност славјано-руских и других компоненти мултиетничког народа Русије (позни А.Г. Дугин, узгред буди речено, чини ми се у мањој мери – али ћу га обавезно питати за ово кад се сретнемо).

Ни на који начин не поричући комплексност настанка руске цивилизације, која је креативно прерађивала многе утицаје, сматрам да треба на сваки начин избегавати појмове и концепте који имплицирају секундарност наше цивилизације. Осим тога, сматрам неприхватљивим концепте који придају претерану важност (а еквиваленција је овде претерана) секундарним етничким утицајима на штету руског (славјано-руског).

Што се тиче европских утицаја – религиозних, филозофских, уметничких, они су толико прерађени од руске цивилизације да се више не могу назвати „европским“, већ „руским“. Исто важи и за утицај мањих етничких група, ако је до њега уопште дошло.

Уз већ речено, обратићу се задатку који бар неки Евроазијци, изгледа, настоје да реше: проналажењу тачке привлачења.

* * *

Уз важну напомену у преамбули о мом одбацивању концепта „Русија-Евроазија“, покушаћу да се позабавим оним што се чини важним за евроазијство, потрагом за фактором уједињења вишекомпонентног (мултиетничког) народа Русије и фактором који привлачи људе ван њених граница.

По мом мишљењу, овај проблем у потпуности решава концепција „Руског света“ у његовом филозофском и цивилизацијском схватању. Поновићу своју дефиницију: Руски свет је духовна и културна заједница свих оних људи, Руса или не, који живе у Русији или не, који воле руску културу и историју, знају или поштују руски језик, деле руске духовне идеале, православни су или се према православљу односе с поштовањем.

Руски свет је духовни, културни и делимично географски простор Руске православне цркве и руског народа (етноса), који су они формирали. Простор у коме бораве и друге верске заједнице и други народи (етноси), повезани са руским народом заједничким или делимично заједничким погледом на свет („духовно-моралне вредности“), историјом, културом итд. Географско језгро Руског света је историјска Русија (Света Русија), али Руски свет није ограничен само на њену територију.

Отвореност руског света и његову привлачност савршено је поткрепио и описао Јегор Холмогоров у свом јануарском чланку „Руски свет као руска идеја“: „Руски начин живота и начин размишљања, комбинујући истрајност у традицији и здрав разум са смелим сном и напретком, непопустљивост пред агресивном тоталитарном `толеранцијом` и колонијалном хегемонијом Запада су веома привлачни, и на самом Западу, међу нормалним људима“ (има тамо и о руским идеалима који могу да привлаче – нећу све да препричавам, предлажем да прочитате чланак).

Уз концепт „Руског света“, чини ми се срећним термин „Отворени руски простор“, који је 2022. предложио један број младих представника доњецке интелигенције (у рехабилитованом смислу последње речи), бар делимично (ако не и потпуно) повезаних са евроазијским покретом.

Нека ми опросте аутори термина, који као да у њега уносе више евроазијски концепт равноправног суживота различитих националности, али ја „Отворени руски космос“ видим као ознаку истог тог Руског света, притом савременијег, млађег, а самим тим и привлачнијег за одговарајуће генерације.

Назив „Отворени руски космос“ садржи и назнаку отворености према свим народима историјске Русије који су данас део Руског света, и позив за придруживање, упућен истомишљеницима и заједницама широм света. У концепту „Руског света“ ова отвореност се подразумева, али није именована.

За разлику од „Евроазије”, термин „Отворени руски космос” наглашава рускоцентричност, односно суштински значај руског (у ужем смислу словенско-руског) народа, културе, историје и језика. Ако „Евроазија” сугерише продуктивност Русије и равноправно уједињење њених компоненти, онда је Отворени руски космос (као и Руски свет) семантички рускоцентричан, што је кључно за очување наше цивилизације. Руски народ, култура, језик – позивају, зову. Они су безсуловно отворени, али су управо они обједињујући субјект.

На крају, „космос“ придаје тежњу ка будућности и навише, терминолошки превазилазећи ограниченост „истрајности у традицији“ спајањем ове истрајности „са смелим сном и напретком“, што је важна карактеристика Руског света (видети цитат Холмогорова). ). И опет, терминолошки тво чини концепт модерно атрактивним.

Нећу се, притом, уморити да наглашавам: Отворени руски космос је космос који је успостављен у Православљу и може се сачувати само у Православљу. Православље се у њему не намеће, већ се мора отворено и принципијелно заговарати као основа за полет управо у овај простор. Афричка земља која улази у руски отворени космос уопште није обавезна да прихвати православље (иако као свештеник не могу а да не кажем да је то за њу пожељно и спасоносно), али ће сасвим трезвено и без одбијања схватити да се придружује Православном свету (космосу). Верујем да овде теоретски поменути Африканци неће бити против. Људи су много спремнији да се придруже цивилизацији чија је вера јака.

Губитак вере (за руски свет-космос то је православна вера), религије као друштвеног феномена, према бриљантној анализи Емануела Тода, води – у два корака – у пропаст друштва и у нихилизам (писаћу о томе неки други пут). Непрепознавање ове претње кад се говори о руском отвореном космосу и придавање искључиво секуларног значаја чини ми се озбиљном грешком.

Постскриптум

За даље размишљање о концепту „отвореног руског космоса“: мала напомена о библијској употреби те речи. У Библији налазимо неколико употреба речи „космос“.

Једна је, према словенском преводу, „украс“, „лепота“. „Тако се доврши небо и земља и сва војска (слов. `украс`, грч. `космос`) њихова“ (Пост. 2:1). И у негативном смислу: „А језик је ватра, свијет (слов. `лепота`, грч. `космос`) неправде“ (Јаковљева 3:6). Иначе, како је сугерисао колега који зна грчки боље од мене, из ове семантике појма „космос“ имамо и „козметику“. На овај или онај начин, употреба речи у књизи Постања сугерише да је космос део, а не целина. Садржај, а не оно што све садржи.

Постоји библијска употреба израза „космос“ и у другом значењу: „свет (грч. „космос“) Га не позна“ (Јован 1:10), односно у значењу мноштва. У низу патристичких тумачења Јаковљеве 3,6 употреба термина „космос“ тумачи се у истом значењу – „свет“, „мноштво“.

Комбинујући ове две употребе речи, можемо рећи да „космос“ уопште није нека врста безграничног садржатеља. Напротив, простор је безгранични садржај, који може бити истинска лепота или лажна лепота, обмана.

(t.me/kartezianec; превео Ж. Никчевић)