Арцах и Палестина у српском јавном мњењу – вишак солидарности и мањак емпатије

Сукоби у Нагорно-Карабаху и појасу Газе опипљиво доказују да су поделе у српској јавности кудикамо комплексније и слојевитије него што имплицира симплицистичка подела на „издајнике и патриоте“, „четнике и партизане“, или, ако хоћете, „Пр(а)ву“ и „Другу Србију“.

У оба случаја, међу навијачима за различите стране у сукобу (а то је, нажалост, управо навијање, јер веома мали број наших суграђана своју солидарност са овом или оном страном демонстрира са нечим више од гневног поста или свађалачког коментара на друштвеним мрежама), можемо приметити много „непринципијелних коалиција“ и „савеза из интереса“ међу групама које немају превише разумевања једна за другу.

Интегритет против самоопредељења – јадац у сржи повеље Уједињених нација

Међу присталицама режима у Азербејџану који тренутно постепено и методично етнички чисти вековну јерменску земљу на својој сувереној територији можемо истовремено наћи русофиле који у Илхаму Алијеву виде „руског савезника“, а у Николи Пашињану „издајника Русије“, као и западњаке који у азербејџанском председнику препознају „европског стратешког партнера“, истовремено се радујући „геополитичком поразу Русије“ која је „препустила братски јерменски народ огњу и мачу“.

Слично је на другој страни спектра – јерменску страну истовремено подржавају традиционалисти који у њима виде „православну браћу“ која брани своју „свету земљу“ од страног окупатора и Ислама (пословичних „Турака“ из народних песама), као и мондијалисти који у Јерменима виде „културан европски народ“ који је жртва „азијске хорде“ која (увек већ) надире према Европи.

Притом, ниво злурадости са којом и једни и други приступају свом навијању, а поготово презир према својим сународницима са друге стране полемичке баријере, поприма заиста патолошке размере.

У сржи овог унутарсрпског раскола у односу према Јерменији и Азербејџану не лежи само подела на русофиле и западњаке – расцеп се формира око старе пукотине која је уткана још у Повељу Уједињених нација, а која се досад небројено пута обила о главу и српском народу.

Реч је, наиме, о томе да Повеља УН као темељни документ међународног права у себи истовремено садржи потврђивање „права народа на самоопредељење“ и „територијалног интегритета држава“.

Срби су се за претеклих 30 година нашли у ситуацији да им је ускраћено и једно и друго, а начин на који свако од нас појединачно каналише ту трауму усмерава нас и да се у нагорно-карабашком сукобу сврстамо било на страну народа који се самоопредељује („Јермена који бране своју Републику Српску Крајину против Азербејџана који спроводи своју Олују“), било на страну народа који одлучно успоставља контролу над својом сувереном територијом („Кад се војска на Карабах врати“).

Државни против класичног терора – ружна реалност сукоба у Светој земљи

Када је у питању сукоб Израела и Палестине, разврставање Срба по навијачким групама је још комплексније (и још непринципијелније).

Са Палестином истовремено саосећају националисти који су противници aмеричке империје и америчких савезника, сентиментални Југословени који подржавају деколонизацију и герилску борбу за слободу (и подсећају да је Југославија признала Палестину одмах након проглашења независности), антисемити који презиру Јевреје (више него Арапе), левичари који прате радикалне антифа групе са запада, традиционални Срби који подржавају права староседелаца у односу на досељенике (и подсећају да Палестина није признала Косово, а Израел јесте) и иначе имају симпатије за оружани отпор и хајдучију, као и аутошовинисти који у подршци муслиманима виде политички бунт против српског националног мејнстрима (и искупљење за „колективну кривицу“ везано за Сребреницу) и који увек аплаудирају градоначелници Сарајева Бенјамини Карић.

Са подршком Израелу није ништа боље – на јеврејској страни у сукобу су традиционални Срби који принципијелно подржавају народ који је исто као и Срби био жртва геноцида у Другом светском рату и који брани своју заветну свету земљу, криптофашисти којима се допада призор државе која демонстрира силу тако што некога гази тенковима и засипа ракетама, западњаци који се увек слажу са свиме што сматрају западни медији и саосећају са жртвама које западни медији показују на телевизији, југоносталгичари који памте како је Југославија помагала оснивање Израела и градила са њима специјалне везе, исламофоби који се сећају муслиманских радикала који су се борили против Срба у Босни и на Косову, српске патриоте које у методама палестинских терориста препознају ОВК (и ХВО, и Зелене беретке), а у израелском милитаризму оно „национално јединство у одбрани Отаџбине“ које нама недостаје, и, најзад, аутошовинисти који у операцијама израелских снага виде косовску полицију која убија „криминалце на северу Косова“ и никада не пропуштају прилику да аплаудирају Бернару Анри-Левију.

Неко неопрезан би рекао да је свака од ових група у праву из своје властите перспективе, неко промишљенији би указао на дијалектичку природу историјских процеса који се најбоље могу разумети у напону између екстрема, док би неко мудар скренуо пажњу да је цели тај несрећни простор толико заглибљен у блату насталом од проливене крви да је суздржавање од било каквог навијачког става ствар доброг укуса и елементарног моралног интегритета.

Уосталом, државни терор и класични терор су два брата од исте мајке и заједничко им је да се – свако са оним средствима и оруђима која су на располагању – увек усмерава на беспомоћне цивиле како би се „послала порука“ наоружаним снагама до којих не може да се добаци.

И баш као што обе стране имају (камером забележене) примере храбрости и суочавања са лукавим и опасним непријатељем, обе имају катастрофалан скор када је у питању брига за туђе ненаоружано становништво.

Два психолошка модела – крвожедност и саосећајност

Било да говоримо о Арцаху и Азербејџану, или о Палестини и Израелу, у обе ове шаролике групе можемо наћи људе који су се ту затекли из различитих емотивних и психолошких разлога.

А ако говоримо о онима који у јавном дијалогу на ове теме учествују најгласније, и који самим тим диктирају његов тон, помажући разврставање међу колебљивијима, онда можемо говорити о два психолошка модела – крвожедном и саосећајном.

Другим речима, унеколико већа пажња која се у Србији посвећује овим ратовима у великој мери проистиче из националних траума којима смо сами били изложени у претходним деценијама, али се те трауме каналишу у свесне (гео)политичке ставове на два начина – кроз солидарност са нападачима и кроз емпатију према жртвама.

Ови различити модели могу се приметити у свим горе поменутим „навијачким групама“, али није тешко уочити да међу присталицама „држава које потврђују своју сувереност“ више долазе до израза крвожедни, док су међу присталицама „непризнатих територија“ гласнији саосећајни. И

мада оба ова сплета мотивација изазивају „селективно слепило“ за концентрисано насиље и невине жртве оне друге стране, крвожедност и злурадост са којом се ликује над призорима злочина посматраче са стране често оставља без текста.

Природно се поставља питање – зашто би неки Србин каљао властиту душу одобравањем очигледних и недвосмислених злочина које неко други чини некоме другоме на другом крају планете?

Ово може звучати као празно морализаторство, али само зато што су морална разматрања насилно изгнана из домена политике и проглашена за наивна и инфантилна. Притом се, у још једном нападу селективног слепила игнорише чињеница да су сви разлози да се јавно подржи једна или друга страна у сукобу такође у својој основи морализаторски и да се чешће своде на такозвано „сигнализирање врлине“, него на било какву сувислу потребу да се помогне пријатељу или савезнику у невољи.

Солидарност против емпатије, или како сачувати душу у ђавоља времена

Ако сте ових дана покушали да на тему Арцаха или Палестине разговарате са неким ко не дели ваше мишљење, чак и када је разговор био најуљуднији, вероватно сте веома брзо схватили да нема никакве вајде од расправљања и да ће свако остати учаурен у својим „запеченим““ позицијама.

Разлог лежи у томе што перспектива сваког од нас на овако комплексне историјске догађаје зависи од онога на шта ћемо фокусирати своју пажњу – на уплакане таоце који марширају кроз пустињу, паничне рејвере који беже главом без обзира, мртва тела изложена као трофеје, стамбене блокове сравњене са земљом, цивиле без воде и струје, непрегледне колоне избеглица итд.

А то на шта ћемо фокусирати пажњу зависи у великој мери од нашег сентименталног васпитања, кућног одгоја, животног искуства и сл.

Оваква искуства теже да буду партикуларна и потискују било какав покушај теоријског уопштавања – срушена зграда у Гази неће изазвати симпатије према израелским жртвама ракетирања, колона возила која мили кавкаским серпентинама неће нас натерати да жалимо исту такву колону која се повлачи са севера Израела под ракетама Хезболаха, нити ће се нечије одушевљење палестинским пробијањем Гвоздене куполе нужно пренети на украјинске ракете које падају на Севастопољ.

Ту се показује суштинска разлика између два иначе веома сродна појма – солидарности и емпатије.

Солидарност са неком групом почива на (претпостављеној) заједничкој идеологији и представља плод рационалног, свесног политичког става. Емпатија је често неухватљива и неосвешћена. Будући да је ирационална, она се по правилу заснива на емоцијама које се не могу укључити и искључити по потреби. Солидарност и емпатија се граде на различите начине и на различите начине могу бити поколебане – док прва подлеже рационализацијама и унутрашњем преговарању, друга може бити потиснута само снажнијим емоцијама истог типа, па чак и тада неће нестати у потпуности. Солидарност је политички употребљивија, али је њом и теже манипулисати; емпатија је снажнија, али и подложнија обманама и емотивном инжењерингу.

А шта ћемо са Косовом?

Ово нас доводи до поенте – у време када смо сви директно прикопчани на комуникацијске системе који мере наше реакције и по потреби „притишћу наше дугмиће“ у циљу да нам одреде којим ћемо се темама бавити у своје слободно време, којим жртвама ћемо упућивати своје „мисли и молитве“, са киме ћемо саосећати, кога ћемо презирати, и преко свега тога када ћемо почети и када ћемо престати – наше емоције постају оружје које се користи против нас и које нас спречава да о (светској и локалној) политици размишљамо хладнокрвно, промишљено, и разумно.

Ово чак и није нешто чега су људи несвесни. Напротив, реакција на континуирану и систематску манипулацију нашом елементарном људском емпатијом довела је емотивног засићења и сензорне сатурације која је учинила наше реакције на тугу, јад и трагедију отупелим, хладним и нечовечним.

Као високо политизовано друштво које има потребу да стално промишља свет који га окружује, наши грађани су развили хипертрофију различитих солидарности са различитим народима, политичким и идеолошким групама, али их је истовремено стално бомбардовање (подмуклим) емотивним манипулацијама довело до атрофије емпатије.

И то је управо оно што се догађа приликом укрштања копаља око две хуманитарне катастрофе које се одвијају пред нашим очима, чије би жртве требало да су нам интуитивно препознатљиве и разумљиве (јер недавно су наши сународници били изложени свему томе), али опет често остају изван нашег емотивног радара. И зато много рационализујемо (и релативизујемо), а мало саосећамо. И не само то, него своју емпатију, када је још имамо, користимо као оруђе које служи да сами себе довољно разјаримо како бисмо ефикасније јуришали на одабрану мету. Најчешће на мету коју нам је неко други одабрао.

И то нас доводи до питања које стоји над целом овом расправом као Дамоклов мач: „а шта ћемо са Косовом?“.

Шта ћемо са делом српске земље на коме се над српским грађанима спроводи она иста врста насиља коју на већој скали гледамо на другим меридијанима?

Како је могуће да се више узбуђујемо и више крвимо око Израела и Палестине, него око наших властитих сународника које убијају, који су под опсадом, и који већ месецима живе под сталним терором и у условима хуманитарне катастрофе?

Или, ако хоћете, како је могуће да нас срцепарајуће колоне избеглица на Кавказу не мобилишу да спречимо да још једном, по трећи пут за четврт века, исте такве колоне угледамо у својој земљи?

Да ли то значи да смо по питању властите судбине ипак суздржани, хладнокрвни, и промишљени? Или пре да дозвољавамо себи да беснимо и тугујемо само у ратовима који нас, на крају дана, ни на шта морално не обавезују?