Данило Богданович: Апсурдност једне аналогије

Насловна фотографија: Танјуг/Емил Вас

НАТО агресија из 1999. и садашњи сукоб у Украјини се суштински разликују. Оно што ова два догађаја повезује јесте незапамћена пропаганда – антисрпска и антируска

Многи мање упућени у законитости геополитике и слова међународног права поставили су ових дана себи питање да ли је Русија покретањем војне операције у Украјини преузела на себе улогу Америке и НАТО-а, у некаквој својој верзији „Милосрдног анђела“ (како се код нас одомаћио назив операције „Noble Anvil“, односно „Племенити наковањ“). На овим неодрживим аналогијама инсистирају управо амерички и европски политичари, аналитичари, коментатори и новинари. Њихове анализе и изјаве сугеришу да је руска војска неупоредиво слабија од НАТО савеза и америчке војске који су бомбардовали Југославију, те да је њихова операција била далеко ефикаснија и бржа, што је резултирало остваривањем задатих циљева.

Такође, у овим анализама постоји још један мање видљив ниво, а то је информација која на емоционалном плану код Срба који су осетили сву драматичност бомбардовања треба да изазове емпатију према Украјинцима. Психолошка операција је усмерена на то да већински проруски оријентисану јавност у Србији подсети на болну тему НАТО агресије на Србију и Црну Гору како би се створила одбојност према Русији. Међутим, поредити ове две операције је једноставно апсурдно из неколико битних разлика.

Различите ситуације

Прво, бомбардовање Југославије је било пре свега ваздушна и поморска операција, изведена хибридним методама, без учешћа копнених јединица. Тачно је да је на Косову и Метохији било сукоба са албанским терористима који су логистичку помоћ – опрему и инструкције – добијали из суседне Албаније. Србија је 78 дана бомбардована крстарећим ракетама које су погађале многобројне цивилне објекте и инфраструктуру, а задњих дана, пред сам крај бомбардовања, гађања су била учестала и малтене циљана.

Електрична мрежа у Србији је била нападнута већ првог дана, српске електране и далеководи су гађани канцерогеним графитним бомбама БЛУ-114/Б, а када ове бомбе нису показале своју ефикасност, електране су гађане конвенционалним бомбама. Након онеспособљавања електрана, срушена је већина значајних мостова (осим оних у Београду). Ако за тренутак застанемо и погледамо шта се дешава у Украјини, видећемо да руске снаге не бомбардују циљано ни мостове, ни електране нити цивилну инфраструктуру.

У Београду је бомбардована национална телевизија (том приликом је погинуло 16 новинара и техничара), што представља најгрубље кршење свих војних конвенција. Американци су многобројна места у Србији, као на пример Ниш и Алексинац, бомбардовали касетним бомбама које су забрањене Повељом УН-а. Насеља гађана тим наоружањем су у великој мери била оштећена. Употреба муниције и граната са осиромашеним уранијом, нарочито на Косову и Метохији, довела је до далекосежних последица по здравље становника, а Србију позиционирала на сам врх листе оболелих од карцинома.

Свега тога нема у Украјини… Штавише, може се рећи да је у Украјини ситуација обрнута, готово све мостове су срушили сами Украјинци (како би успорили руско напредовање), они су ти који годинама гранатирају Доњецк и Луганск користећи касетне бомбе (гле чуда), а потенцијално тровање Украјинаца може бити последица не дејства руских ракета већ „савезничких“ биолабораторија, којима се у Украјини ни не зна тачан број.

Уништење инфраструктуре у Југославији имало је за циљ стварање страха код становништва и притисак на Београд како би прихватио све захтеве НАТО савеза. На крају, Србија је била принуђена да прихвати услове и да повуче војску и полицију са Косова и Метохије. Сасвим сам, без икакве помоћи и без иједног савезника, Београд је потписао Кумановски споразум после 78 дана бомбардовања. Иако исцрпљена, убрзо се показало да је српска војска не само задржала своју борбену способност већ је опстала и противваздушна одбрана. Срби су успели да оборе и више америчких авиона, од којих је најпознатији „невидљиви“ (F-117A).

С друге стране, Оружане снаге Русије су покренуле копнену инвазију. Руси би, попут Американаца, такође могли (заправо, било би им и далеко лакше) да бомбардују електране, мостове, фабрике и телевизијске станице и да по америчким методама врло брзо „врате Украјину у камено доба“. Неупоредиво је захтевније бомбардовати искључиво војне циљеве – аеродроме и противваздушне системе. Руси су почели да уништавају и украјинску војску, а нарочито неонацистичке батаљоне попут „Азова“ и „Ајдара“.

Руски губици нису мали и за то постоји објашњење. Прво, противник Русима у овом случају је далеко јача, бројнија и боље опремљена украјинска војска него што је то била српска. Исто тако, мора се рећи да војска Украјине, поред старог совјетског наоружања, поседује и најсавременије оружје које је добила од НАТО-а – „Javelin“ и „NLAW“ (противтенковско оружје) и модерне ручне бацаче којима обарају руске авионе и хеликоптере који лете ниско. Такође, Украјина је од Турске купила најсавременије дронове „Барјактар“. Како би смањили цивилне жртве, руске летелице лете ниско што им омогућава да боље и прецизније гађају војне циљеве, али зато, с друге стране, трпе веће губитке и жртве.

Ово није био случај са америчким авионима у Југославији 1999. године. Према сведочењима НАТО генерала, тада су сви амерички авиони летели на великим висинама да би заобишли домет српских ручних бацача и ПВО, али су зато њихове касетне и друге бомбе које су са тако великих висина бацали, уместо војних веома често погађале и цивилне циљеве. Са друге стране, украјински губици су неупоредиво већи, као што је неупоредиво већа и руска војска која има шири маневарски простор, а време је ипак на њиховој страни.

Западно лицемерје

Лоша хуманитарна ситуација у Украјини је само изговор за Зеленског да тражи већу финансијску помоћ на Западу, и да оптужује Русе и Путина за ратне злочине. Зеленски и они који владају Украјином су ти који су одговорни за патње и страдање цивила. Украјина не жели да отвори хуманитарне коридоре, а Оружане снаге Украјине користе обичне грађане као живи штит. Срби су 1999. године своју војну опрему крили по шумама, планинама и подземним бункерима. Никоме у Београду није пало на памет да завлачи своје транспортере и ПВО системе између стамбених зграда или у дворишта вртића, како то Украјинци чине. Док је Војска Југославије штитила свој народ и водила рачуна о свим грађанима (укључујући и Албанце у Приштини), Оружане снаге Украјине чине све обрнуто. Крију се иза народа, правећи од њега живи штит.

У Украјини је, за разлику од Југославије, у току копнена битка између две војске, које гранатирају положаје једна другој. Стога Украјинци крију технику у стамбеним насељима, знајући да ће Руси морати да је униште. Зеленски није наредио војсци да напусти ниједан опкољени град. Кијев очигледно не занима стање несрећних украјинских војника који су већ данима опкољени у Чернигову или Харкову. Зеленски би могао да одбије преговоре са Москвом чак и када руски тенкови стигну до пољске границе. Милошевић се предао да би спасао свој народ, јер је НАТО почео све више да бомбардује цивилне циљеве. Милошевић је прво потписао Кумановски споразум, а на крају изгубио и власт. Исто тако, Милошевић је остао у својој земљи и онда када је било јасно да га чекају робија у Хагу и сигурна смрт.

Овде такође треба додати и сам повод. Југославија је бомбардована и због лажних оптужби за почињени геноцид што је кулминирало намештањем „злочина“ у Рачку, где су албански терористи страдали у борби, а након погибије преобучени у цивиле. Исто тако, Југославија је већ 1998. године ушла у обрачун с тероризмом који су спроводили албански сепаратисти из ОВК на простору Косова и Метохије над српским становништвом. Полицијске и војне операције од стране власти Југославије имале су за циљ борбу с албанским терористима са простора Косова и Метохије како би се од терора спасао српски народ. Србија је бомбардована јер је хтела да заштити сопствени народ. НАТО је подржао албанске фашисте и терористе ОВК који су претходно били на листи терористичких организација у САД.

Као и Југославија, и Русија штити свој народ у Доњецку и Луганску и отвора канале за воду на Криму и све то након осам година преживљавања и бројних жртава украјинског гранатирања. Ако бисмо поредили ситуацију у Југославији 1999. и Украјини 2022. то би значило само једно – да НАТО сада треба да бомбардује Русију која жели да заштити сопствени народ, јер они подржавају украјинске фашисте, као што су подржавали албанске терористе. Уместо тога, НАТО ће радије да шаље оружје и подстиче овај сукоб како би што дуже потрајао. НАТО је спреман да се бори за Украјину, али само до последњег Украјинца.

Лицемерни Запад циљано годинама уназад Украјину гура у братоубилачки рат како би ослабио и исцрпео Русију. Украјина је изгубила свој суверенитет још 2014. године, као резултат државног удара у организацији западних служби. Након тога, она је постала само инструмент Запада против Русије. Русија је принуђена да ослободи Украјину од овог малигног утицаја, док је Југославија бомбардована како би јој био одузет суверенитет, а она приморана на послушност. Сетимо се насловнице америчког часописа Тајм из 1995. године на којој је писало: „Bringing the Serbs to heеl“ („Натерати Србе на послушност – масовно бомбардовање отвара пут ка миру“).

У грубим цртама, ово су највеће и кључне разлике између ова два војна сукоба, али и кључне сличности…

Позната пропаганда

Оно што догађаје из 1999. и 2022. идентификује као сличне јесте пропаганда. Званични подаци НАТО говоре о губитку два војника и два авиона у Југославији упркос чињеници да постоје докази да је оборено више авиона. Један од њих је и чувени амерички бомбардер Б2 који је пао у Спачванској шуми код Жупање у Хрватској. Американци и дан-данас не желе да то признају иако су оба авиона (и F-117A и B2) повукли из службе и престали да производе после агресије на Југославију. Током 1999. године Срби су у западним медијима демонизовани по принципу поделе на црно и бело, односно, што би Американци рекли, поделе на „good guys“ и „bad guys“. И данас је ситуација у Украјини потпуно иста. Уколико руска ракета оштети неки цивилни објекат, то је топ тема у западним медијима, али када украјинска војска бомбардује Доњецк забрањеним касетним бомбама – наступа тајац.

Украјинци кажу да је већ уништена трећина руске војске и да су они у контраофанзиви. Није јасно које су то онда јединице ослободиле Мариупољ, ко јуриша на Харков и стеже обруч око Кијева? Начин ратовања Украјинаца заправо много више подсећа на бошњачко ратовање у Сарајеву 1992-95, него на херојску српску одбрану 1999. године. Бошњаци у Сарајеву су тада за локацију својих снајперских гнезда користили цивилне објекте и максимално су се служили прљавим војним лукавством, често убијајући и жртвујући сопствени народ. Познати су случајеви сарајевских снајпера и специјалног одреда Шеве који је пуцао и по Бошњацима Сарајева само да би се окривили српски војници, као и по француским припадницима УН-а. Наоружавање цивила, прављење територијалне одбране и појава људи са пушкама у цивилној одећи виђено је и на Косову и Метохији од стране Албанаца и у Сарајеву од стране босанских муслимана. Ове тактике показале су се значајним за пропаганду, јер када цивил са пушком погине као легитимна војна мета и када се пушка склони од тела, он остаје само цивил кога су убиле српске снаге, или у случају Украјине руске.

Сарајевизација Кијева је нешто што ће Украјинци сигурно покушати и што се заправо већ и дешава. Та прљава ратна лукавства, употребљива у пропагандном рату, највише штете сопственом народу. С обзиром да знамо да су ментори украјинских, бошњачких и албанских политичара исти, сличности ових доктрина ратовања уопште не изненађују. Сетимо се колико су мировних преговора за Донбас Украјинци одбили пре самог рата, колико су се пута предомислили и колико пута нису испоштовали оно што је договорено? Знате ли ко је то још радио? Алија Изетбеговић је тако одбио Кутиљеров мировни план и то оног јутра кад је требало да буде потписан, након што је обавио неколико касних ноћних разговора. Погодите ко га је наговорио? Исти они који данас наговарају Зеленског. Ко је Алији Изетбеговићу слао оружје, ко је Хашиму Тачију и Харадинају слао оружје? Исти они који данас шаљу Зеленском.

Дакле, видимо да се рат у Југославији 1999. године и садашњи сукоб у Украјини суштински разликују. Дешавања у Украјини имају много више сличности са неким другим сукобима. Штавише, руска војска улаже све напоре да заштити цивилно становништво, што је наводно био један од циљева НАТО-а пре 23 године, али само декларативно. На сву срећу, у Србији, где приступ информацијама о дешавањима у Русији није ограничен, то се добро разуме. Према томе, тешко да је могуће изазвати симпатије према украјинским националистима који се крију иза цивилног становништва у подрумима Мариупоља и Славјанска.

Што се тиче ефикасности операције, руске Ваздушно-космичке снаге су већ уништиле више објеката Оружаних снага Украјине него Американци у Југославији 1999. године. Можда ће операције бити упоредиве по временском трајању, али више нема сумње да Зеленски није Милошевић, нити илузија да ће се ЕУ позабавити хуманитарном катастрофом у Украјини. То ће урадити победничка Русија.

 

Данило Богданович је новинар из Санкт Петербурга. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Насловна фотографија: Танјуг/Емил Вас

 

Извор Нови Стандард