АПРИЛ У БЕОГРАДУ, ГОДИНА 1941.
Владимир Димитријевић. (Фото: Јутјуб)
ШТА БИ БИЛО ДА ЈЕ БИЛО
Често се чује: да смо прихватили Тројни пакт, мимиоишла би нас априлска трагедија, и сачували бисмо се од прекомерних жртава. Као, Хитлер би поштовао своју реч. Наравно да није тако. Наш историчар Миле Бјелајац пише:“Према италијанским белешкама о разговору с Хитлером 7. јула 1940, стоји да „Југославија каква је сада неће моћи да има право грађанства у новој, од Осовине створеној Европи”. У немачким белешкама стоји да се због тренутних околности коначно решење за Југославију (мало) одлаже: „Важно је нотирати да Југославија није пријатељски наклоњена Осовини и да у ’новој Европи’ после рата неће имати право да задржи било какву данашњу форму” и да ће Фирер, „који држи све ствари у својим рукама”, одлучити о тренутку кад ће се то спровести./…/ У бугарској престоници се чуло да им је у Берлину саопштено да ће се Југославија свести на границе Старе Србије, а Грчка, која је савезник Енглеске, биће подвргнута „третману какав заслужује”. „Примила Југославија захтеве Фирера или не, њена судбина је запечаћена. Ако прими, она још може спасти за Србију статус Словачке, ако не прими, биће потпуно уништена. На питање шта је с осталом Југославијом рекао је: Босна иде Хрватској и тако улази у саставни део Италијанског царства са статусом протектората. Словеначка иде Немцима. Остало се дели међу Мађарима, Бугарима и опет Италијанима.” Овако је свог министра обавештавао према својим изворима из сателитских амбасада у Москви посланик Милан Гавриловић 18. фебруара 1941. шифрованим телеграмом пов. бр. 145./…/Вишијевска Француска потрајала је само до 1942. и питање је да ли би Балкан морао да подели исту судбину у очекивању савезничких искрцавања и успешног отпора Црвене армије? Данас савременост као да наликује прошлом. Деценије притисака, уцена и претњи и питање да ли неко ко доноси „добро” треба да убеђује и позива на сарадњу на такав начин.“(1)
Дакле, 27. март 1941. није био пука „плаћеничка авантура“ наших официра у служби Велике Британије, него суштински израз отпора Хитлеру, који Србима и Југославији није мислио ништа добро, и који би на нас свакако ударио.
КАКО СЕ ДЕСИО 25. МАРТ?
Француски новинар Жан Изар подробно описује збивања која су довела до пуча у марту 1941. године. Рецимо, 15. марта 1940. године Изар у свом дневнику бележи:“Повратак у Београд, у којем све више и више српско-хрватски неспоразуми прожимају политички простор. Постојала је код хрватских војника некаква гордост злокобне алхемије, охрабривана екстремистичком пропагандом. Поједине трупе су истицале захтеве да желе за официре једино – Хрвате.
Кнез Павле је покушао да избегне замке Тројног пакта, али није успео. После потписивања споразума са Силама осовине, Изар бележи ( 25. март 1941. године): “Под утиском свршене ствари и емоција, народ у том моменту није у стању да појми шта се стварно догодило. Тај исти народ евидентно жели и тражи мир, али не мир по ову цену. Трпео је потчињавања од стране унутрашње диктатуре а сада се диктатура удваја додатним потчињавањем. Овог пута и страној нацији чије су намере забрињавајуће. То је ипак превише./…/Удружење резервних официра, соколска организација, на крају и сами православни епископи, сви заједно су настојали да у последњем моменту спрече потписивање пакта или да се макар изборе за његово одлагање.“ С обзиром да је Хитлер уверавао да ће суштинска неутралност Краљевине Југославије опстати, Изар је подсећао на непоузданост фирерових обећања, па је 26. марта забележио:“Говорећи из искуства, једна мала земља већ би требало да зна колико би јој независност коју гарантују велике нације вредела, нарочито у ратно време. Југославија се налази у једном специфичном окружењу. Може ли она рачунати на ове нове гаранције у тренутку кад је њихова одрживост већ виђена и показана на јединствен начин у Чехословачкој, Румунији и Бугарској?“(2)
А онда је дошао 27. март.
ДОЛАЗАК 27. МАРТА
Срби су на улицама, док, по Изару, „Београдом одјекују бројне песме. Поред славних химни и родољубивих песама, могу се чути и ругалицом свргнутој влади. Људи кличу и певају на сав глас. Заправо маса виче од радости а најснажнији поклик је упућен слободи! Био је то сјајан призор и могло би се рећи да је то био празник за народ који је постао свестан себе. На хиљаде људских бића се усудило да одједном прогледа, неустрашиви, препуни братског поверења“.
Наравно, Влада Душана Симовића се одмах нашла на искушењу. Изар два дана после пуча бележи:“Осовина игра на застрашивање док Совјети и Енглези призивају храброст. Ко ће победити? Између та два тока који се сукобљавају са скоро подједнаком снагом, нова југословенска влада жели да изгледа важна, али је неискусна. Она је само посматрач, без могућности да утиче на ток догађаја и без могућности да донесе неку одлуку о судбини земље.“(2)
Влада је, дакле, само посматрач.
Изар 1. априла 1941 бележи:“Током свог последњег разговора са југословенским министром иностраних послова, Хитлеров представник му је цинично сугерисао начин за постизање компромиса: „Кад бих био на вашем месту, одмах бих почео са демобилизацијом југословенске армије. Тај гест добре воље био би, можда, добро прихваћен у Берлину. Остаје вам да сустигнете ту прилику, надајући се у великодушност Фирера.““(2)
Био је то само цинизам.
ПОД НЕМАЧКИМ БОМБАМА
Дошао је 6. април, Цвети по православном календару:“Немачка је најзад прекинула тишину! Прекинула је на себи својствен начин, као крволочна дивља звер која у сенци прорачунато припрема напад и изненада се баца на жртву да би је лакше и брже раскомадала. Без објаве рата и без других јавних упозорења (осим буке сопствених авиона)./…/Са дедињског брда које надвисује град могли смо да видимо смо ватру и дим како покривају кварт за квартом. Железничка станица је уништена и најважније грађевине у центру пламте у пожарима. Фабрике на периферији одјекују од сирена и експлозија, док су крици и безнађе усмерени ка убицама придошлим са неба. Противавионска одбрана овог града декларисаног као отворен отвара слабу импровизовану ватру дочекујући разбеснеле хорде, које без задршке настављају уништавање. Кад је око девет часова њихов први напад завршен, ескадриле су одлетеле према својим одредиштима и настаде узнемиравајућа тишина као увод у ново пустошење.“(2)
Изар је био потресен призорима ужаса: “Покрај тротоара су преврнута шинска кола. Један коњ лежи мртав, други коњ стоји поред њега. Испод преврнутих кола је тело човека, окренутог лицем према земљи. Застао сам и преврнуо тело. Угледао сам рупу на глави. Он није дисао, а укоченој руци је још увек стискао иконицу! Постоји ли нека божанска сила која ће се сажалити на овај народ предан жртвовањима и зауставити ово убијање? Људи као да се не усуђују да подигну поглед према небу и да замоле за ту највишу помоћ, једину која им још остаје. Одозго им, за сада, само смрт даје одговор. Авиони су данас истовремено њихове убице и гробари. Огромна бомба пада и удари у центар склоништа, уби и сахрани за трен седамсто особа.“(2)
„Јаук и гробље је народ мој“, закукао је, у „Лирици Итаке“, Милош Црњански.
ТРАГЕДИЈА НАШЕ ДЕЦЕ
Изар је гледао страшне слике смрти и пустошења:“Ево, жена носи у рукама дете иза угла улице у близини болнице. То је била болница у чијем дворишту бројни рањеници безнадежно очекују помоћ. Несрећна мајка је изгубљеног погледа (ветар јој мрси косу, боса), стеже на грудима напола обученог дечака коме је гелер преломио ногу и сад се њише онако сломљена. Нико и не помишља да јој пружи помоћ. Предложио сам јој да њу и дете превезем у неку другу болницу. Тада ми је ова безнадежна жена објаснила да је од јутрос посвуда покушавала да збрине дете, али да је увек одговор исти: причекајте, причекајате. Њене реченице су прекидане плачем и јецајима а поглед усмерен према детету, које је изгледа заувек затворило очи. Емоције ме потпуно савладаше као и неколицину других људи, који су немо посматрали ову трагедију. Неподношљива патња нас прикова за место, спречавајући нас да јој било како помогнемо, па макар да јој упутимо реч утехе.
Наједном, мајка погледа на своје дете и у трену схвати сву трагедију. Одједном је разумела разлог за наш жалостан изглед. Проломи се, наједном, крик од којег смо се следили; Рат, господине, рат, господине! викала је сирота жена, окрећући према мени своје уплакане очи. Одмах затим оде некуда, трчећи као безумна и покушавајући својим телом да загреје тај мали леш који јој је рат сместио у наручје.“(2)
И тако су почела страдања наше деце.
ПОЧЕТАК ОКУПАЦИЈЕ
Док траје априлски рат, Изар јасно види херојску улогу Срба: „Кад се све оконча, да се тад присетимо да ниједан Србин, упркос свему, није прихватио пораз. Напротив, стоички је прихватио своју нову судбину, чувајући у себи идеју о побуни у инат онима чији су немар и несавесност дали допринос његовом паду.“(2)
Судбина Југославије је јасна већ 25. априла, када Изар бележи:“Окупирана од стране Немаца, Италијана, Мађара, Бугара и Албанаца, спутана унутрашњим проблемима, за које никад није нађено право решење, јучерашња Југославија је данас постала предмет бројних апетита и различитих интереса који се међусобно сукобљавају. Тако је она била изложена бруталном и доминантном нацистичком духу, анексионистичким амбицијама Италијана и незајажљивим хрватским захтевима. У ваздуху се осећало како се свему томе супроставља дух отпора читавог једног народа, жедног опстанка и слободе, народа српског.“(2)
Само Срби су остали да се боре.
Ово се не сме заборавити. Никада, а нарочито не данас.
УСТАШКИ ПОЧЕЦИ
Април 1941. означио је почетак крвавих покоља у НДХ: 28. априла те године „стрељано скоро две стотине житеља Гудовца и околних села; они који су током стрељања рањени, побијени су камама. Ово је била најава читавог низа зверстава која ће у наредним годинама починити припадници усташког покрета, а чије ће жртве у највећој мери бити Срби, Јевреји, Роми и Хрвати антифашисти. Починиоци злочина се нису претерано трудили да заташкају своје недело, напротив. Следствено томе, масакр у Гудовцу је темељно истражен. О њему сведоче изјаве неколицине преживелих, као и очевидаца, те званични документи; догађај је, такође, историографски помно обрађен. Постоји, међутим, још једно сведочанство о злочину, које својом упечатљивошћу јасно предочава његове размере и бруталност – фотографије. Неколико дана након масакра, Команда немачког гарнизона у Бјеловару је, по пријави породице једне од жртава, послала на место злочина комисију, чији је задатак био да изврши увиђај и ексхумацију лешева, претходно засутих живим кречом и танким слојем земље. Комисија је притом начинила записник и фотографије. Није познато колико је укупно фотографија снимљено.“ (3)
Тако је почело. А онда се наставило. Угледни српски дипломата, Радоје Јанковић, у свој дневник је бележио да су Бугари окупирали „српску долину Мораве до Сталаћа“, да је „Хитлер честитао рођендан Павелићу“… Као и језиве вести: „Дунав проноси лешеве као раније Сава. Наше лешеве. Сада циркулишу гласови да су Хрвати побили око 700.000 Срба у Хрватској!…“
Сада је април 2023. године. Ако заборавимо април 1941, све може да нам се понови.
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
- https://www.politika.rs/scc/clanak/503166/Jugoslaviji-nije-bilo-trajnog-mesta-u-novoj-Evropi
- https://www.pravda.rs/fileadmin/slike/2022/07/15/izar_knjiga_cela.pdf
- https://arhivvojvodine.org.rs/images/stories/posebna-izdanja/Gudovcu1941_compressed.pdf
