АПОКАЛИПСА, ДАНАС И ОВДЕ: Подсећање на православно предање

Пише: Владимир Димитријевић

КРАЈ СВЕТА У ПРАВОСЛАВНИМ ПРОРОЧАНСТВИМА

Православно хришћанство крај  света види овако: човечанство ће све више отпадати од Бога у грехе, безакоња и неморал. У њему ће тријумфовати култ материјалног богатства и разврата, лажне вере и злочинаштва. Када се рокови наврше, отвориће се пут ка огромном рату, у коме ће, како пише у Откровењу Јовановом, страдати и природа и људи. Тада ће се појавити антихрист, последњи лажни месија у злу уједињених нација, и владаће светом три и по године, сав предат сатани; тражиће од људи да му се клањају као богу, а сваки његов следбеник биће жигосан жигом без кога се неће моћи ни купити, ни продати, и чије ће знамење бити број 666. Њега ће убити Господ Својим Другим доласком, после чега наступа Последњи суд и вечност, нови еон. Појава антихриста зависи од људске слободне воље.

О томе је писао руски философ Лав Тихомиров:“Антихрист је свагда готов да се јави, само ако га пусте људи. Садашње време, на пример, има пуно предзнака краја света, и у моралном смислу имају право они који нас упозоравају: „Дечице, последња су времена“. Та су времена доиста последња ако се узме у обзир карактер њихов, усиљеност снага зла и ослављено стремљење људи Богу. А да ли су „последња“ по часу, хронолошки? То се, чини ми се, знати не може. Мислимо, да ако би се слободна воља људи наново пробудила, макар и згрожена гнусним изгледом мрзости опустошења, и ако би се опет устремила Богу, антихрист, већ сасвим спреман да нам уђе на врата, био би поново одбачен у свој бездан/…/ до погоднијих услова. И тако, мислим, да рок није одређен. Он зависи од нас, људи, од слободне наклоности према добру или злу, Богу или сатани.“

Што се више људи спасава у Господу, то историја дуже траје. Поред светодуховског елемента задржавања појаве антихриста, крај света спречава и постојање православих монархија, пре свега руске.

О ЗНАЧАЈУ ПРАВОСЛАВНЕ МОНАРХИЈЕ

Док год је постојао православни цар у Русији, веран начелима Еванђеља, силе зла нису могле да се размахују по својој жељи. По учењу Светог Златоуста, који тумачи речи Св. Павла о ономе који задржава појаву антихриста (2. Сол. 2,1-4, 6-8):“Једни претпостављају што под тим треба подразумевати благодат Светог Духа, а други – Римску државу. С овим последњима се више слажем“. Руски народ је, у својој историји цареву власт тако и доживљавао: као ону која задржава појаву антихриста. Одатле идеја о translatio imperii – преношењу царске власти: од Првог Рима (који је пао у јерес папизма) Другом Риму (Цариграду), који је пао у унију с папом, па под власт ислама, а затим Трећем Риму, Москви.

Цела царска историја Русије била је борба за правоверје – од Св. Александра Невског, који туче папине крижаре до Александра Првог Романова, који туче Наполеона, западноевропског претечу антихриста. Повод за Кримски рат био је сукоб православних и паписта око храма у Витлејему. Париски надбискуп Сибур га је назвао ратом против „Фотијеве јереси“, а цар Николај I је водио рат за православно хришћанство. Први светски рат побожни Руси су схватали као рат за ослобођење православних од папистичко – лутеранских германских јеретика, као и за ослобођење Јерусалима и Цариграда, за стављање крста на свету Софију.
Од када је цара у Русији нестало, свет је огромном брзином почео да тоне. И тај процес траје  до данас.

СИЛА КОЈА ЗАДРЖАВА

Какав је, дакле, смисао постојања Русије?

Својевремено, још средином деведесетих година прошлог века, владика будимски Данило, који се често бавио темом апокалипсе, превео је текст Михаила Назарова, руског историософа, о томе због чега Русија постоји у свету у коме отпадија од Бога напредује корацима од седам миља. Назаров је писао: „Чиме се руски дух успротивио Западу?Тиме што он не прихвата господство „новчане аристократије“/…/ Новац је могао да постане главни циљ и једина власт само у свету где су ослабиле духовне вредности – што је управо и наметала „светска закулиса“ у целом свету. /…/На тај начин, Божијим промислом Русији је предназначен „задржавајући“ пут, о којем је Свети апостол Павле (имајући у виду антихриста) говорио: „Тајна безакоња већ дејствује, само док се уклони онај који сад задржава. И тада ће се јавити безаконик, којега ће Господ Исус убити духом уста Својих и уништити појавом свога присуства“. (Сол. 2, 7–8). Тај „задржавајући“ (консервативни) аспект руске васеленскости (значајности за цео свет) изазивао је мржњу према Русима од стране антихришћанске „светске закулисе“. Она је учинила све што је могла да дође до наше катастрофе. У овоме се и састоји историјска улога руске емиграције. Она је проверила разне друштвене системе у свету, и боље је схватила да Русија има улогу задржавајућег бедема пред навалом предапокалиптичких буна…“

Иако су бољшевици победили, Бог је њихову појаву искористио да би спречио увлачење Русије у западни, антихришћански систем вредности, о чему Назаров вели: „У историософском смислу резултати те револуције испали су сасвим другачије него што су се надали њени покретачи и вође. Интернационалистички марксизам доживео је на руском тлу непредвиђену мутацију, јер није издржао конкуренцију са тисућлетном руском историјом. У овој генералној проби за изведбу апокалипсе, упркос првобитном сатанском замислу, појавио се сасвим други провиденцијални смисао: отевши власт од Керенскијевих послушника, бољшевици су по цену огромних жртава нехотице спасли Русију да се не утопи у западни отпадијски процес. Тиме су они нама оставили шансу да нађемо свој пут после ослобођења. Природно, ово није била свесна заслуга бољшевика. Само Божји Промисао је у стању да победу злих сила обрне у тријумф Добра. То се управо десило у Русији зато што се наш народ противио том злу, пошто се од комунистичких зверстава умножио број светих Новомученика који су одмах својим молитвама спасавали Русију“.

Тако је писао Назаров, још деведесетих година прошлог века.

Јељцин је, дакле, покушао да позападњачи Русију, и уклони је са пута на коме је – а то је пут силе која спречава појаву антихриста. Ипак, није успео: појавио се Путин, и његова Русија је почела да се враћа хришћанским вредностима у државној политици, што је изазвало огроман бес светске закулисе, и њен садашњи поход против Русије. Док Русија не буде побеђена, антихрист не може бити устоличен.

ДА ЛИ МОГУЋА ОБНОВА МОНАРХИЈА?

Учење о монархији је део Светог Предања. Монархија има за циљ да помогне спасењу људских душа. Владимир Мос, православни Енглез, о значају монархије у православном хришћанству каже:“Јединство државе представљало је одраз најдубљег јединства Цркве којим се надахњивало; баш онако како Бог управља Својим Царством на небесима, тако су цар и епископи управљали Његовим царством на земљи – по узору на Његово небеско Владичанство. Цар Јустинијан је то виђење изразио у својој VI новели (из 535. год.) на следећи начин: “Постоје два највећа дара која је Бог по Својој љубави даровао свише човеку: свештенство и царско достојанство. Прво служи божанском, док друго усмерава и управља људска дела; оба међутим потичу из истог извора и украшавају живот човека. Одатле ништа не треба да буде такав извор брига за цареве, као достојност свештенства, будући да је то за њихово добро, да ови непрестано моле Бога. Јер ако је свештенство у свему беспрекорно, ако поседује смелост пред Богом, и ако цареви праведно и благоразумно управљају државом која је поверена њиховом старању, онда ће уследити свеопшта хармонија (у грчком оригиналу: симфонија) и свакојаки ће благослови бити даровани људском роду”. Ово виђење засновано је на веровању да монархијом, ништа мање него Црквом, управља Промисао Божији. Као што је цару Јустинијану писао папа Јован II: “Срце је царево у руци Божијој и куда год хоће Он га савија (Прич. 21,1). Ту лежи темељ твога царства и снага твоје власти. Јер мир Цркве и јединство вере узносе свога виновника на висину и задржавају га тамо у миру и срећи. Сила Божија никада не понестаје ономе ко штити Цркву од зла и мрља раздора, јер је писано: Када праведан цар седи на престолу, ниједно зло неће га задесити (Прич. 20,8)”. Симфонија власти може да функционише све док већину популације чине истински хришћани који желе да она функционише. Она почиње да се руши онда када: (а) значајан део становништва верује другачије и спреман је да предузме револуционарну акцију како би ту симфонију уништио (нпр. сиријски, коптски и јерменски монофизити у Византији VI-VII века, или Јевреји и Пољаци у Русији XIX века); (б) када је сам владајући слој заражен јеретичким учењем (нпр. цареви-иконоборци у Византији у VIII-IX веку, или образовани слојеви у Русији у XIX веку); или (в) када је царство нападнуто споља, услед издајства од стране једног или другог од тих стубова друштва (нпр. Фераро-Фирентински лажни сабор 1439. године, или принудна царева абдикација 1917). Оваква симфонија представља образац хришћанског друштва, који је очигледно био угодан Божанском Промислу ради спасења рода хришћанског; јер је до 1917. године већина православних хришћана живела или у Византијском или у Руском царству, или у некој од мањих краљевина – као што су православна Енглеска или Француска (пре раскола), односно Србија или Грузија – које су биле уређене према византијском моделу. Као што секуларна демократија и нацистички фашизам представљају обрасце друштва устројеног на одређеној философији живота, тако је и са хришћанском симфонијом власти. Њена философија полази од претпоставке да је стварни владар света и свега у њему – Бог. Онај део света који признаје ту власт представља Цркву Христову, док су остали, свесно или несвесно, бунтовници против Бога (упореди: Мт. 22,1-14).“

Епископ будимски Данило нас подсећа у свом тексту о Православљу и Новом светском поретку, писаном крајем 20. и почетком 21. века:“Земљосна идеологија Новог светског поретка још може да буде демитологисана и долазак Антихриста одложен ако успемо да обновимо наше традиционалне православне Монархије. Двоглави орао из Византије био је символ поделе и сарадње двеју власти од Бога датих: царства и свештенства. Тај символ у животу су остварили Немањићи: прво два брата: свети Сава као Поглавар Цркве, и свети Стефан Првовенчани, као краљ на челу Државе (обојица су, на свој начин, служили Богу и народу свом). Свети Серафим Саровски је прорекао пад и обнову Руског Царства. Једно је поуздано, без обзира на развој политике, а то је да ће строги православни верници остати непоколебиви у својој верности Богу и да се никад неће одрећи својих светих догмата зарад краткотрајног мира овоземаљског.“

Руски философ Владимир Соловјов је говорио да држава не постоји да би на земљи био створен рај, него да на земљи не наступи пакао. Ипак, Црква је важнија од државе – ако не буде државе, спасење је увек доступно онима који желе да се спасу у Господу. Зато треба остати веран Христу и Његовој Цркви, чак и кад дођу последња времена.

Пророчанства светих православних стараца нас на то подсећају.

ПРОРОШТВА РУСКИХ СТАРАЦА

Велики руски баћушка, Свети Серафим Саровски, говорио је:“До рођења антихриста произаћи ће велики и дуготрајни рат и страшна револуција у Русији, која превасходи сваку уобразиљу људску, јер ће крвопролиће бити најужасније: буне какве су Рјазинова, Пугачевљева и Француска револуција – ништа нису у поређењу с оним што ће бити у Русији. Многи отачаству верни људи ће бити убијени и наступиће грабљење црквених имања и манaстира; скрнављење цркава Господњих; уништење и пљачка имовине добрих људи; реке руске крви ће потећи. Али Господ ће помиловати Русију и путем страдања привешће је у велику славу…“

Свети Серафим је, по благослову Мајке Божје, око свог манастира Дивјејева, ископао Свети Канал, рекавши да га антихрист, кад се зацари, никад неће прећи. Тај канал је, за време комуниста био затрпан, али је обновљен, и њиме веома често иду молитвене литије.

Руски свеци су знали, чак и кад су бољшевици били на власти, да ће се Русија подићи. Старац Алексеј из Зосимовог скита, који је био монах, који је извукао жреб приликом избора Патријарха Тихона, чуо је људе како плачу да је Русија пропала. На ово, он је одговорио: „Ко је тај, који говори да је Русија изгубљена, да је пропала? Не, не, она није изгубљена, она није пропала и неће пропасти, али руски народ мора бити очишћен од грехова кроз велика искушења. Морамо се молити и често кајати. Али Русија није изгубљена и није погинула.“

Старац Анатолије Млађи Оптински, на самом почетку, у првим данима Револуције, у фебруару 1917, најавио је: „Биће олује. И руски брод ће бити разбијен на комаде. Али људи могу бити спасени, чак и на дашчицама и одломцима. И неће сви погинути. Морамо се молити, свако се мора молити и кајати често. И шта се дешава после олује?… Биће затишје.“ На ово су сви одговорили: „Али нема више брода, разбијен је на комаде; пропао је, све је пропало.“ „Није тачно“, рекао је Баћушка, „Велико чудо Божије ће се показати. Све те дашчице и делићи, вољом Божијом и Његовом моћи, скупиће се заједно и сјединити, и брод ће бити поново саграђен у својој лепоти и ићи ће својим путем, предодређеним од Господа. И то ће бити чудо очигледно свакоме.“

Старац Варнава из Гетсиманског Скита, говорио је пре револуције о катастрофи која долази на Русију и суровим прогонима  вере православне. Рекао је:„Прогони вере ће се стално увећавати. Биће нечувене несреће и мрака, скоро све ће цркве бити затворене. Али када људима буде изгледало да неће моћи да издрже више, онда ће избављење доћи. Биће процвата. Цркве ће цак почети да се граде. Али ово ће бити процват пред крај.“

Схимонах Аристокле, не много пре своје смрти у августу 1918, рекао је да „сада ми искушавамо предантихристовска времена, али Русија ће још бити избављена. Биће много патње, много мучења. Цела Русија ће постати затвор и морамо много да преклињемо Бога за опроштај. Морамо се кајати због својих грехова и бојати се да учинимо и најмањи грех, већ тежити да чинимо добро, чак и најмање. Јер чак и крило муве има своју тежину, али Божија мерила су прецизнија. И када чак и најмање добро, претегне на тасу, онда ће Господ излити Своју милост на Русију.“

Старац Нектарије Оптински је у 20-им годинама 20. века пророковао: „Русија ће устати и материјално неће бити богата. Али у духу ће бити богата, а у Оптини ће још бити седам светилника, седам стубова.“

Свети архиепископ Теофан Полтавски је пре Другог светског рата шисао: „Питате ме о блиској будућности и о последњим временима, Ја не говорим своје, већ дајем откровење од Стараца. Долазак антихриста се скоро примиче и врло је близу. Време које нас од њега дели, требало би да се рачуна  годинама, а највише  деценијама. Али пре антихристовог доласка, Русија мора још бити обновљена – свакако, на кратко време. И у Русији, цар мора бити изабран од Самог Бога. Биће човек огњене вере, великог ума и челичне воље. Оволико је било откривено о њему. Ми ћемо чекати испуњење онога, што је предсказано. Судећи по многим знацима, брзо се примиче, осим ако због наших грехова Господ Бог порекне и промени оно што је обећао. Према сведоцима речи Божије, ово се такође дешава.“    Укратко: пре краја света, Русија ће се обновити, и то као православно царство, да сведочи Еванђеље свима. Ово ће се десити ако се руски народ покаје, и врати Христу. Али, то не значи да ће се десити по аутоматизму: ако истинског покајања не буде, неће бити ни обнове хришћанског престола. Опасно је веровати у долазак руског цара без свенародног покајања Руса и других православних, јер је то утопизам који је увек антихристовска саблазан.

О ТРЕЋЕМ СВЕТСКОМ РАТУ

Велики руски светац са Украјине ( упокојио се 1950), старац Ларентије Черниговски, пророковао је, у доба кад је на власти у Совјетији био Стаљин, и кад је све то изгледало немогуће, да ће се вера и Црква у Русији обновити:“Нешто пре него што се антихрист зацари и затворене храмове ће поправљати и уређивати, не само споља, него и изнутра. Позлаћиваће не само куполе храмова, него и звонике; а кад заврше главни, настаће време зацарења антихриста. Молите се да нам Господ продужи то време ради укрепљења, јер нас очекује страшно време. Обнављање храмова ће трајати све до крунисања антихриста, и код нас ће бити невиђена раскош“.

Одмах после те обнове, почеће светски рат:„Доћи ће време када ће се кошкати, кошкати, и почеће светски рат. А у јеку рата рећи ће: дај да изаберемо једног цара за цео свет. И изабраће! Антихриста ће изабрати за цара целог света и главног„миротворца“ на земљи. Треба пажљиво слушати и бити опрезан! Када буду гласали за једног у целом свету, знајте да је то баш он, и да не треба гласати.“

Схиархимандрит Антоније, келејник владике Теофана  Новог Затворника Полтавског, говорио је:“У последња времена, причао је владика, Русија ће бити монархија. То ће у целом свету изазвати непријатељску реакцију. Непријатељи ће на Русију насрнути као скакавци. „Зар је то рат? – питао је владика Теофан – Рат ће бити кад на Русију сав свет устане“. И, доиста, антихрист ће Русију представити као непријатеља света, јер ће она објавити да је православна, кад Православље ишчезне (у другим земљама).“

Ако се узме у обзир да је данашња Русија, са свим својим слабостима, кренула путем обнове хришћанских закона, и да то изазива гнев луциферијанског језгра Новог поретка, чини се да се ово пророчанство испуњава.

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ О ПОСЛЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА

И старци – духовници православне Грчке су говорили о последњим временима.

Старац Пајсије Светогорац ( упокојио се 1994. године )  говорио је: „Године у којима живимо су веома тешке и веома опасне, али ће на крају крајева, Христос победити.” Старац Пајсије садашњу епоху карактерише као критичну: „У свим државама се види бура, велики метеж! Несрећни свет – нека Бог простре Своју руку – кипи као експрес-лонац. А гледајте шта раде људи на власти! Кувају-кувају, све бацају у експрес-лонац, а он већ пишти! Ускоро ће вентил излетети!“ Старац Пајсије нас и наше савременике позива да се замислимо: „Још нисмо спознали то да се ђаво упиње да упропасти творевину Божију. Направио је „панкинију” (панкинија значи „сви заједно”, „заједнички” – посао у којем учествују сви становници манастира или скита) да би упропастио свет, разбеснео се зато што је у свету почело да се појављује благо старање (о души, нап. В. Д.). Разјарен је, зато што зна да му не преостаје још дуго да делује (в. Отк. 12, 12). Сад се понаша као злочинац, који кад га људи опколе каже: „Нема ми спаса, ухватиће ме!” – и ломи све унаоколо… Свет гори! Да ли то схватате? Обрушило се велико искушење. Ђаво је распалио такав пожар да чак и ако се сви ватрогасци окупе, неће моћи да га угасе. Духовни пожар – ништа није остало цело. Преостаје нам само да се молимо да нам се Бог смилује… Цео свет иде у истом правцу. Свеопшти хаос. Не може се рећи: „У кући је мало напукао прозор или нешто друго, дај да поправим.” Читава кућа се срушила. Свет је постао разорено село. Ситуација је одавно измакла контроли. Једино ако Бог одозго нешто учини… Свет има чир, који је пожутео и само што није пукао, али још није сазрео. Зло зри, исто као онда у Јерихону (в. Ис. Нав. 6, 23), који је требало раскужити, подвргнути „дезинфекцији”“.

Људи су увек грешили и чинили зло, али данас је грех озакоњен, постао је норма, о чему старац Пајсије и говори: „Али је најгоре што данашњи људи, масовно се одушевљавајући грехом и видећи да неко не прати дух времена, не греши, да има кап побожности – овог човека називају заосталим, назадним. Овакве људе погађа то што неко не греши. Они грех сматрају прогресом. А то је најгоре. Кад би савремени људи који живе у греху то барем признавали, Бог би им се смиловао. Али они оправдавају оно за шта нема оправдања, и певају химне греху. А сматрати грех прогресом и говорити да је морал одживео свој век јесте, осим свега осталог, најстрашнија хула на Светог Духа.“

Старац Пајсије је говорио да је комфор превршио све границе. Умножавање машина умножава бриге: гвожђурија претвара човека у машину. Некада су, говорио је он, људи радили уз помоћ животиња и одликовали су се самилошћу. Ако би човек на животињу натоварио већи терет него што је могла да понесе, она би пала на колена и њему би је било жао. Ако је била гладна и жалосно га гледала, стегло би му се срце. Данас су људска срца гвоздена:„Савремена техничка средства се стално развијају и развијају – без краја. Она се развијају брже од људског разума, зато што у њиховом развоју помаже ђаво. У старо време, људи су немајући сва ова средства, све ове телефоне, факсове, сву ову гомилу помагала, имали тишину и једноставност.”

На реч да је савремена техника веома корисна, старац Пајсије опомиње: „Један човек ми је рекао: „Телевизор је, оче, добра ствар.” – „Јаја су”, одговорио сам му, „такође добра ствар, али ако се помешају с кокошјим изметом, нису више ни за шта.” С телевизијом и радијом се дешава управо то. Данас човек укључујући радио пријемник да би чуо вести мора да се помири с тим да ће осим вести морати да чује и неку „песмицу“… Телевизија је људима нанела огромну штету. Она посебно погубно делује на малу децу.“

Старац Пајсије је у глобализацији гледао трагове апокалипсе. С његове тачке гледишта то су и екуменизам, и заједничко тржиште, и једна велика држава, и једна религија, скројена по заједничкој мери. Бавио се и електронским личним картама као уводом у долазак антихриста:„А касније онај ко не буде жигосан бројем 666 неће моћи ни да продаје, ни да купује, ни да узима у зајам, ни да се запосли. Мислим да овим системом антихрист хоће да потчини себи цео свет. Људи – без обзира да ли су црвени, црни или бели – који се буду налазили ван овог система, неће моћи да раде, постаће социјални изопштеници. Тако ће (антихрист) бити наметнут уз помоћ система, који контролише свеопшту економију, и само ће они који буду примили печат – жиг с бројем 666 моћи да ступају у трговинске односе.“
Старац Пајсије је сматрао да Црква мора да издејствује од државе то да нова лична карта барем не буде обавезна.  Малобројни људи чврстих убеђења неће примити жиг звери, три шестице. Њих очекују искушења зато што ће остали устати против њих. Већина људи ће примити личне карте с бројем звери. Они који буду желели мир и комфор примиће нове личне карте, а побожни људи ће остати са старим документима, и зато ће њихов живот бити крајње тежак.. Биће тешко онима који не пристану на нови систем. Трудиће се да човека отерају у затвор стално налазећи за то неки нови повод. Проћи ће година и одвешће га на испитивање у други град да би предмет био разматран у другом суду, из тог града ће га повести у трећи. А онда ће рећи: „Извини, ниси крив. Да си био жигосан, проверили бисмо те за минут. А овако нисмо били у стању да извршимо контролу.”

На питање: да ли ће жиг бити стављан на силу? Старац Пајсије је одговарао: „До тога неће доћи због „учтивости”. Јер, они ће бити коректни, као што и доликује Европљанима. Испољиће највећу племенитост! Неће мучити људе, али ако не буде имао печат, човек неће моћи да живи… Чак и ако буде имао златне дукате или доларе, неће моћи да их користи. Зато ће, навикавши се већ сад на једноставан и умерен живот, моћи да преживи ове године. Треба имати мало земљице, одгајити мало пшенице и кромпира, посадити неколико маслина, и тада ће држећи неку животињицу, козицу, неколико кокошака, хришћанин моћи да прехрани своју породицу… Али, наравно, ова ограничења неће дуго трајати: око три године, три и по. Због избраних ће се дани скратити (В., Мт. 24, 22), они чак неће ни приметити како ће ове године проћи. Бог човека неће оставити без помоћи… Сад ће се разбеснети олуја, наступиће краткотрајна диктатура антихриста – сатане. А онда ће се Христос умешати, растуриће сав тај антихристов систем, згазиће зло, и Он ће га на крају крајева преокренути у добро.”

Старац Пајсије каже: „Данас, кад се човек налази у окружењу толиких опасности, Бог га чува као мајка дете које проходава. Данас нам Христос, Пресвета Богородица и Свеци помажу више него у ранија времена, али ми то не схватамо… Данас Бог допушта снажне потресе. Долазе тешка времена. Чекају нас велика искушења. Хајде да то озбиљно схватимо и да почнемо да живимо духовно. Међутим, овај духовни рад ће вредети ако га будемо обављали с радошћу, по својој жељи… Многи Свеци би молили да живе у наше време како би се подвизавали.”

Он је говорио и следеће: „Добри Бог ће узети у обзир специфичности нашег времена, и услове у којима морамо да живимо, и тражиће од нас одговор у складу с тим. И ако предузмемо макар мали подвиг, добићемо већи венац него хришћани древне епохе.”

То је хришћански оптимизам – пролазак кроз крст до васкрсења!

ЗНАМЕЊА ВРЕМЕНА

Господ увек преко разних знака обавештава Свој народ шта ће бити. Једно од тих знамења је сузоточење и крварење икона, какво се у Русији збивало деведесетих година прошлог века, али и у новије време, пред почетак  рата на Украјини. Познато је да су таква масовна мироточења  забележена уочи великих катастрофа. На пример, пред роволуцију 1917. године. Сличне појаве су, почетком друге деценије овог столећа, истовремено забележене у Сиктивкару, Печори, Ростову на Дону, Новокузњецку, Одеси, Ровну и другим градовима. А десило се да су и реке биле крваве: река Соленаја на Украјини, баш у области Донбаса, где се сад највише гине, 2012. је потпуно поцрвенела, баш као што је описано у Откровењу Јовановом (8,8); 2010. то се десило са реком Миусиск у Луганској области. Збило се то и са украјинском реком Сарата.

Године 2011, у реци Дњепар, тамо где је Запорожје (територија данашње Украјине), десило се велико знамење: један пецарош је из воде извадио ни мање ни више него мач великог кнеза Свјатослава, сина Свете Олге Равноапостолне и оца Светог кнеза Владимира, крститеља Русије. Древно предање, које је читав миленијум преношено с колена на колено, тврдило је да је управо ту, на месту где је мач нађен, кнез Свјатослав погинуо у борби против Печенега, и да је мач бацио у воду, да не падне у руке непријатељу. Мач, направљен од најбољег гвожђа и нарочито украшен, скривао се у муљу, и изузетно је добро очуван.

Највећа победа кнеза Свјатослава (који је, иначе, остао незнабожац) остварена је над Хазарским канатом, који је обухватао Северно Прицрноморје, велики део Крима, Приазовље, Северни Кавказ, Доње Поволжје, Прикаспијско Заволжје, као и шумско – степске области будуће Кијевске Русије. Управљачки слој Хазара примио је у осмом веку јудаизам, и водио борбу против хришћанства, контролишући, у међувремену Свилени пут, и бавећи се трговином руским робљем. У јулу 964. Хазарски канат је разбијен, после чега је настала Прва, Кијевска Русија, коју је крстио Владимир Сунце Јарко.

У јесен 2011. на Украјини није било никавих већих проблема, али су многи, када се овај догађај збио, имали утисак да се спрема нешто велико и судбинско, што ће се тицати читавог руског света. Ово што се сада дешава у Русији и на Украјини  је доказ да је проналазак мача Свајатослављевог био судбинско знамење. Од рата који се сад води у Новорусији и у близини Крима зависи будућност читавог православног света, коме хоће да наметну власт антихриста.

ПРОРОЧАНСТВА СРБИМА

Највећи српски пророк, Свети владика Николај, тачно је знао шта ће бити, и пророковао је Србима. Његову „пророчку рапсодију“ скупио је Марко С. Марковић. Да чујемо Светог Николаја:“…Сви ратови у свету, у којима су и уколико засијали зраци милости, поштења и витештва, сви ратови који су могли дати надахнућа бар једној доброј песми -идила су према рату који свету предстоји. Јер будућим ратом неће се циљати само победа над противником него истребљење противника. Потпуно уништење не само бораца него и целе њихове породице, њихових родитеља, деце, болесника, рањеника и заробљеника, њихових села и градова, стоке и кошева, железница и друмова! Пламен који не мисли и не прави разлику!/…/Цифра будућег рата превазићи ће у сваком погледу, осим у погледу поштеђених, цифре свих осталих ратова у историји рода људског. У току самога рата биће мобилисани и дечаци од дванаест година па на више, и многе жене и девојке./…/Но тешко је описати људским језиком ону бурну и тамну ноћ, испуњену злочином, ужасом и хаосом, у коју Европа с Америком гредећи вуку собом сав остали свет./…/Немојте се преварити да станете уз оне који изгледају као да су победници а који су стварно унапред побеђени. Станите одлучно уз онога који је давно рекао: „Ја победих свет“; који је дакле био непогрешни пророк својих сукцесивних победа, који је унапред прогласио Себе победиоцем у свима борбама и биткама до краја времена./…/Србски народ мора чврсто стати на свој историјски пут служења Богу и, уколико је скренуо, мора се повратити на тај пут… Начело прво: одбацивање свих и еманциповање од свих неправославних идеологија и туђинских уплива на ма коју грану народног живота. Начело друго: прихватање служења Христу Богу, попут свих прошлих поколења и свих славних предака наших./…/Да се Срби уједине и не цепају више духом партизанства. Нису ли нас непријатељи вековима цепали и раздирали? Зар ћемо подражавати непријатеље своје а не ону браћу која се жртвоваше за јединство – чујте: за јединство а не за поцепаност – свих Срба, и не само Срба?/…/Судбодавац Бог одредио је Балкану место изнад Истока и Запада. Да ли ће Балкан разумети и прихватити ту промисаону судбу или ће бити смрскан као орах између чекића и наковња?/…/Срби се морају вратити на идеју свога великог Вожда: Савез свих православних народа на Балкану с наслоном на православну Русију. И то све не ради царства Земаљског, него небеског, не ради славе и величине државне него ради служења Христу Богу./…/Царство православних народа са царством свете Русије може донети целом човечанству срећу и остварити оно мистично хиљадугодишње царство мира на земљи, које се показало на Патмосу у визији ономе славном апостолу визионару, светом Јовану Евангелисту… Речено је србском пословицом, да на мрзану кућа остаје. А у руским народним причама увек је презрени и „глупи“ Иванушка на крају морао спасавати своју браћу, која су се правила паметнијом од њега.“

Тако је говорио Свети владика Николај.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Свети Нектарије Оптински је тешио верне да се не боје рата и невоља. Године 1910. он је имао виђење у сну:“Видим огромно поље, и на том пољу збива се страшан бој између безбројних војника богоодступника с невеликом групом Хришћана. Сви богоодступници су јако наоружани и воде борбу по свим правилима војне науке, а Хришћани су без оружја. Ја, барем, код њих не видим никакво оружје. И већ се, на мој ужас, може предвидети исход битке: наступа моменат коначне победе богоодступничких војски, пошто од Хришћана скоро да нико није ни остао. Празнично голишаве гомиле богоодступника са женама и децом ликују и већ празнују своју победу… Одједном, по броју ништавна група Хришћана, међу којима видим и жене, и децу изненада напада своје и Божје противнике, и за један трен читаво огромно поље битке покрива се труповима антихришћанске јединице, и све неизбројно мноштво њено показује се као побијено и притом, на крајње удивљење моје, без помоћи било каквог оружја. И упитах хришћанског војника који је стајао близу мене: „Како сте могли да одолите таквој безбројној војсци?“ – „Бог је помогао!“ – одговорио је он. – „А са чим?“ – упитах – „Гле, у вас оружја није било“. – „Са чим смо стигли!“ одговори војник. Тако се завршило моје сновиђење.“

Од Св. Нектарија Оптинског остала је и молитва за последња времена:“Господе Исусе Христе, Сине Божји, Који долазиш да судиш живима и мртвима, помилуј нас грешне, опрости падања у грех свега живота нашег, и начином који сам знаш сакриј нас од лица антихристовог у скривеној пустињи спасења Твога.“
Нека та молитва буде завршетак овог текста.

Остале текстове Владимир Димитријевића погледајте ОВДЕ.