АНТОНИЈЕ КОВАЧЕВИЋ: Опрости нам, Младене, знали смо шта чинимо

Отишао је Младен, остали смо ми, кукавни. Да довека живимо са срамотом. Они бар који за њу знају, који стида и образа имају. Послали смо на онај свет једно невино срце, неискварено, неспремно на количину зла која се излила по друштвеним мрежама, онима које нам служе да празнину сопствених живота напунимо туђим смећем. Или туђом несрећом, као у овом случају.

Нека нам је просто.

За Младенову смрт подједнако смо криви сви – и они који су ћутали и они који су коментарисали тај скарадни видео, подсмевали се једном младићу који је само желео да се запосли, да ради, да не буде докон, да не чека да му падне с неба – што је, на жалост, сан већине његових вршњака који су остали да живе на Балкану.

У каљузи у којој живимо срамота је тражити посао. У бесцаринској зони силиконских груди и задњица, напумпаних усана и сујета, искривљених огледала и померене свести, у краљевству Фарми и Задруга није cool радити на пумпи. Није cool радити уопште.

Отуда и толика провала злобе, толики коментари оних који мисле да су бољи зато што су гори, безвредни анонимуси храбри само кад су у чопору, хијене из дигиталног мрака.

Није Младен био жртва вршњачког насиља, као што медији пишу. Зло не познаје године, и нема вршњаке. Зло нам се запатило у костима и генима.

Младен је жртва полусвета, који се последњих година намножио, размножио, направио децу којима није пружио љубав, за које није имао ни лепу ни мудру реч. Полусвета који је своје потомке пустио и напустио, оставио на милост и немилост, да расту у фингираном и суровом свету лајкова и коментара.

Свету у коме нема милости, љубави, додира, пажње, у коме је све фејк и фалш, бруто и нето. Без укуса и смисла.

Свету у коме је, неспреман за сву мржњу која се у њему сакрила, живео и Младен. У коме, док ово пишем, пате и трепере још многи Младени, Горани, и многе Кике. Свету који прождире, гута и оне који су помислили да владају њиме, попут поменуте девојчице, којој су ономад прилепили етикету “инфлуесерке”. Дао Бог да нису. Данас би вероватно била жива. Да је остала само то што је била, нежни девојчурак.

Онда немојте да Вас чуди што је у таквом свету, тој и таквој деци узор садиста примитивац са бензинске пумпе, што им је иживљавање над њиховим вршњаком тако смешно и тако cool.

ЗАПАМТИТЕ ОВУ ЊУШКУ: Вељко Тришић је име монструма који се иживљавао над Младеном
“Не могу ја ово издржати”. Ово су, по казивању првих комшија, биле последње Младенове речи. Нико их није схватио озбиљно.

И зато вечерас, пре него што оде на спавање, ослушните своје дете, упитајте га како је, мучи ли га шта. Ако ћути, загрлите га, реците му да га волите, привијте га уз себе.

А ја ћу на овај текст, иако то можда није по новинарским стандардима, да ставим Младенову фотографију. Да нас гледа и опомиње.

Почивај у миру, дечаче. И не тугуј тамо где идеш. Не осврћи се. Напустио си грозно место.

Место у коме душа више не станује.