Антонић: Бошњачки шовинизам – зло које уништава БиХ

У посљедњем извјештају Валентина Инцка као главна опасност наглашава се то што „БиХ поткопавају српски и хрватски сецесионисти“. Дио америчке администрације, пак, иде још даље, видјећи првенствено српске „сецесионистичке планове и кораке (…), под малигним утицајем Русије“, као одлучујући фактор који на БиХ дјелује „ужасно дестабилизујуће“.

Но, истина је другачија. Главни дестабилизатор садашње БиХ заправо је бошњачки национализам и његово виђење Срба у БиХ (а у другом кораку и Хрвата у БиХ) као страног тијела које у првој погодној историјској прилици ваља, овако или онако, уклонити из државе.

Наратив бошњачког национализма је сљедећи:

Срби су, 1992-1995, извршили геноцид над Бошњацима.
У геноцид је, колективно, био укључен цио српски народ;
Република Српска је геноцидна творевина.
Правда захтијева да се укине Република Српска и од БиХ направи унитарна држава.
Ако се Србима то не допада, нека иду у Србију.

За примјер ћу навести излагање Смаила Чекића, професора на сарајевском ФПН и бошњачког академика, што га је у цјелости објавило сарајевско Ослобођење (16. новембар 2008. стр. 10-11). Напомињем да је ово било још 2008. године, дакле, много прије било којих Додикових „сецесионистичких планова и корака“.

Чекић, најприје, тврди да је, 1992-1995, „српски нацизам (?!) поново (?!) генерирао најтеже злочине који су познати човјечанству“ (?!), да је „геноцид над Бошњацима изведен уз масовно учешће српског народа“ (?!), те да се „српски народ и његова елита нису дистанцирали од извршеног геноцида“.

Уз то, Чекић тврди да је Република Српска „геноцидна творевина великосрпског нацизма, …омеђена масовним гробницама и концентрационим логорима“, те да и данас у РС „легално дјелују фашистичке организације“ (?!).

Наравно да РС као нацистички монструм не треба да постоји – закључак је који се сам намеће читаоцу. А и Србе у Бих ваљало би некако казнити због њиховог масовног учешћа у геноциду.

Ову причу данас у детаље разрађују многобројни Бошњаци у тзв. свијету хештег активизма и твитер политике. Стога је ова сфера претрпана изливима агресивног бошњаштва, које даље индукује не само национализам, већ и истински шовинизам.

„Ја сам од почетка 2003. до октобра 2005. живио и радио по малим општинама“, пише Реуф Бајровић, из Грађанског савеза (?!). „Геноцид је био групни/општенародни подухват. Братство у злочину ми је тада постало јасно“.

А и сваком читаоцу постаје јасно који народ Бајровић оптужује за „братство у злочину“ и „општенародни подухват геноцида“.

Други твитер-јунак, пак, прецизира: „Сребренички геноцид нису починили само војска и полиција РС. Геноцид никада није индивидуалан злочин јер захтијева подршку цјелокупног друштва… Геноцид је увијек колективни злочин!“

Трећи за Србе каже: „Нико их ни не може `представити` као геноцидан народ, јер то и јесу. Хиљаде година затвора у Хагу и неколико доживотних пресуда – и то само за посљедњи рат?! Бошњаче – престани кумовати с агресором: данас брат, сутра нож у врат!“

„Треба истјерати Србадију с наше, босанске земље“, закључак је четвртог ислам-твитерџије, зато „што је ово ИСЛАМСКО тло. И каури на њему немају мјеста“! „Срби у Србију могу понијети и присвојити таман онолико земље колико стане на једно стопало, онолико што Дрина не успије спрати с њихових поганих ногу“, слаже се пети коментатор, поручујући Србима још и ово: „Купите пуно нафте али баш пуно, да вам случајно не понестане горива у тракторима на путу до Београда“.

Али, да би се такав „реваншистички геноцид“ могао опослити, ваља се претходно наоружати. „Нађите војни шоп у својој близини, купите војну опрему“, препоручује извесни Мустафа Бусулаџић, „да не бисмо опет морали у пантолама и тенама бранит државу. Да се и ми мало постројавамо, што да не“. И додаје: „Сваки пут кад легнем дође ми мисао како држим пушку, са све зеленом марамом око главе, у војном одијелу и поносно трчим према четницима… Па шехид, ил газија!“

А седми отворено прича у камеру: „Кад буде вакат дошао – а то ће јавно бити, то није тајна; ако мене Алах поживи, па ја чујем вијест да се позива на Џихад, да се ова држава (БиХ) направи Исламском државом – одмах ћу се одазвати!“

Па добро, рећи ћете, то су све маргиналци, не правимо од комарца магарца. Али, погледајмо шта је недавно у Зеници изјавио Бакир Изетбеговић: „Овдје живе велики радници, велики ратници, добри Бошњани и скромни муслимани. Неће се поновити 1990-те, (…) али требамо бити јаки. Постоје гаранције међународних сила за Дејтонски споразум, али је најважнија бошњачка снага. Јачати међусобно повјерење, јачати намјенску индустрију, увести предмете у школи о предвојничкој обуци…“.

Па чекајте, за кога треба да прави оружје та „намјенска индустрија“, ко треба да иде на „предвојничку обуку“? „Добри Бошњани“, ти „велики ратници“ и „скромни муслимани“?

Једноставна је истина: онај ко неће да говори о бошњачком национализму, нема права ништа да каже ни о „српском сецесионизму“.

А политичка класа Бошњака непрестано минимализује национализам у својој етнији. Енвер Биједић (СДП, Тузлански кантон) недавно, разматрајући српски и хрватски национализам, каже: „Ако би се као одговор на ове двије стране пробудио бошњачки национализам, то би било најопасније јер је најбројнији бошњачки народ“.

Станите забога! Како то да су српски и хрватски национализам „пробуђени“, а бошњачки, ето, још никако није? Да ли је Биједић читао академика Чекића? Чита ли икада шта пишу његови сународници на твитеру: „Има и нормалних Срба само нико не зна гдје су“. „Ми с тим крмоједима немамо ништа“. „Српска глава је најбољи градивни материјал, поред бетона“. „Мени су некако Казани једно од најљепших српских мјеста. Такође и Јасеновац, баш се двоумим између Казана и Јасеновца“ (видети овде о јами Казани, у коју су 1992-1993. бацани сарајевски Срби). „Свака част Сарајлијама, али Тузлаци боље роштиљају“ (мисли се на паљење колоне у Сарајеву и оне у Тузли)…

Бошњачки шовинизам у БиХ је жив, да живљи не може бити! Једино што се он не јавља у сецесионистичком облику, већ претежно у унитаристичком.

Треба ли бољи показатељ од назива језика? За попис 2013. направљена је пјесма која је Бошњацима имала да потцрта како тачно да се изјасне: „Ја сам Бошњак, вјера ми је ислам, језик босански, на попису то ћу казати“. Али, ако сте Бошњак, језик вам је ваљда бошњачки, а не босански?

Не, босански унитаризам кроз назив језика управо жели да нагласи да су само муслимани у БиХ аутохтон и државотворан народ. А Срби (и Хрвати) ту су тек гости, придошлице и мањинци – никако нације које равноправно конституишу (кон)федерацију.

Бошњачки идеолози би, осим тога, требало да имају на уму да исламском радикализацијом својих сународника директно поткопавају БиХ као државу. Наиме, секуларно и вјерски неутрално друштво за државу БиХ је conditio sine qua non.

Срби и Хрвати засигурно не желе да живе у држави у којој ТВ водитељке морају да изгледају као Амра Хаскић Адиловић, а политичарке као Индира Синановић. Јер, што је по Сарајеву више бурки, никаба и хиџаба, то је Сарајево мање главни град БиХ, а више тек сједиште бошњачке енклаве у БиХ.

И умјесто што минимизирају размјере до које се раширио мухамедански фундаментализам у БиХ – па нам (још једна) универзитетска професорка из Сарајева, Едина Бећиревић, објашњава да је „исламски радикализам мање опасан по БиХ од других пријетњи“, као што су „Додикови кораци ка сецесији“ (?!) – сарајевски интелектуалци морају озбиљније да пораде на сузбијању бошњачког шовинизма и фундаментализма.

Ако већ у Сарајеву не могу да нађу неког свог Срђана Алексића („јер га није ни било, нити га има данас“), нека макар одреде пар интелектуалаца који би, ето, представљали „Другу Босну“ и њену борбу са „сопственим национализмом“.

Јер, ако бошњачки шовинизам у својој агресивности претјера, Бошњацима би могло да се деси да на крају, умјесто у БиХ као мултиетничкој држави „од Уне до Дрине“, остану да живе тек у маленој бошњачкој оази, сведеној на сарајевски кантон и околину.

И то првенствено захваљујући својој интелектуалној ограничености и незајажљивости.

Излагање др Слободана Антонића, професора Филозофског факултета у Београду, на трибини „Шта БиХ чини (не)могућом државом?“ коју су организовали портал „Све о Српској“ и Представништво РС