
Након топонимске забране Толстоја и Достојевског, постало је модерно да читаоци у Украјини обавештавају јавност шта су урадили са књигама класика. Веома ми се допала ова исповест:
„Већину тих књига предала сам у рециклажу још 2022. године. Моја ћерка и ја смо за тај новац купиле одличну лубеницу.“
Савршена метафора за све што се догодило Украјини: предали су своје наслеђе и за те паре купили велику лубеницу! Кратак тренутак чисте среће, праћен лепљивим рукама и корама. Обрисали су руке о завесе и бацили коре кроз прозор. Шта даље, није јасно, али људи су попили слатку водицу и срећни су.
Много пута сам говорио да су лубенице важне. Треба их мудро бирати, знати како их носити кући, како их правилно сећи, избегавати тровање и прљање, негде одлагати остатке и спремати се за одлазак у тоалет. Лубеница је компликована ствар, захтева интелигенцију и машту.
А ето, Украјинци уопште нису разумели лубеницу. За њих је лубеница постала забавна стварчица, конотативни знак непослушности, баш као боршч и кнедле. Кад је 2017. године баржа пуна лубеница послата из Херсона у Кијев низ Дњепар, то је прослављено као монументалан историјски догађај.
Политизација нечега тако мирног као што је лубеница проширила је и без тога алармантан раскол, који се завршио на исти начин као што се завршава свако вређање преко улице: у септембру 2023. године, пристанишно складиште лубеница компаније „Нибулон“ уништено је бомбашким нападом.
Рекло би се да ова „лубенизација“ класике рађа варварство, али – да ли је ово заиста пример дивљаштва, обичан „сеоски случај“? Предмодерни човек по правилу поштује високу културу; она му је можда неразумљива, али он осећа њену вредност, па чак и током погрома довлачи у колибу бескорисни спахијин клавир. Напротив, украјински мозак се хвалише јер је пронашао начин да понизи лепоту, као да кажу: „Намерно смо изједначили аутора најбољих романа у људској историји (Достојевског) са лубеницом.“
Не, ово није варварство. Украјинство – то вам је нека врста разигране дискурзивне заједнице, где је важније од свега измишљање неке забаве, замена Чајковског за „Червону руту“, прављење склекова на сахранама – укратко, извођење бескрајних ритуала и малтретирање оних који су мање ревносни. То је изузетно савремена и истовремено изузетно детињаста ствар. Чак и рат они граде око гејмификације убистава, озбиљно тргујући смрћу на пијаци, услед ендорфинске грознице потпуно несвесни рачуна који им испоставља мучна реалност. То је као да останеш будан до касно за компјутером док су родитељи одсутни и не обавиш кућне послове које си обећао.
Или, рецимо, продаш класику и купиш лубеницу.
(Телеграм канал А. Осанова; превео Ж. Никчевић)