Антић: Нисам штрајкбрехер, али не подржавам блокаде факултета

Која је разлика између студентских протеста деведесетих и данас? Ко диригује блокадама факултета и шта је „хрватска кухарица“? Зашто се прижељкује румунски или сиријски сценарио свргавања власти у Србији? О свим овим темама новинарка Љиљана Смајловић разговарала је са проф. Чедомиром Антићем са Филозофског факултета, који је био један од вођа студентских протеста за вријеме Слободана Милошевића, али данас не подржава студенте који блокирају високошколске установе.

За себе каже да није штрајкбрехер, јер на факултетима и на универзитету нема штрајка.

„Догодило се нешто необично, јер је код нас све упрошћено у мјери наједноставнијег медија. Сматра се да је логично ако се неко некада бунио на факултету, треба увијек да буде у редовима побуне. Мени је драго што постоји политички импулс, нерв који ради на универзитету“, рекао је Антић у емисији „Релативизација“.

Наводи да су различити импулси који данас покрећу младе и који су их покретали прије 30 година. Подсјећа да је прије три деценије Србија била неправедно изопштена од свијета, кажњена санкцијама, ратом великих сила, да власт није била демократска и није могла да осјети дух времена. То су били импулси, како каже, који су покренули студенте.

„Ово сада није тако. Транзиција, владавина демократских странака довели су до тога да ми дођемо у ред западних земаља, а у њима студенти могу да буду само маргина- лијева или десна. Углавном лијева, јер је десна претворена у баук. Друго, политички активни студенти су или корумпирани, или маргинални или они екстремни“, навео је Антић.

Објашњава да од 2006. године на Филозофском факултету у Београду дјелује група студената, која је под заштитом Анархо-синдикалистичке иницијативе и који су преузели модел дјеловања анархиста из Хрватске и Грчке.

„За разлику од нас (протести деведесетих) који смо имали већину, нисмо нападали професоре, њихово правило је да вичу, нападају, звижде, закључају учионице, док не истерају студенте. Чак смо 2014. године имали напад ножем на професора. Ми смо то и сада доживели од младих демократа, родољуба, европејаца. Једна група која ради по ‘кухарици’ прво је блокирала Ректорат, а затим дошла на Филозофски факултет“, казао је он.

Испричао је и како је изгледала блокада Филозофског факултета. Од студената је стигло писмо мејлом да ће након Ректората бити блокирани Филозофски, Филолошки, Природно-математички факултет. Од деканског колегијума дошла је инструкција да се професори склоне уколико се појаве студенти који желе да блокирају факултет.

„Они су дошли на моје вјежбе. Ниједан од њих није био студент историје, ни мој студент. Почели су да вичу. Рекао сам да студенте пуштам са вежби, али да ја не могу да прихватим такво безакоње. Тражили су од мене да ја такође изађем, да напустим просторију. Остао сам да седим. Прије десет година имао сам сукоб са тим људима, са њиховим претходницима Анархо-синдикалистичке иницијативе“, испричао је Антић.

Додаје да је и управник одјељења, иначе редовни професор, био љут на њега „зашто прави проблеме“ и не жели да напусти вјежбе.

„Рекао сам му да нисам посланик СНС-а да ми неко на звонце каже како треба да гласам. Они су одмах објавили на мрежама како сам штрајкбрехер, како сам срамота…“, прича Антић.

Сматра да је требало да студенти сазову збор, оду у студентски парламент и ако су незадовољни како он данас изгледа, изаберу нови. Додаје да му је јасно што су студенти незадовољни, али да се не може нека ствар поправити тако што „постане гора“.

„Они су формулисали захтеве тако да је тешко проверити да ли су они испуњени. Они сада покушавају да радикализују све, тако што присиљавају ректорски колегијум да подигну штрајк на универзитету. Ректорски колегијум је то одбио, али сада ће бити притисци“, рекао је Антић.

Објаснио је и шта значи „хрватска кухарица“ и да се блокаде свих институција раде по том моделу и да први пут у историји у Хрватској постоји солидарност са нечим у Србији.

„Хрватско друштво је занимљиво јер никада није имало револуцију, заправо једина револуција им је била усташка, где је идеја била да се прогони мањина. Занимљиво 2000-их је тамо формирана једна од тих анархистичких организација. Анархистичка интернационала је тамо произвела упутство како да се спречи рад неке установе“, појаснио је он.

Код њих се, истиче, одлуке доносе на пленумима, што значи да сви који се тог момента нађу у амфитеатру могу да гласају, али да постоји „језгро“ које усмјерава све.

„Питају ме пријатељи ‘зашто се одупиреш’. Проф. Владимир Кецмановић ме је пре 10 годуна питао ‘зашто радиш посао декана’, јер он то треба да реши на факултету. Мој став је да свако треба да да свој допринос“, каже Антић.

Разочарало га је и револтирало понашање врха Филозофског факултета, јер декански колегијум није заштитио професоре, није заштио факултет.

„То је неспремност да се суочите са одговорношћу коју сте прихватили. Бити декан не значи само бити почаствован и примати већу плату, већ радити тежак посао. Немам ништа против тога да моје колеге подрже блокаду, али ја ћу рећи да сам против тога. Прихватам да будем мањина. Скоро цео живот сам био мањина. Срамота је да један факултет, који је бастион слободе, шапатом падне у руке анархиста, тоталитарног идеолошког модела“, навео је он.

Наводи да је прва инструквција управе факултета била да прихватају блокаде, али да не подржавају блокадере, већ изражавају разумијевање за њих. Сада су, како каже, дошли до тога да чекају Комисију за информисање пленума да ли ће бити испитног рока.

Сматра да ће власт лако изаћи на крај са актуелним блокадама факултета, да ће врло брзо да се направи „нека врсту скенера људи који учествују у њима.

„Ми смо дуго полицијска држава и данас лако може да се шпијунира свако. Наћиће оне који су лабилни, који имају проблеме. Онда ће њих да притискају… Умјесто да имају два, три убачена елемента, имаће 20 до 30 одсто оних који се понашају ‘као лудаци’. Пустимо их да то виде“, рекао је он.

Антић каже да сваки дан, без обзира на блокаде, иде на посао и да је завршио са свим предиспитним обавезама.

Симбол блокада и протеста „крваве руке“, види као дефицит данашњег друштва, које не може да покрене ни то што је „предато Косово и Метохија“, што је држава презадужена, што је повећан број милијардера, што се будџет усваја без расправе.

„Ништа од тога није привукло људе. Од крвавих кошуља, преко Рибникара (не Дубоне), до овог сада, стално се говори о мртвима. Морам да кажем да је то некрополитика која је нама донијела много штете. Не видим да на мртвим тијелима може да се прави дугорочна политика. Да ли је власт крива за ово, вјероватно јесте. Да ли треба правити политику на томе – не“, изричит је Антић.

Сматра да у Србији постоји део отуђене елите који прижељкују румунски или сиријски сценарио у Србији.

„Био сам присталица опозиције. Највећи Вучићев успјех је што је успио потпуно да разори опозицију. Опозиција нема политику. Морају добро да проуче начин рада Вучића, па да одговоре на то. Морам да кажем да сам и ја потцијенио Вучића. Он је потцијењени вођа. Он је ’98 дјеловао као карикатура. Међутим, разрађивао је тај радикалски модел, да би дошао до овог. Мислим да је његова власт проживјела своје. Да би се у политици једна власт смијенила мора да се створи снага која је спремна да га мијења“, рекао је он.

Опозицији поручује да морају добро да упознају свој народ, да понуде бољу политику од тренутне, али да она буде разумљива свима.