АНТИЋ: Космет као судбина

Писали су амбасадори. Највиши стални дипломатски представници САД у Београду и Приштини. Мисле да ће, после узгредног Трамповог писма, њихово писмо нешто значити властима два посвађана народа.

Позивају, на српском и албанском, на укидање косовских такси на робу из Србије и БиХ. Траже и од Србије да нешто учини. Морају, да се не наљути њихово усвојено косовско дијете. Дали су му све самосталност после десет година сасвим слабе и по жртвама незнатне борбе и независност након осам година међународног глуматања. Сада се испоставља да су САД некада могле да раде шта год хоће, више не.

Стоји Клинтонов споменик у кичастој Приштини. Млади Тониблери пошли су прошле године на факултете, а можда су се упутили у иностранство гдје просјечни м лади Албанци нај лакше нађу посао. У току су косовски послови хуманиста Олбрајтове и Кларка. Али, без обзира на велику подршку, многа се обећања нису догодила.

Рецимо, Србија је под санкцијама била боље виђена по свијету него Албанци са Косова данас, у ЕУ и САД, који су им на ријечима толико наклоњени. Даље је и једноставније путовао гласач СПС-а из Црне Траве 1998. године, него што ће млађани Тониблер Тачи моћи данас када се чини да Косово иза ћошка чекају чланствау НАТО-у и ЕУ.

Управо зато амбасадори Скот и Коснет и желе да изједначе албанску косовку парадржаву и Србију. Србија би требало да „поступи конструктивно“ када Албанци прихвате да су међународни уговори, које су потписали као територија под заштитом УН, важећи! То би било као када би лопов дошао до самопослуге и тражио 10 еура као надокнаду зато што ништа није украо. Србији замјерају зато што не дозвољава да Косово уђе у све међународне установе и, коначно, у Уједињене нације. Било би добро да то уради, кажу, пошто је то раскид са прошлошћу.

Када их Србија призна, албанске ће власти позвати православне свештенике албанске шовинисте из Албаније да отјерају свештенство и монаштво из наших царских лаври Грачанице, Дечана, Бањске, Св. Арханђела… Када то учинимо, албаска ће влада тражити одштету за рат, укључујући сваку кућу коју су срушили ОВК и НАТО.

Шиканираће српске предсједнике и премијере тражећи да им открију гдје су нестали Микићи, Воштинићи, Стојковићи, Милојковићи пошто генерали Змија, Харадинај, Сељими-Султан, Реми и Нациста тврде и бесу дају да нису код њих. О пространој и славној Прешевској долини, једној од шест звјездица земаља са косовске заставе и да не говоримо. Данас су мирни, да би тада постали јако и неутјешно незадовољни.

Помишљам да су Грци били паметни када су рекли: „Не дамо ништа“. Сви ти млади национализми агенти су старих империјализама. То су прихвати ли да буду демократски, консензусом. Зато, не дамо ништа. Ево, поједини вазални медији Кајла Скота зову „Скат“. Као да не схватају да асоцијација долази из понашања, а не из имена.

Књижевника Валтера Скота ћемо увијек вољети, због његовог дјела, а не зато што му је неки неоквислинг промијенио изговор презимену. Нека је Скат или Скот, он нас често подсјећа на почаст коју су САД дале Михајлу Пупину. Не спомиње притом да су САД подржале Србију да ослободи свој народ у Банату, Пупиновој земљи, управо због те почасти. Шта ће ми данас празни телевизијски спот гдје над Бијелом кућом вијори и српска застава, ако су САД увијек уз оне који обесправљују Србе и Србију?

Можда би и ми требало да размислимо о суштини имену. У наш портфељ не треба да уђе само заштита нашег народа, светиња, имовине… Ту је и сва баштина, и она нематеријална. Косово је наше, српско име. То није албанска „Коссова“, није ни „Косоово“, како изговарају англосаксонски туђини. То је српска земља, српско поље и српска идеја о вјери и слободи. Албанци тај назив нису користили до 20. вијека. Зашто тој земљи, на коју су дошли да затраве српска гробља у селима и углавном им погрешно изговарају древна с ловенска имена, када се договоримо и споразумијемо, не дају име „Дарданија“.

По земљи туђина који су им постали адоптивни преци зато што нема потомака ни извора да свједоче у њихову корист? Зашто је не назову Сјеверна Илирида (у Македонији је Јужна)? Важно је да су слободни и да иду ка ЕУ, ено им Сјеверномакедонаца, да посвједоче.

Један је лингвиста недавно рекао да се назив језика „црногорски односи на земљу, а не на народ“. Исправно би било „Црногорачки језик“. Е, то је компромис. Ми смо будаласти први на свијету признали „босански језик“ (умјесто ,,бошњачки). Још нисмо ништа рекли о црногоском питању. Идем да пишем српском министру просвјете.