Аница Телесковић: Јавне тајне српског јавног дуга

ИСКРА на Фејсбуку

Зграда Министарства финансија у Београду

Србија се, после три пакета помоћи привреди, који су буџет коштали нешто више од осам милијарди евра, приближава граници јавног дуга од 60 одсто

Креатори српске фискалне политике добили су ових дана неочекиване поуке са неочекиваног места – из Индије. Иако Оливије Бланшар, бивши главни економиста ММФ-а, у свом предавању студентима Универзитета „Ашока“ уопште није споменуо Србију, две поуке за земље у развоју могу да се примене и на нас. А обе показују да не постоји магична бројка испод које смо у безбедној зони задужености.

Српски министар финансија Синиша Мали сасвим сигурно ових дана није имао прилике да прелиста белешке студената индијског Универзитета „Ашока“. А и како би кад је овај универзитет ваздушном линијом од Београда удаљен више од 5.000 километара. Али у једном предавању, дугом сат и по времена, које је пре неколико недеља студентима овог универзитета одржао некадашњи главни економиста Међународног монетарног фонда (ММФ) Оливије Бланшар, крију се најмање две поуке за креаторе српске економске политике.

Прва је: дуг од 60 одсто бруто домаћег производа (БДП) је илузија. То је рекао Бланшар индијским студентима на предавању које је могло да се прати и онлајн, а и сада је доступно на интернету, а увелико га цитира и препричава светска штампа.

Друга је: економије у развоју, а Србија је једна од њих, треба да буду много опрезније од развијених земаља. Зато Бланшар додаје да праг јавног дуга за такве економије мора бити нижи.

Србија се, после три пакета помоћи привреди, који су буџет коштали нешто више од осам милијарди евра, приближава граници јавног дуга од 60 одсто. А министар Синиша Мали је у неколико наврата рекао да дуг неће прећи тај праг. Тај праг се, и према Мастрихт критеријумима Европске уније, сматра прихватљивим.

Држава 10 година у законском прекршају

Али готово заборављено је у овдашњој стручној јавности да српско законодавство предвиђа нижи ниво јавног дуга. По Закону о буџетском систему, јавни дуг не може бити већи од 45 одсто БДП-а, али тај ниво дуга Србија је, према тадашњем обрачуну БДП-а, пробила још у октобру 2011. године, за време владе на чијем је челу био премијер Мирко Цветковић. И то само неколико месеци након што је ово фискално правило унето у закон. Дакле, скоро 10 година је Србија у законском прекршају, када је о јавном дугу реч.

Ипак, Оливије Бланшар поручио је да је „свет превише компликован да бисмо га свели на једноставна правила“. И зато су те аритметичке границе илузија. Од њих је много важније да ли је дуг одржив. Односно, по којој камати се земље задужују, колики је економски раст, као и колики је минус у буџету. И још важније – колико износи мањак у државној каси, умањен за трошкове камата. То је оно што економисти зову примарни дефицит.

Многи економисти, попут Нобеловца Пола Кругмана, данас сматрају да дуг не представља никакву „националну претњу“, јер камате на ново задуживање никад нису биле ниже. Без обзира на то што је глобални дуг достигао 277.000 милијарди долара, што је више од укупне годишње светске производње, паре никад нису биле јефтиније. Многе земље широм света задужују се чак по негативној камати. Што значи да не морају да врате чак ни целу главницу. Према најновијим подацима са тржишта, по негативној каматној стопи у Европи се тренутно задужују Немачка (0,3 одсто), Данска (0,13 одсто), Финска и Француска (0,06 одсто), Холандија (0,24 одсто), Швајцарска (0,20 одсто), Словачка (0,02 одсто), Аустрија (0,07 одсто) и Белгија (0,01 одсто).

Нови свет, нове и формуле

Ипак, Бланшар упозорава да се свет променио и да у њему више не важе стара економска правила.

Није толико важна ни граница јавног дуга, ни камата по којој се држава задужује, већ у једначину треба унети још неколико непознатих. У добрим временима је лако – паметним задуживањем сматра се онај дуг чија је камата нижа од стопе економског раста.

Али у кризи то није случај. Колико год да су камате прошле године биле ниске и колико год да су се земље задуживале и по негативној каматној стопи, пад економске активности, због кризе изазване ковидом, био је већи. И у Србији је то био случај. Примера ради, Србија је прошле године два пута изашла на међународно финансијско тржиште и емитовала еврообвезнице. Једном је (15. маја) емитовала седмогодишње обвезнице уз камату од 3,37 одсто, а други пут (1. децембра) десетогодишње обвезнице уз камату од 2,35 одсто.

За наше услове то се може сматрати повољним позајмицама, јер су се током протекле деценије камате за еврообвезнице, различите рочности, кретале у распону од 1,25 до 7,5 одсто.

Али, судећи према Бланшаровој формули нису. Јер је Србија прошле године имала (иако најмањи у региону) пад привредне активности од око један одсто. Да би овај зајам био повољан, од удела дуга у БДП-у много је важније да ли држава има примарни суфицит. Односно, да ли је буџет у плусу, ако се не рачунају издаци за камате. Међутим, прошле године није био, јер је примарни дефицит износио шест одсто.

Рачуница на клацкалици

Ако се Бланшарова формула примени на ову годину, ситуација је знатно боља. Србија се пре неколико дана задужила по каматној стопи од 1,92 одсто, што је знатно мање од очекиване стопе раста од шест одсто, колико рачуна Министарство финансија. То практично значи да је реална стопа по којој се наша земља задужила негативна и износи минус 4,08 одсто. Ако се погледа буџетски план за ову годину, примарни дефицит нешто је већи од један одсто, што значи да је дуг према Бланшаровој формули одржив. Ситуацију међутим компликује то што је већ сада јасно да ће због пакета помоћи привреди минус бити већи од планираног, а примарни дефицит може да достигне и око два до 2,5 одсто. А кад се томе додају и издаци за камате, укупан дефицит достиже око четири одсто. Значи, рачуница за ову годину је одржива, али је близу клацкалице.

Уз то, Фискални савет за ову годину очекује стопу раста од четири одсто и сматра да је процена од шест одсто на којој је буџет скројен оптимистична. Дакле, уколико макроекономске бројке током године крену у овом песимистичнијем правцу када је о јавном дугу реч, палиће се црвене лампице. И то је нешто што министар финансија Србије мора имати на уму. И то не на кратак рок, већ током наредних 12 година отплате овог зајма.

Када су пре неколико дана на међународном финансијском тржишту емитоване дванаестогодишње еврообвезнице по камати од 1,92 одсто, министар финансија Синиша Мали рекао је да је постигнут изванредан успех и да је потражња била вредна 3,5 милијарди евра. Новац ће, како је истакао, бити искоришћен за враћање неких старих скупих дугова и навео да у септембру доспева 700 милиона долара дуга чија је каматна стопа 7,25 одсто.

Хрватска се задужила јефтиније

Ипак, истог дана суседна Хрватска је међународном финансијском тржишту понудила исти производ као Србија – дванаестогодишње еврообвезнице у износу од милијарду евра. И добила је бољу цену. Задужила се по камати од 1,257, а тражња за овим дужничким папирима била је већа него за нашим еврообвезницама (6,4 милијарди евра).

Да ли је онда у праву Душан Никезић, председник Ресорног одбора за привреду и финансије Странке слободе и правде кад каже да је најновије задуживање скупо, наводећи пример Словеније која се задужује по негативној стопи (0,096 одсто), што је, према његовим речима, потврда да смо једна од најгорих економија региона.

Истина је да се Словенија и Хрватска, иако имају већи јавни дуг од нашег, задужују по повољнијим каматама од нас, али је Душан Никезић можда последњи који најновијем задуживању Србије треба да приговара да је скупо. Јер, у време док је он био државни секретар у Министарству финансија, за време мандата Мирка Цветковића, и практично оперативно водио министарство, држава Србија је први пут изашла на међународно финансијско тржиште. Десетогодишње доларске обвезнице у износу од 700 милиона долара емитоване су крајем септембра 2011. године, уз камату од 7,5 одсто. Тај дуг доспева на наплату у септембру ове године. То су убедљиво најскупље обвезнице од укупно осам емисија које је Србија у протеклој деценији имала на међународном финансијском тржишту.

Стари дугови били су скупљи

Истина је и да су околности на тржишту тада биле другачије и да је задуживање за све земље било скупље. Рецимо, у то време се Грчка, која је била пред банкротом, задуживала по камати од чак 22,08 одсто. Али и тада су се неке земље региона задуживале по бољим условима од нас. Тако је суседна Хрватска, продајом десетогодишњих обвезница у доларима тада успела да добије нешто повољнију каматну стопу од 6,38 одсто. Још боље је прошла Турска чији су дужнички папири, са истим роком отплате, продати уз интерес од 5,63 процената. У групи земаља са рејтингом сличним нашим налазила се тада и Индонезија, али је влада ове државе годишње за своје дужничке папире инвеститорима плаћала камату од 4,86 одсто. У групи земаља које су тада имале кредитни рејтинг сличан нашем, најповољније су се, чини се, задужили Филипини, јер је стопа на тамошње обвезнице износила свега 4 процента. А и у то време, кад се свет још опорављао од економске кризе, било је земаља за које су позајмице биле јефтине, попут Јапана (0,99 процената) или Швајцарске (0,89 одсто).

А зашто је ниво дуга од 60 одсто илузија најбоље показује пример Јапана. И тада и сада укупан јавни дуг ове земље био је већи од 200 одсто БДП-а. Јапан се и тада (0,99 одсто) и сада (0,16 одсто) задуживао по повољним каматама. Пре свега, јер се земља задужује у својој валути, а уз то је и извозно оријентисана.

Министар финансија Синиша Мали је најновију изјаву Душана Никезића описао као „лажи економског незналице“.

Стара формула остала у Старом двору

Али није Никезић једини који је податке о јавном дугу користио за дневно-политичке обрачуне. Својевремено је то чинио и Синиша Мали, али док је био градоначелник Београда. Када је преузео позицију градоначелника од Драгана Ђиласа, актуелног лидера Странке слобода и правда, Синиша Мали је тврдио је да је дуг Београда износио више од милијарду евра. Према међународно признатој методологији, на крају 2013. године дуг Београда био је тачно 412 милиона евра. То су потврдили и Фискални савет и тадашњи министар финансија Душан Вујовић, који Синиши Малом нису оспоравали да је у 2016. години значајно оборио путању престоничког дуга и свео га на 356 милиона евра.

Синиша Мали је у време док је био градоначелник Београда истицао да га не интересују методологије, јер са каматама и обавезама јавних предузећа и осталим доцњама дуг престонице је знатно већи. И према његовој методологији износи више од милијарду евра.

Међутим, ту исту методологију није користио када је крајем маја 2018. године постао министар финансија. Јер да јесте, републички дуг би са тадашњих 24 милијарде евра у једном дану скочио на око 40 милијарди евра. Толико би, у тренутку преузимања мандата министра финансија, износио јавни дуг кад би се у рачуницу укључили расходи за камате, који су у том тренутку били око пет милијарди, обавезе јавних предузећа од 5,7 милијарди, и на све то додао и дуг државних фирми од три милијарде, али и доцње на локалу. По тој методологији, око које је Мали као градоначелник водио стручну полемику са Фискалним саветом и бившим градоначелником Драганом Ђиласом, удео јавног дуга у бруто домаћем производу (БДП) у лето 2018. не би износио 59 већ 105 одсто БДП-а. Добро је да ту методологију Мали није применио као министар финансија. Јер, наравно да се тако не рачуна јавни дуг и наравно да то није међународно признат обрачун.

Управљање дугом као вожња Титаника

Јавни дуг није упоредив ако се гледа само апсолутни износ. Тако су представници опозиције врло често истицали како је за време власти Александра Вучића јавни дуг значајно повећан, јер је на крају 2012. године износио 17,7 милијарди евра, да би на крају 2016. године достигао 24,8 милијарди евра. Гледано у парама то је тачно, као што је тачно и то да је током наредне две године јавни дуг пао на нешто више од 23 милијарде евра, да би прошле „корона године“ стигао до 26,66 милијарди евра.

Али, то не значи много. Јер, у међународно признатој методологији јавни дуг се посматра као удео у БДП-у. Тако гледано, јавни дуг је растао све до 2015 године. Са 52,9 одсто на крају 2012. стигао је на 70 одсто БДП-а 2015. године, да би тренд био преокренут следеће, 2016. године.

Такође, истина је и да се тренд раста јавног дуга не окреће преко ноћи. На то је, рецимо, Фискални савет упозоравао и 2011. и 2012. године. Тако је Никола Алтипармаков у то време говорио да је окретање путање јавног дуга исто као окретање великог брода. Кад Титаник угледа санту леда већ је касно, тако је и са јавним дугом – мере морају раније да се примене да би путања јавног дуга почела да се окреће у сигурном правцу.

Дакле, добар део раста јавног дуга напредњаци су по доласку на власт наследили, јер се код јавног дуга наслеђује и тренд, баш зато што га је немогуће оборити преко ноћи. Али је исто тако и чињеница да мере фискалне консолидације нису усвојене одмах по смени власти, већ се са фискалном консолидацијом чекало две године. Толико времена су нове власти изгубиле, па је јавни дуг растао и зато што нису одмах примењене препоручене мере.

А оне су биле тешке, и у то време подразумевале су „замрзавање“ плата и пензија. Две године касније замрзавање више није било довољно за обарање нивоа јавног дуга. Тешке мере смањења плата и пензија усвојене су у новембру 2014. године, када је Народна скупштина и усвојила Закон о буџету за 2015. годину, који је предложио тадашњи министар Душан Вујовић. И управо та 2015. година је доказ да се тренд јавног дуга не обара преко ноћи. Упркос чињеници да су примењене тешке мере, да су плате и пензије смањене, јавни дуг је те године наставио да расте (са 66,2 на 70 одсто БДП-а).

Дакле, што би рекао Оливије Бланшар, ниво од 60 одсто није магична бројка. Нити је било која друга бројка магична.

Један податак о јавном дугу без дубље анализе заиста је само илузија. Тако изолована бројка, иако тачна, идеална је жртва за дневно-политичке обрачуне и различите врсте спиновања. Једном изолованом бројком о јавном дугу може се доказати било која теза – и теза власти да је ситуација у јавним финансијама спектакуларна, али и теза опозиције да је ситуација катастрофална.

А истина о јавном дугу компликована је баш као што је компликован и данашњи свет. Или, Бланшаровим речником речено, управљање јавним дугом не би било тако тешко да је то само једноставна фискална аритметика. Ко не верује нек пита студенте Ашока универзитета.

Опрема: Стање ствари

(РТС, 1. 3. 2021)

rs.sputniknews.com

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.