Англо-јапански војно-политички савез против Русије (1902.‒1921.) и последице његовог прекинућа по светску политику

Др. Владислав Б. Сотировић

Јапан и Југоисточна Азија

Од 1880.-тих година па све до 1945., Јапан је следио одлучну империјалну политику одржавања своје војне и политичке надмоћности над Кином или бар над њеним највећим делом. Оно што су биле Америка, Азија и Африка за западноевропске империјалне колонизаторе, то су Кина и касније Југоисточна Азија биле (или бар требале да буду) за Јапан. Ипак, у реализацији својих империјалних подухвата у Кини и Југоисточној Азији, а по угледу на западне колонизаторе и империјалисте, укључујући и САД, Јапан је био ометен империјалном љубомором западних великих сила које су сматрале да једино оне имају право на монопол у експлоатисању Кине и земаља јужно од ње у Пацифичкој Азији. Ипак, полажући право на Кину и Тихоокеански басен, Јапан је јасно ризиковао да ојача опозицију, па чак и непријатељство, западних сила. Јапану је било јасно да га ове силе добровољно неће оставити на миру да уради оно што су ове силе већ урадиле давно пре њега на истом географском простору. Јапан је пре свега још крајем 19.-ог века открио да му западне силе неће оставити carte blanche за своје империјалне подухвате у Кини, а пре свега у Манџурији, али не због тога што су гајиле симпатије према Кини већ превасходно стога што су биле против војног, политичког и економског успона Јапана, а који Јапан није могао, по угледу на западне колонијелне силе, спровести без стварања свогсопственог колонијалног царства.

Како би постигао свој империјални циљ у овом делу света, а за друге делове света Јапан није био заинтересован, Јапан је морао да прибегне најстаријем средству дипломатије. Обзиром да је био у окружењу групом окрутних западних колонијалних сила које су већ поделиле између себе територију Пацифичке Азије, Токио је одлучио да расцепка њихов јединствени фронт удварајући се једној великој западној сили као свом савезнику и пријатељу. У домаћој јавности, оваква политика је представљана као национално корисна у замену за покровитељство (заштиту) те западне силе. Другим речима, Јапан је на самом почетку 20.-ог века сматрао да уколико успе да продобије пријатељство и заштиту једне од водећих светских сила у то време, за шта је био спреман да плати одговарајућу цену у овом или оном облику, успеће да обузда све остале силе против себе и тако избегне да буде приморан да као 1895. (након Првог Кинеско-јапанског рата 1894.‒1895. у коме је победио Кину) привремено одустане од својих главних захтева у погледу Кине.

Дипломатска дилема Јапана око 1900.

Сада се постављало круцијално питање, која би то велика западна сила могла да буде упркос њиховом општем ставу о Јапану као скоројевићу у политици Пацифичке Азије? Другим речима, основни дипломатски и геополитички проблем Јапана око године 1900. је био како би Токио био способан да једној великој сили, у принципу западној, пружи доказе да се та сила прихвати извесних ризика уколико пристане на билатерално пријатељство и сарадњу са Јапаном? По овом проблему, мишљења у Токију су била подељена.

У суштини, у Јапану је било општеприхваћено мишљење да је крајњи национални непријатељ Јапана, који се борио протов свих Јапанских империјалних претензија на Пацифику, био његов непосредни прекоморски сусед – Русија. Ипак, један број јапанских стручњака за геополитику Пацифичке Азије се залагао за ублажавање тензија у дипломатским односима Јапана са царском Русијом. Та странка, када је дошла на власт у Токију започела је преговоре са Русијом о мировној коегзистенцији Русије са Јапаном. Међутим, друга геополитичка школа у Токију је била за савез Јапана са царском Немачком. То се уклапало са програмом те странке о модернизазији Јапана на основама немачког искуства: устав, армија, итд. У наредним годинама, обликовање јапанске спољне политике је зависило од нивоа јапанског контакта са царском Немачком, која је била за то да са Јапаном успостави много присније везе на свим нивоима.

Међутим, у Јапану је по питању спољнополитичке оријентације земље коначно превагнула једна друга школа која је била за то да се Јапан у спољној политици ослони на своју морнарицу. Аргументи су били да је Јапан острвска земља и да је поморска сила у Тихом океану. Заговорници ове школе су осећали да Јапан треба да следи своју предодређену геополитичку судбину и да стога мора да прихвати једно поморско решење за своје спољнополитичке проблеме. Стога је коначно Јапан одлучио да веже своју геополитичку судбину за Велику Британију. Дакле, две таласократије, једна као светска а друга као регионална поморска сила, се повезују како би оствариле своје геополитичке циљеве у региону Тихог океана.

Постојала су три главна геополитичка разлога за окретање Јапана према Великој Британији као стратешком партнеру на самом почетку 20.-ог века:

• Као прво, Јапан је, собзиром да је био издвојен од копнене масе Азије, био свестан тога да је његов начин живота у спољној политици био веома сличан Британској таласократији јер је и Британија као острвска земља, издвојена од континенталне Европе, била оријентисана ка мору и стварању прекоокеанског (поморског) царства.

• Као друго, географски фактор привлачности савеза Јапана са Великом Британијом је био у Токију знатно појачан емоцијалном реакцијом. Наиме, политички ставови великих западних колонијалних сила према Јапану од времена присилног отварања Јапана за међународну трговину 1853./1868. били су обележени ограничавањем његових копнених активности, тј. нпр., ограничавањем јапанске окупације делова Кине у рату 1894.‒1895., а у неким западноевропским круговима културном политиком заснованом на расним основама која се изражавала термином „жута опасност“.

• Као треће, споразум са Великом Британијом није само обећавао политички савез две силе на Тихом океану него је и брисао осећај ранијих понижења према Јапану од стране Лондона и самим тим стварао пријатељско расположење са у то време најјачом светском поморском силом (таласократијом). Тако је 1902. закључен англо-јапански савез, пре свега, па и једино, против царске Русије, а који је Јапану обезбедио светског партнера за каквим је Јапан у то време жудео.

Англо-јапански савез из 1902.

Англо-јапански савез из 1902. је био један од круцијалних политичких догађаја у историји Јапана. Савезу је претходила веома сложена дипломатска активност и она је представљала кључ за све што се одигравало на простору Пацифичке Азије у наредном периоду. Бар што се тиче Јапана, овај савез, фактички против Русије, је представљао један неутралишући аранжман. Текст савеза је у себе укључивао да уколико један (Јапан) од два потписника савеза уђе у рат са једном великом силом (Русијом), онај други потписник (Велика Британија) мора да наговести да ће се прикључити страни свог савезника уколико би га напала друга страна сила (Русија). Чиста војна добит Јапана је овим уговором била у томе што је он фактички био поштеђен ситуације да ратује са више него једним непријатељем (Русијом). Тако је осигурана неутралност осталих великих сила, а сам Јапан је имао у случају рата са Русијом директну подршку Велике Британије. Конкретно, Јапан би у оквирима овог уговора могао безбедно да зарати са Русијом, јер би у том случају био сигуран да га нека друга велика сила неће напасти а имао је у том случају и подршку Велике Британије.

Суштина овог савеза је била у томе да уколико Јапан зарати са Русијом (а Јапан се припремао за агресију против Русије) војне снаге Велике Британије би заратиле против било ког савезника Русије или другог непријатеља Јапана што је обезбеђивало неутралност свих осталих великих сила на Пацифику. Тако је уз минимално мешање других великих сила смањена у огромној мери опасност за Јапан од рата против неколико земаља.

Англо-јапански савез из 1902. је убрзо донео и конкретне резултате за Јапан као што је Токио од истог савеза то и очекивао када га је потписивао. Јапан је 1904. напао Русију и борио се са њом и следеће године. Овај рат је представљао последицу непопустљивог геополитичког ривалитета између Русије и Јапана. У суштини, овде се радило о јапанско-руском ривалитету ради контроле  над северним деловима Кине, тј. над Манџуријом. Било је изненађујуће у то време да Јапан са својом тек формираном империјалном дршкошћу нападне Русију, али је ипак Јапан опстао и постао још јачи. У Руско-јапанском рату, 1904.‒1905., победа Јапана је била мање потпуна него што то народна легенда показује. Јапан је био исцрпен и склопио је мир након 18 месеци успешног али и исцпљујућег рата. Јапан након рата није био у позицији да захтева анексију Манџурије (због које је и ратовао против Русије). На основу мировног уговора након рата, Јапану је дато право да штити јужноманџурску железницу која је била саграђена уз помоћ јапанског капитала. Ипак, овакво решење је било историјски судбоносно за даљу историју Пацифичке Азије јер је Јапан са ових простора успео да у наредним годинама, па и деценијама, све до 1945. шири своју војно-политичку моћ на просторима Кине па и даље на југоисток.

Овај први од великих ратова Јапана је представљао преседан недипломатског понашања. Наиме, рат против Русије на Пацифику Јапан је започео 1904. за у то време недипломатским преседаном, тј. директним и изненадним нападом на укотвљену руску морнарицу у луци Порт Артур без објаве рата. Нешто касније, 7. децембра 1941., Јапан ће поновити исти сценарио само против морнарице САД на Пацифику у Перл Харбору на Хавајима. Ипак, што се тиче Јапана, његово понашање у рату против Русије према ратним заробљеницима, као и јапанско поштовање међународних конвенција, су били узорни.

Мора се истаћи да је овај савез са Јапаном био од користи и Великој Британији. Савез је гарантовао да ће интереси Велике Бритајије на Далеком Истоку бити заштићени уколико би Велика Британија на било који начин ушла у рат у Европи. Ипак, уколико би до дога дошло, Велика Британија би могла да се ослони на то да ће Јапан да јој нетакнутом сачува и прекоморску империју (таласократију) и првенствено интересе Лондона на Пацифику. Фактички, до тога је и дошло за време Великог рата 1914.‒1918. када је Јапан ликвидирао све немачке колоније у Кини. Међутим, Велика Британија није била у потпуности задовољна јапанским испуњавањем својих уговорних обавеза према Лондону сматрајући да је Јапан морао да учини много више у корист британске империје на Пацифику.

Ипак, током две деценије колико је трајао, овај англо-јапански савез је чинио основу јапанске политике у региону Азија-Пацифик. У оквирима овог савеза, Јапан је остварио прве успешне кораке ка успостављању свог пацифичког царства чије су границе кулминирале средином 1942. Иронија историјске судбине је хтела да је територијална експанзија овог јапанског царства увела Јапан у Други светски рат, тј. у рат против некадашњег савезника Велике Британије. Није несхватљиво да су многи јапански конзервативци тада гледали са меланхолијом и носталгијом на англо-јапански савез из 1902.‒1921., јер је овај савез оличавао у модерној јапанској историји период међународне безбедности који је поставио основе јапанској империјалној политици у региону Пацифичке Азије. Савез је био дипломатско средство које је Јапану у периоду његовог трајања донело војнополитичку моћ и међународно поштовање. Уједно, савез је указивао на пут који је Јапан у својој империјалној политици требао да следи.

Вашингтонска конференција 1921.

Англо-јапански савез је 1921. раскинут на Вашингтонској конференцији обзиром да су проблеми у региону Пацифичке Азије након Великог рата постали далеко компликованији. Када је равнотежа великих сила у овом региону постала поремећена 1915. јер су западне велике силе биле укључене у рат на европском континенту, Јапан је ову ситуацију искористио да обезбеди своју супрематију у региону. Тако је 18. јануара 1915. Токио уручио Кини ултиматум који је у дипломатским круговима назван 21 Захтев. Као последица, његовим прихватањем би била завршена чак и ограничена независност северних делова Кине. Другим речима, северна Кина би била претворена у јапански протекторат. У међувремену, 1905. Јапан је Корејско полуострво (Chosen на јапанском) претворио у свој протекторат па чак и анектирао 1910. за време англо-јапанског споразума. Претходно је то урађено са Тајваном још 1895. Русија је на Пацифику побеђена 1905. тако да је Јапану био отворен пут за даљу империјалну агресију према северној Кини што ће Јапан коначно искористити 1931. и касније 1937.

Кину је након јануара 1915. од коначне пропасти спасила дипломатска интервенција САД са војном претњом Јапану. Другим речима, уместо да издејствује предају Кине, Јапан је 1917. (када је Русија била паралисана револуционарним хаосом) био приморан на дипломатске преговоре са САД, које су у принципу признавале копнене претензије Токиа мада у неконкретном, односно, нејасном облику. И онда када је успостављен мир након Великог рата, Јапан је морао да доживи понижење тако што је био принуђен да учествује на Вашингтонској конференцији 1921. а коју су сазвале САД и тако да се придружи осталим великим силама које су биле заинтересоване за регион Пацифичке Азије обавезујући се да ће поштовати независност и територијални интегритет Кине. Управо оно што је ишло директно на штету империјалистичко-колонијалним плановима и интересима Јапана након Великог рата.

Вашингтонска конференција је између осталог предвидела и један период за време кога неће постојати уговори о коришћењу лука нити екстериторијалних (колонијалних) права у Кини. Велике силе су биле вољне да се Кини дозволи да као равноправна земља приступи комитету држава (Лига нација) и поздравиле су процес њене модернизације по западним стандардима. Ови споразуми су отелотворени у документу под називом Уговор девет сила, који је током 20 година требао да буде подсетник на ограничења којима је Јапан био спутан у слободном и једнополарном одлучивању o судбини Кине и Пацифичке Азије. Због овог антијапанског уговора, у самом Токију су били веома разочарани због промене ставова великих сила према регионалној политици Јапана која би требало да има колонијално-империјални карактер по узору на западне силе.

Јапану је било јасно је овај документ био донесен као последица стишавања империјалистичких политика великих сила обзиром да је свет у колонијалном смислу већ био подељен а новим колонијалним силама попут Јапана фактички није било места на новој послератној карти света. Старе западне колонијалне империје су браниле своје позиције у свету а новим силама нису дозвољавале да постану равне њима. То се односило не само на Јапан већ и на Мусолинијеву Италију и касније Хитлерову Немачку. С друге стране, јавно мњење старих колонијално-империјалистичких сила је постављало питање да ли се империјализам у суштини исплатио тим силама, тј. да ли профит од економске експоатације Кине одговара трошковима и опасностима ради држања Кине у колонијалној окупацији. Међу либералнијим круговима, постојала је и спремност да се мирно прихвати развој кинеског национализма.

Раскид англо-јапанског савеза 1921.

Тако су Британци у овим новонасталим околностима одлучили да 1921. прекину дводеценијски савез са Јапаном и тако задају тежак ударац безбедности и патриотским осећањима Јапана. Све у свему, Лондон је сматрао да је англо-јапански савез из 1902. донео довољно штете британским интересима које су га учиниле мање привлачним за Велику Британију. Међутим, иза раскида овог савеза стајали су пре свега интереси САД. Наиме, непосредни мотив који је утицао на Лондон да не обнови овај савез био је притисак канадске владе а која је одражавала мишљење Вашингтона, обзиром да су САД почеле да озбиљно осећају поморско супарништво са Јапаном.

Иницијалну фазу политичких напетости на релацији Вашингтон-Токио условили су резултати успешног америчког наоружавања и активности њене војске и морнарице за време Великог рата. Главни разлог британског попуштања пред америчким притисцима да раскине англо-јапански савез је било веровање Лондона да је Великој Британији избор између САД и Јапана, избор између будућности и прошлости, и сходно томе избор савезништва са САД је избор не само англосаксонске солидарности већ и практичне користи у наступајућим послератним временима. Ипак, ова судбоносна одлука британске дипломатије је донесена без дубљег размишљања и рационалног схватања геополитичке ситуације у којој се нашао регион Пацифичке Азије након Великог рата. У крајњем случају, ова одлука је донесена без озбиљнијих дебата и изношења аргумената.

Једна од главних последица раскида овог уговора, тј. савеза, је била та да је раскид фактички потврдио да се послератни свет дели по расним линијама. Наиме, како је Велика Британија 1921. одбацила савезништво са Јапаном, Јапан је био приморан да види самог себе као припадника азијске расе а не западне, да представи себе као лидера покорених азијских народа и коначно да наступи у наредном периоду као ослободиоц азијских народа од западне колонијалне власти. А на све то га је натерала Велика Британија са својом азијском политиком након Великог Рата. Та политика је доста кумовала схватању у међуратном периоду да се тензије у овом делу света изражавају на релацији односа беле расе против жуте расе.

Након раскида савеза, Јапан је поново био протеран из друштва западних великих сила, тј. сила које су одређивале судбину и Азије и великог дела (колонијалног) остатка света обзиром да су имале последњу реч у глобалној политици. Одбачени Јапан из западног круга најјачих, окренуо се самом себи играјући на карту борца за једнакост беле и жуте расе на простору Пацифичке Азије. Тако је себе и представљао за време Тоталног рата (Други светски рат) и чак штавише пропагирао своје лидерство у борби азијске жуте расе за ослобођење од колонијалног ропства које је Азији наметнула западна бела раса. То добрим делом објашњава велике и брзе војне успехе Јапана у Југоисточној Азији у првој поливини 1942. јер су га многи азијски народи у овом региону схватали као борца за ослобађање Азије од колонијалне доминације западне беле расе.

Последице раскида англо-јапанског савеза

Јапан након 1921. више није могао бити сигуран у неутралност већине западних сила па је стога настојао да унапреди 1930.-их година односе са оним западним силама које нису према њему биле непријатељске. Као надокнаду за стари англо-јапански савез, Јапан је морао да се задовољи потписивањем споразума о ограничавању поморских снага по којем је Јапану признат статус као једне од највећих поморских сила на свету што је de facto Јапан и постао након Великог рата. Јапану је тако овим споразумом одобрен однос од 3 према 5 у односу на САД и Велику Британију. Међутим, то је ипак била слаба надокнада јер Јапан није дошао до поузданог пријатеља и савезника као што је то била Велика Британија за време англо-јапанског савеза.

Раскид савеза и потписивање споразума о ограничавању поморских снага су само обелоданили различитост интереса Јапана и западних сила. Док је раније Јапан могао да рачуна на британску морнарицу као на свог реалног савезника и док су САД раније водиле политику која је била руковођена искључиво америчким интересима, сада након раскида савеза и потписивања поморског споразума, и Велика Британија и САД су уједињени постали потенцијални непријатељи Јапану.

Следећи корак у погоршању односа Јапана са САД и Велике Британије одиграо се 1924., када је Конгреас САД, узнемирен у расном смислу великим и изненадним емиграционим приливом Јапанаца на територију САД, донео закон који је лишио сваке наде емиграната из Азије, укључујући и Јапанце, да ће бити прихваћени као равноправни досељеници. У исто то време је Аустралија постала позната по својој политици „Беле Аустралије“. Поента је била у томе да су сви ови фактички расистички политички кораци западних „демократија“ коначно убедили Азијатско-„жути“ Јапан да Јапанци не припадају белој раси и да стога могу да буду само другоразредни Азијати а представници „беле“ расе ће бити лидери светске политике.

Због тога што се Велика Британија одрекла Јапана 1921. као главни партнер и савезник у региону, Јапан је фактички био присиљен да од тада па надаље (све до 1940.) буде присиљен да тражи новог савезника или савезнике међу великим светским силама који би могли да му пруже исту националну безбедност и/или испуњење националних интереса у региону као што је то чинила Велика Британија од 1902. до 1921. против Русије.

Јапанска политика да заустави економско-политички опоравак Кине је била осујећена дипломатијом и интервенцијом западних сила. Јапан је фактички био приморан да се повуче и стога да привремено одустане од своје империјалне политике у региону обзиром да му је и даље недостајало самопоуздање наспрам западних сила. Ипак, била је постављена сцена за одлучну конфронтацију на коју је Јапан био спреман у савезу са новим европским савезницима – са Немачком и Италијом, које су по мишљењу Токија могле да Јапану пруже безбедност као доскора Велика Британија. Тако се Јапан, за разлику од Великог рата, за време Тоталног рата, нашао на страни англосаксонских противника.

Др Владислав Б. Сотировић

Бивши универзитетски професор (Вилњус, Литванија)

Истраживачки сарадник Центра за геостратешке студије (Београд, Србија)

Истраживачки сарадник Центра за истраживање глобализације (Монтреал, Канада)

sotirovic1967@gmail.com

© Владислав Б. Сотировић 2026