Андреј Ткачов: ТАЧКА ОСЛОНЦА

„Хришћанство разумеју они који разумеју Божанску литургију.“ Ова афористичка фраза ме је погодила као стрела у срце још у мојим богословским годинама. Током година, она је само бивала истинитија.

Штавише, постало је јасно да је Божанска Литургија – Све! Она је Златни пресек нашег историјског пејзажа. Она је камен мудрости, који оплемењује све чега се дотакне.

Непознавање хришћанства = неукључивање у Литургију.

Гогољ је отишао још даље, тврдећи: „ако људи не једу једни друге (у смислу чистог канибализма), онда је тајни разлог за то свакодневна Божанска литургија која се служи на многим местима“.

А на питање „како живети?“ може се одговорити укратко: Као да се спремам да се данас причестим.

Очигледно је да су празнословље и ружан језик, прождрљивост и лењост, а да не помињемо тешка безакоња, категорички супротни припреми за причешће. А ако неко живи светим животом, изгледа као да се спрема да се причести у било ком тренутку.

Литургија, као универзална пракса и универзални принцип, јесте нешто што је код нас у Русији сасвим могуће. Не знам како је у другим цивилизацијама, то је њихова ствар. Али за нас је такав приступ Литургији могућ, па чак и неопходан.

Узгред, супротност Рату није Мир (у смислу не-Рата), већ Литургија. Мир, у смислу не-Рата, то је колективна потрага за профитом и задовољством, запаљива мешавина беспосличарења и зле активности, која, заправо, сакупља гориво за будућу ватру.

У том смислу, „мирни блуд рађа ратни ужас“.

Рату, као крвавом начину решавања нагомиланих противречности, не супротстављају се тржни центри са распродајама, нити ресторани са деликатесима, већ цркве у којима се служи Литургија.

Жељена Русија будућности – то је огромно географско пространство, место свакодневног служења Литургије, уз максимално и свесно учешће што већег броја људи.

Литургија, попут лековитог завоја, згодно се приљубљује уз сва болна места народног тела: изградњу породичног живота, одгајање деце, превазилажење зависности…

То се односи и на победу на фронту. Јер народ који се моли може борбеној војсци пружити такав талас подршке да може да сломи сваки зли отпор.

Литургија није нека страна мода или модерна иновација. То је нешто што је одувек било са нама од наше појаве на историјској сцени. Али, једна ствар је обављати је из навике, а сасвим друга препознати и прихватити њену неупоредиву унутрашњу моћ, која Литургију претвара у цивилизацијску полугу способну да подигне било који терет, под условом да има тачку ослонца.

(Телеграм канал о. А. Ткачова; превео Ж. Никчевић)