Андреј Ткачов: СВЕ ШТО ТРЕБА ЗНАТИ О САВРЕМЕНОЈ ФРАНЦУСКОЈ

Безумничко отварање Олимпијаде много пута је коментарисано. „Тајна вечера“ и бледи коњ Апокалипсе… Сви су то видели. Нешто мање је дискутовано о приказу Марије Антоанете са одсеченом главом која пева. Мада би ова „нумера“ у добрим временима била довољна да прекине односе Аустрије и Француске.
Краљица је била Аустријанка. Као странкиња, није била вољена у народу. Што, наравно, није било толико ствар народа колико салонских и дворских гласина које су пузале из палате и подгревале ситуацију (револуције увек сазревају у близини врховне власти).

Потом, године 1917, ситуација у Русији захуктала се по истом сценарију. Као, царица је Немица, ради за немачки генералштаб… Марија Антоанета је оптужена за нечувену разврат (завођење сопственог сина). Царици Александри су приписивали везу са Распутином. Злочини и њихова припрема, као у огледалу.

У међувремену, Марија Антоанета је показала истинску племенитост и хришћанску храброст у затвору и на дан свог погубљења. Ти дани су открили каква је узвишена душа живела у овој жени. Многи филмови су снимљени на ову тему. По мери временске дистанце, Краљица је у очима људи порасла до истинске величине. Узгред, као и њен добри муж Луј Шеснаести, који није учинио ништа да заслужи гиљотину.
Човек је видљив на дан смрти, колико год да се крио целог живота. Сама краљица попела се на скеле и, не губећи присебност, легла под сечиво, чак имајући времена да се извини џелату што му је стала на ногу. Гомила битанги, жедних крви, урлала је около. И ћутке је стајала банда револуционарних вођа, које је такође ускоро чекала гиљотина. Месеце проведене у затвору, судску фарсу и друге недаће подносила је молитвом и храброшћу без премца. У време погубљења имала је 38 година. Марија Антоанета је велика жена која је у Христу нашла снагу да се одупре очају и смрти. У суштини, она је венцоносна мученица. На месту њене смрти стоји Капела Покајања.

Блиско упознавање са темом бруталног јавног убиства Луја и његове породице изазива у души мешавину ужаса и презира према револуционарном лудилу. И Француска треба да се покаје за дело својих очева, а не да се руга својој обезглављенoj краљици.
Руске трупе Александра Првог, које су ушле у Париз марта 1814. године, најпре су одслужиле парастос за обезглављени краљевски пар.
Већ самo ова изругивачка сцена са краљицом на отварању тзв. Олимпијаде довољна је да се разуме све о савременој Француској. Да се разуме и да се задрхти од гађења.

(Телеграм канал А. Ткачова; превео Ж. Никчевић)