Андреј Ткачов: НАЈПРЕ У ДУХУ, ПА НА БОЈНОМ ПОЉУ

Израелци су, кроз уста свог вишег руководства, саопштили да Палестинце (или Арапе уопште) не сматрају људима. Мало је вероватно да ће им Палестинци узвратити другачијом монетом. Мало људи успева да заволи непријатеље чак и унутар Хришћанства, а ван Хришћанства нико чак и не планира да то чини. Отуда у Светој земљи постоји оштар клинч између зараћених страна и потпуна магла у будућности.

А ево, Руси и даље сматрају Украјинце не само људима, већ чак и браћом. Додуше, прилично залуђеном. Постоји нада да је то привремено. Због онога што је изречено, Газу је страшно гледати чак и на ТВ-у. Али зато у Кијеву нису сви уверени да је у току рат. Планова да се Кијев, Мајка руских градова, претвори у бетонску и циглену прашину није било и нема.

Иначе, укро-патриоте Русе не сматрају ни браћом ни људима. Успеси црне пропаганде су колосални. И кад би могли, они би, без икакве сумње, у стање данашње Газе довели Москву, Вороњеж, и уопште све.

Ту је потпуно евидентан укорењени систем погледа на свет. За Русе, он остаје хришћански, хуман, савестан, упркос свим крајностима и ексцесима крвавих сукоба. Руси заиста остају, упркос свему, хришћански народ, и мрзе рат не само због страха да ће бити убијени, већ и због неопходности да убијају.

На кратким дистанцама ова позиција може да нас нервира. Али на дуге стазе, то је кључ истинске победе. Најпре у духу, па на бојном пољу. Јер разбојницима Бог није помоћник. Јер чак и мувље крило има тежину, а Божја вага је прецизна. Будућност припада Христу и чак и мало следовање Христу даје перспективу.

Али на Блиском истоку је све тешко. Авраамова деца са обе стране испред себе виде само чудовишта. Корени овог погледа сежу како у новију историју, тако и у таму векова. И немогуће је помоћи, и немогуће је посматрати.

А суровост се увек објашњава управо менталним ставовима, и то је оно што треба исправљати.

То је најтежи посао на свету.

 

***
У књигама Мојсијевим, Јеврејима се често каже: Сећајте се да сте били странци и придошлице у земљи египатској. Зато, волите странце и придошлице. То значи: Ви сте то сами искусили. Сад пожалите оне који су се нашли у вашем претходном стању.

Ово је широк принцип. Ако си и сам боловао, помози болеснима. Био си бескућник – пожали бескућника итд. Кад се примени на савремене Јевреје, то значи: Сећаш се Холокауста? – не приређуј га другима.

Наравно, ово је лакше рећи него учинити. Међутим, Заповест је дата и од ње нема бежања. Немци су себе сматрали људима, а Јевреје – не. То значи да не треба понављати њихову грешку и етикетирати ову или ону етничку или верску групу као „нељуде“. Нико то не може. Ни Руси, ни Украјинци, ни Арапи.

А кад није тако, онда се пред нашим очима дешава крвава и запетљана фарса. Наиме: Син јучерашње жртве, оплакујући минуле патње свог оца, и сам постаје џелат и тера другог сина да истим сузама плаче над својим управо убијеним оцем.

То је зачарани круг. И Страшни суд је не само неизбежан, већ и просто неопходан, јер човечанство није у стању да успостави тријумф правде. Увек ће нешто остати недоречено, нешто прекривено смоквиним листом, нешто преокренуто наопако.

Али у човеку постоји жеља за коначном правдом. У сваком човеку. То је веома јака жеља. И зато долази Страшни суд.

(Телеграм канал А. Ткачова; превео Ж. Никчевић)