Андреј Ткачов: ГОГОЉЕВА ПРОРОЧАНСТВА СЕ ОСТВАРУЈУ

 

Којим све именима читалачка публика у своје време није називала Гогоља? Најпре „наш Хомер“, а онда: фантаста, хумориста, мајстор гротеске, средњовековни мистик, уплакани сатиричар… А ко би помислио да је Гогољ прави реалиста! Описујући унутрашње токове малоруског постојања, заронио је веома дубоко у њих и обрео се са друге стране огледала. Носио је у себи оно што је описао, и стварно се уплашио.

*

„Вечери на салашу…“ и друге ствари из малоруског циклуса ми данас не можемо приписати машти Николаја Васиљевича. У овом случају, он је буквалиста и прецизан описивач, као и неки биолог који детаљно описује природно станиште са његовим становницима. Да су Руси – у ширем смислу, или бар Руси у политици, „Вечери на салашу…“ схватали озбиљно, могло се много научити путем читања, а не уз проливање крви. Јер је Гогољ страшни водич у украјинску подсвест, а самим тим и у неизбежну стварност. Сами наслови прича наговештавају злокобну природу овог погубног места. „Мајска ноћ или утопљеница“, „Бадње вече“, „Страшна освета“…

*

Пре свега, ту влада потпуни ноктурно. Увек и свуда је ноћ. И „мајска“ и „уочи Божића“. И „Уочи Ивањдана“ изабрано је „вече“. Јер је просечан човек током дана нормалан. А ноћу се с њим нешто дешава. Понекад, са читавим народом. Под светлошћу месеца на пут излазе разбојници, ноћу на демонима лете у далеке земље, а Фома Брут у напуштеној цркви псалмима од себе тера вештицу. Ноћу се изводе враџбине и прорицања, а миле девојке које уз светлост свеће гледају у огледало у одразу виде свињску њушку. Као што знамо, „тиха је украјинска ноћ“, али морате бити на опрезу, та тишина је веома забрињавајућа.

*

Све је тако. Снови, бајања, потпуна нелогичност поступака, безобзирно масовно самоубиство… Само то није Гогољева фантазија, већ стварност коју је описао. Супротна страна Месеца, тј. подсвест Украјинца коју Гогољ описује документарно и детаљно. И о чему то говори? Па о томе да „светле мисли чистог разума“ у односу на Украјину не функционишу. Њихов природни свет је расцепљен и они сами себе не разумеју. То је или ружан сан, или „земља иза огледала“. А с оне стране огледала не делује Кантова филозофија, већ Име Божије, знамење Крста и нелинеарни приступ. А, извините, брбљање о томе како ће „бизнис и новац све изједначити“, како ће „универзалне људске вредности све помирити“, како је „хуманизам и неизбежан и користан“ и тако даље – то су потпуне и очигледне бесмислице. Бар у односу на Украјинце.

*

Књиге бивају различите. На пример, да „убијете време“ или да се забавите. А постоје и пророчке књиге. Оне су водичи из ћорсокака. Колико би нам било – не лакше, али јасније живети – кад бисмо схватили, на пример, да је Чичиков жив! И да се умножио! Деведесетих година је љубазни господин румених образа активно куповао мртве душе у пространствима земље која се урушава. Мистичним капиталом и дрском крађом, присвајајући и манипулишући „трговачким тврђавама“, тј. меницама и хартијама од вредности, реални Чичиков је час ту час тамо прелазио у категорију олигарха и господара живота. Колапс совјетског пројекта је нечувени тријумф реалног Чичикова! Биографија било ког већег преваранта, типа Бориса Березовског, неће вам дозволити да погрешите.

*

То јест, прихватајући Гогољев језик не као шалу, него као прецизну топографију, Украјина је Зачарано место, које је купила и већ тајно продала група Чичикова. У Украјини је попљувана вера и ниједан храбри козак није узвикнуо Буљбину реч. У „Тарасу Буљби“ гнев козака кипи у таласима јер Јевреји свуда узимају православне цркве под аренду и без њихове забелешке не можете да прославите Васкрс. А некрштени Зеленски, као поглавар православне државе (!), који наступа у позадини преотете Кијевске лавре (!) у ноћи (!) католичког Божића (!) у празној цркви (!) – зар то није Украјина у свом најчистијем виду, коју је описао Гогољ?

*               Све елементе ове слагалице, сложене у шаблон, нико (!) донедавно не би препознао као могуће. Али дошло је Гогољево време: „Коме се смејете? Сами себи се смејете“. Реалност, господо, увек је фантастична! А вероватно сте мислили да је „Критика чистог разума“ најважнија књига? Не. Сеоска гатара може бити и паметнија и опаснија.                А даље? Даље је „Страшна освета“, још једна прича из „Вечери…“. И Андрија, који се од Остапа разликовао само по томе што се заљубио у пољску госпођицу. И због те блудне маште посекао своју браћу и веру издао. И зато је отац убио Андрију. И то је Гогољево пророчанство. Политички хохол, то вам је Андрија-издајник. Колективни.

*

Наше време тера нас да поново читамо и промишљамо Гогоља. Јер је управо наше време открило његов пророчки дар. Пушкин је, прочитавши „Вечери…“, узвикнуо: „Ох, како је забавно!“ Где је ту забава? Тамо се леди крв у жилама.

Сâм Гогољ је, формирајући комплетну збирку својих дела, говорио о „Вечерима…“ као о експериментима слабим, почетничким. То јест, ни он није сасвим разумео шта је написао. Али ми, посматрајући живе Чичикове у петој колони, живе Андрије на бојном пољу, и мртвог Фому пред јутро у напуштеној цркви, и друге ноћне море које су се оствариле, морамо да преиспитамо наше „општечовечанске“ и „финансијски повољне приступе“. Зато што с оне стране огледала такви приступи не функционишу. Тамо је потребна вера, која чини да духови нестају.

(Телеграм канал А. Ткачова; превео Ж. Никчевић)