Андреј Ткачов: ГДЕ СТЕ, ВИТЕЗОВИ?

Човек никад не постиже оно што жели. Штавише, он ретко зна шта заправо жели. Тако настају празници, који имају један циљ када настану, па се временом удаљавају од првобитног циља – у супротном смеру.

Осми март је један од таквих догађаја.

Где је сећање на „марш домаћица“? Где борба за опште право гласа? Где је покушај да се жена претвори у другарицу и страсна жеља овог „другара” да га не гледају са искром жеље, већ да му само чврсто стисну руку и потапшу га по рамену?

Све ове глупости су избледеле као пена, а остала је жеља жене да буде жена, уз пристанак мушкарца да јој бар повремено призна то скромно и природно право.

Да, родни проблеми понегде настављају да узбуркавају људска срца, али у нашој земљи, где је социјализам или коначно победио (али не потпуно), или се изненада и потпуно урушио, жена жели да буде само жена.

Не жели ни машину, ни лопату, ни лет у свемир или годишњи рачуноводствени извештај. Жели поклоне, жели комплименте, жели да чује невине полуистине о томе да је лепа, жели да украси пећину цвећем и да дочека свога хранитеља, трезног, и не с празним рукама.

У овом смислу, ја сам за 8. март! Ја сам за то да људи повремено изгладе лица наборана бригама и размењују љубазне осмехе.

Али поред тога, свака животна чињеница има и своју метафизику, са шансом да се схвати највиши смисао и научи озбиљна лекција. Говорећи о Међународном дану жена, можемо смело да заборавимо на друштвено-политички патос и да говоримо о топлини људских односа, и о… витештву.

Да, да, о витештву, које нам је недостајало.

Витештво је војничка храброст уравнотежена племенитошћу, то је способност поштовања непријатеља, то је одбијање борбе ради борбе, али вешта борба тамо где постоји виши циљ.

Многе свете идеје и квалитети култивисани током векова спајају се у једном тренутку под називом „витештво“. Ту има места и за посебан однос према жени, као бићу слабом, али способном да прими велико освећење.

Витез може да служи одређеној Дами, а може и да не служи, познавајући само Господа или Краља.

Али витез је хришћанин, и он свакако поштује Пресвету Дјеву, видећи у Њој главну Мајку на свету и прву међу Дјевама.

Кроз поштовање Богородице, витез неминовно мора имати узвишен однос према женској природи, тим пре што је витез често монах, и не сме да гледа на жену са пожудом.

Ова хармонична и узвишена средњовековна спекулација, која је водила мисао навише, попут средњовековних торњева, доминирала је умовима људи на Западу много векова. А кад је сâмо витештво умрло као војно-религијска служба, у култури је остала храброст комбинована са поштењем, строгост ублажена милосрђем и љубазношћу према слабијем полу.

То је оно што треба да научимо.

Може се почети од малога. На пример, треба научити да контролишете свој језик и да се никад не изражавате срамотно у присуству жена. Морате једном заувек престати да псујете; табу на било какво псовање у коме се помиње мајка.

Неопходно је разумети: иако је савремена жена затрована идејом о равноправности полова, сама та једнакост у природи не постоји.

И ко би, ако не женско срце, требало да зна ову горку истину?

То значи да жена, док споља опонаша свет, изнутра ипак жели заштиту, плаши се срамоте и издаје и сања о снажном рамену.

У 99 случајева од стотину, она је спремна да једнакости и другим демократским слободама каже: „идите дођавола“, чим јој заузврат обећају једноставну породичну срећу.

Па, ту срећу још треба пружити. Дати јој копејку коју је зарадила, искрен пољубац и реч охрабрења. Свака жена треба да добије све ово од свог мужа.

И, Боже мој, колико ће радости и снаге, колико енергије и посвећености, колико наклоности и бриге тада заузврат добити мушки део човечанства!

Нажалост, већина нас нисмо витезови.

Реалност обликује човека по шаблону ухрањеног и бесмисленог створења. Време је да се овој лепљивој тупости супротставимо идејом унутрашње племенитости, идејом служења.

Витештво је, да се подсетимо, и служба и племенитост.

Немој повредити слабога.

Не смеј се богаљу.

Палог подигни.

Туђе не узимај.

Дели оно што зарадиш.

Не тражи срећу у греху.

Не бој се никога осим Бога.

Са таквим моралним кодексом сваки празник ће нам користити и моћи ћемо из свега светског да извучемо нешто духовно. Уз такав приступ животу наше жене ће бити поносне на нас и 9, и 10, и 11. марта. А ми, мушкарци, одбијаћемо да у женама видимо само предмет пожуде или пореског обвезника у сукњи, него ћемо у њима видети оне особине које су вековима надахњивале најбоље Адамове синове.

(Телеграм канал А. Ткачова; превео Ж. Никчевић)