Андреј Ткачов: БРАТЕ И СЕСТРО…

На крсту, Он је немоћан, и у гробу беживотан. Али иза гроба, где се живот наставља, невидљив људском оку, Он делује. Он уништава пакао. „Подигните врата, кнезови пакла, и ући ће Цар славе“. Ко је тај Цар славе? Господ, јак и силан у борби, Он је Цар славе! И док ми ганути стојимо поред гроба, Христос – снажан и неумољив – гази кацу гнева на местима где су чамиле везане душе.

Данашњи Велики петак није упоредив са оним једним и јединим страшним Петком кад нико није знао да ће Он васкрснути. Сад је све прожето зрацима васкрсења, који чак и неверника штите од очајања и греју га. А онда је за све који су Га волели живот изгубио сваки смисао. И ми никад нећемо разумети страхоту тог јединственог Петка, јер је празан гроб Господњи већ два непуна дана од нас.

Али зашто ми из године у годину славимо ове дане? Зар не због тога да би свим срцем, умом и душом заволели Најслађег Исуса? Да би памтили Његове речи и дисали Његовим именом. Да би испуњавали Његове заповести и са вером примали Његове Свете Тајне. Од Његових прободених руку и ногу, од Његових затворених очију и уста, вратимо се нашим устима, очима, ногама. Помолимо се:

Исусе, дај ми ноге да Теби дођем,

Исусе, дај ми руке да Те загрлим.

Дај ми слух да чујем Твој глас. Дај ми очи да видим, ако не лице Твоје, онда бар траг ногу Твојих.

Дај ми целог Себе. Узми од мене оно што је моје и дај ми оно што је Твоје. Узми од мене моје старо и дај ми Твоје ново. Обнови ме целог.

Дај ми ново срце, живо срце, да Те волим, да Те слушам, да дрхтим од Твојих речи, да се Тобом храним.

Тако нека се моли, брате и сестро, твоја и моја душа, док ми, стојећи по страни, као жене мироносице, са очима пуним суза, гледамо „где Га положише“.

(Телеграм канал А. Ткачова; превео Ж. Никчевић)