Андреј Ткачов: Радуј се, Никола!

Лик Николаја сагласан је и разумљив нашој души.

Светитељ иза себе није оставио књиге. А народ наш више верује у дела него у речи. Николај воли сиромашне, а скоро цела наша историја је непрекидна историја сиромаштва, простоте и оскудице.

Кад су Италијани украли светитељево тело и однели га у своју земљу, појавио се празник „летњег Николаја“. Грци га још увек не признају, али наши преци су овај празник схватали на посебан начин.

Дедови су приповедали дедовима да су Никола и Касијан једном сишли са неба да ходају земљом, да би некоме, можда, помогли. Виде, човек са таљигама заглавио се у дубокој локви. „Хајдемо“, каже Никола Касијану, „помозимо сељаку“. А Касијан каже: „Не бих да прљам рајске хаљине“. Па, шта да се ради, Никола је сам сишао у блато и извукао таљиге. Господ је био дирнут таквом човекољубљем и дао је Николи два празника годишње – лети и зими. А Касијану – једном у четири године – 29. фебруара. Ето тако.

Уопште, ми смо још увек слабо упознати са Светим писмом, имамо довољно и незнања и грубости. Можемо чак и да их поделимо. Али ако наш човек види икону Светог Николе, одмах ће савити три прста у прстохват и прекрстити се. Рећи ће: „Радуј се, Никола, велики чудотворче“, а Никола ће са неба одговорити: „И не тугуј, слуго Божији. Прослави Господа Сведржитеља речју и делом“.

На земљи је било много светаца, а биће их још много. Али ми смо толико привржени Чудотворцу, као да не живимо у нашој поноћној земљи, већ у Малој Азији, и то не у ери интернета, већ у 4. веку, у ери Првог Васељенског сабора. И то је дивно, чак до суза.

(Телеграм канал А. Ткачова; превео Ж. Никчевић