Андреј Тесла: ШТА ЈЕ ЧИТАО ДОСТОЈЕВСКИ?
Tек сад ми је дошла до руку „Библиотека Ф. М. Достојевског“ (Библиотека Ф.М. Достоевского: Опыт реконструкции. Научное описание – СПб., 2005.) која је објављена пре двадесет година. Ова врста публикација почела је легендарним радом Модзалевског старијег о Пушкиновој библиотеци (треба напоменути, међутим, да је рад Модзалевског старијег био опис стварне, постојеће библиотеке, стечене од Пушкиновог унука, која је постала основа Пушкинског дома, – напротив, рад о библиотеци Достојевског, као и реконструкција руског дела Тургењевљеве библиотеке, објављена 1994. године, представља покушај реконструкције збирке књига која је давно изгубљена).
Наравно, рад ове врсте вероватно не може привући широко интересовање – треба признати, чак и међу љубитељима ретко се чита директно, већ се чешће користи као референца. Међутим, постоји мали круг библиофила који заиста уживају у овој врсти публикација: на крају крајева, оне су буквално понављање шансе, у реалности давно изгубљене, да се прегледају полице кућне библиотеке човека који ти је интересантан.
Кућна библиотека је веома разнолика ствар, која одмах одражава карактер власника. Или он сакупља, или чак „прави колекцију“, или су му при руци издања која су му потребна, што одражава чисто радни карактер, или, напротив, ево управо онога што је остало „своје“, важно за себе, одвојено од свих послова – ево књига од који не желиш да се одвојиш… Један поглед на повез овде може бити важан, као сећање на много тога: од везе са аутором до памћења чак не ни одређеног издања, већ баш овог конкретног примерка који стоји испред тебе.
Достојевски је био страствени читалац – и не, није био велики књишки мољац. Његова лична колекција не нуди ништа посебно занимљиво или необично – можда литванско Јеванђеље, штампано 1600. године, повезано са сећањем на рођака. Па и ту се питамо – да ли се оно налазило у његовој библиотеци или је реч о каснијем предању, једној од оних библиографских легенди које неизбежно расту око сваке значајне особе.
Додуше, ко зна, можда није ни било времена. Живот га је у великој мери одвикао од књига: читао је и неизбежно „обрастао“ књигама током свог првог периода, кад је лутао између разних књижевних планова, надајући се брзој и огромној слави после „Бедних људи“, губио главу у гомили лако доступних девојака, под налетом издавача због своје претходно стечене славе. С обзиром на његов карактер, лако је претпоставити да су се у то време гомиле књига премештале. Али шта год да је било, скоро ништа од тога није преживело за каснија времена („скоро“ је овде значајна резерва, постоји неколико издања у позној библиотеци Ф.М., која изгледају као да су дошла са полица за књиге из 1840-их и, можда, заправо, кроз дугачак ланац, преко његовог старијег брата, који је избегао казну у случају Петрашевски, ипак су остале у његовом поседу).
Затим је уследио други животни период, повратак са робије и војне службе, скок у књижни океан, са белешкама Базунову (познатом књижару тих година, са којим су браћа имала заједничког посла око часописа), покушај оснивања „библиотеке“ при часопису (чији су се делови, изгледа, касније ипак помешали са личном).
И на крају, после друге катастрофе – са часописом, дуговима, Стеловским, који захтева да у строгом року напише нови роман – и дугог одласка ван домашаја поверилаца (током којег ће његову библиотеку уништити онај који је преузео улогу чувара и истовремено читаоца, одвукавши најбоље букинистима) – после свега овога, коначно, последњи период неочекиваног мира – оног који је био могућ за Фјодора Михајловича, који му је пружила његова Ана Григорјевна, најбоља од књижевних жена и удовица, барем у руској историји.
И ево, пред нама је реконструкција библиотеке, сакупљена из неколико спискова, које је удовица бележила током двадесет година – и онога што се поуздано зна из других извора, писама или сачуваних књига, са натписима који омогућавају да се нека књига чврсто припише онима које су, барем на неко време, завршиле у кући Достојевског на Кузнечној.
Пред нама је породична библиотека, будући да читав низ књига, за које је чврсто утврђено да припадају Ф.М., очигледно није купљен и стављен на полице за његово лично читање. Ту су два тома Јегерове „Историје…“, објављене 1876–1877. године и посвећене Грчкој и Риму, очигледно купљене за његовог сина, одрастајућег Фјодора Фјодоровича, као и гомила публикација о грчким и римским класицима, од Тролопових адаптација, до препричавања Ксенофонта и Цезара. Међутим, и ово је изванредно – може се видети необично брижан родитељ који не само да поверава свог сина класичној гимназији Толстоја-Каткова-Леонтјева, већ покушава да објасни значење овог изненадног „класицизма“.
Библиотека Достојевског – какву знамо из белешки његове супруге – садржи широк спектар брошура и публикација из последњих година, набављених, али, много чешће, добијених на поклон од аутора. Од гомиле књига које је Достојевски донео из Оптинског манастира до сличних гомила које су поклонили Иванцов-Платонов, Јанишев или Випер (отац и деда историчара уметности). Ту су очигледни трагови последњих година – недостатак прегледа и организације библиотеке, јер су слична „танка“ издања из претходних година, која нису сачувана, била осуђена на другачију судбину. Дакле, пред нама је замрзнута слика, „фотографски снимак“, библиотека Достојевског у тренутку његове смрти, која још није стигла да се очисти од случајних стицаја из последњих година.
И овде видите низ збирки – од Белинског и Писарева до Соловјова-оца. Прва двојица су представљена само раштрканим томовима – тачније, онима где пишу о власнику; остале не треба чувати, али оно што говоре о теби треба да остане при руци. Други је готово мистериозан, будући да се чини добро утврђеним да је Достојевски читао Соловјовљеву „Историју…“, али у његовој личној библиотеци постоји само први том. А пошто је Ана Григорјевна обично прецизна у кућним пословима, очигледно је остатак узео из неке друге „читаонице“, привремено се претплативши.
Ово је библиотека човека који током свог живота редовно доживљава преврате: не верује у моћ полица за књиге, има својих десетак књига које може да се нада да ће спасити, али никако не и „колекцију“. Где је могуће и неопходно у сваком тренутку бити спреман за покрет, знајући шта треба понети, а шта оставити у кутијама „случајних“ ствари које су се нагомилале као „свакодневни живот“.
То је више „случајна библиотека“, где много тога долази „само по себи“ и купује се ретко и селективно – а више за „опште добро“, породична библиотека, она која ће касније прећи сину. „Случајно“ и у смислу да публикације које очигледно нису намењене деци или жени и нису потребне самом Ф.М., – попут „Архива Југозападне Русије“ – остају неразрезане, као споменик познанству-пријатељству-дружењу, а оно што је прочитано шаље се у страну.
Код куће се држе сопствене књиге свих могућих издања, поклони од пријатеља и познаника, књиге купљене за сина и ћерку и још понешто што се нагомилало као баласт – не рачунајући пар чувених издања, као руски превод Новог завета, који је Фонвизина предала осуђенику, али оно што је изванредно јесте да је историју управо те књиге тешко реконструисати.
И, за разлику од масе руских, ту су пажљиво одабрана француска издања: комплет од 20 томова Волтера, серија томова Игоа и Ежена Суа, сабрана дела Балзака и Жорж Санд, француски преводи Валтера Скота, Дикенса и читав низ других. Овде готово да нема изолованих књига; готово све је у комплетима. Управо су то пишчеви алати, предмети проучавања: ако је руска књижевност, углавном, „медијум“, оно у чему Достојевски постоји, француски део библиотеке јесте оно из чега он црпи управо књижевно; то нису материјали, већ узори и супарници.
И чудно, ово је библиотека човека без дома, али ипак књишког човека. Некога ко није имао времена да набави своје, није стигао да изгради ново – можда се плашио да се ослони на будућност, или се просто трудио да избегне предвиђања. Али ипак, то је неко ко нехотице гради сопствену колекцију, са сопственим избором. Где се, додуше, мало књига поново чита, али оно што чврсто стоји, у комплетној збирци, без икаквих резерви, јесу Пушкин, Гогољ и Толстој. И то је само по себи довољно: то није нешто што jе успут стечено, није поклон, и није нешто што је потребно за посао. Не, овде су потребни сви томови, нека стоје ту, нека савијају полице… Било да је за себе, или за сина или ћерку, то увек има виши смисао.
(s-t-o-l.com/kultura; превео Ж. Никчевић)
