Андреј РУДАЉОВ: Путин неће преговарати са Трампом као Горбачов са Реганом у Рејкјавику

У ПОСЛЕДЊЕ време се много говори о примирју са Украјином и колективним Западом.

Повод је изборна реторика Трампа, који је тврдио да ће зауставити сукоб за 24 сата. То је нека врста необавезног америчког хвалисања. Као: деца се туку, али ће доћи одрасли чика и све то средити…

Међутим, многи су замрли у ишчекивању: шта ако се Трамп претвори у Деда Мраза и открије садржај своје торбе. Истовремено, појавила се озбиљна забринутост: ако нису могли да Русији нанесу стратешки пораз, покушаће да наметну за њу категорички неповољну паузу у војним операцијама.

Али, прво је председник РФ Владимир Путин недвосмислено изјавио да је нашој земљи потребан трајни мир. Да примирје уопште није корак на том путу, напротив – да би довело у питање изгледе за трајни мир.

Потом је министар спољних послова Сергеј Лавров конкретизовао овај принципијелни став наше земље, директно рекавши: „Примирје нам не одговара“.

Шта је проблем са примирјем?

Ради се о очигледном: то је привремена мера која не само што не решава проблем, већ га и значајно погоршава. Сврха примирја је да друга страна акумулира снаге за нови напад на Русију.

На то је упозорио и Лавров.

Сви се сећамо осмогодишњег периода након кијевског „Мајдана“ и Минских споразума који су омогућили неонацистичком режиму да напумпа мишиће и створи логистику за масовну западну подршку. Касније смо од пензионисаних западних лидера чули признања да су ти планови постојали од почетка.

Не заборавите да се десет година раније десио први такозвани наранџасти „Мајдан“. А тих десет година су биле период масовне идеолошке припреме за коначни државни удар у Украјини и, заправо, окупацију нама блиске земље.

То су паузе које су довеле до погоршања ствари.

У примирју, чије се лукаве формуле с времена на време изговарају, крије се опасност од инерције уступака.

Уопште се не ради о нормалном дипломатском дијалогу и међусобним уступцима ради постизања заједничког именитеља. Овде се, пре ради о истини из пословице: даш прст, одгризу ти руку до лакта. Нажалост, имамо горка искуства с тим.

Још се у 19. веку сјајни дипломата и велики песник Фјодор Тјутчев свим силама борио против политике миротворства на сопствену штету. Јер, Запад традиционално прихвата уступке или кораке добре воље као сигнал слабости Русије, што се мора искористити.

Има и скоријих примера да је инерција уступака, кокетирања са Западом, односно политика и стратегија лепих гестова на сопствену штету гурнула земљу у смртоносни вртлог који је разбио Совјетски Савез у комаде.

Ово што се сада дешава је ехо тих догађаја, тих уступака, тог флертовања.

После Трамповог хвалисања појавио се баук новог Рејкјавика (преговори Михаила Горбачова и Роналда Регана 1986.) са којим је почело одбројавање оног преломног времена када смо највише желели да се допаднемо целом „цивилизованом“ свету, да нам се аплаудира.

И заиста су нам аплаудирали, радујући се нашим невољама.

Како је приметио Сергеј Лавров, сада су нам потребни поуздани, правно обавезујући споразуми који имају за циљ да елиминишу главне узроке сукоба, укључујући општу безбедност у Европи, ширење НАТО и, наравно, права људи који живе на територијама које се залажу за поновно уједињење са Русијом.

Такође је изнео важан захтев: поштовање језичких и верских права на целој територији Украјине.

Наравно, не ради се о некаквом чудесном печату који би заувек запечатио документ непроменљивом чаролијом.

Не ради се о томе да ће се људождери и неонацистички манијаци, после бројних зверстава и репресалија, окусивши обилно крви, изненада поново родити и почети да поштују права других људи.

На сопственом искуству смо се уверили да наши противници нису у стању да преговарају. Сваки договор узимају само са становишта сопствене користи: ако им је исплативо да га крше – то чине а да не трепу. И, као што су модерне реалности показале – могу да погазе било шта.

А какви су то договори ако сваки неваљалац Џонсон може да ухвати за гушу послушне потписнике неког документа и захтева да се све поништи?

Потребни су нам одговори на питања која је Русија артикулисала још 2007. године у говору Владимира Путина у Минхену. Без тога, све ће бити привремено, климаво и дугорочно изузетно опасно, а гнојни процес само ће се ширити.

Потребна нам је нова безбедносна архитектура за Европу, уз признавање једнакости интереса страна који не могу бити згажени ничијом самовољом.

Потребни су чврсти темељи мира, а не гомила климавих структура и декоративних договора на песку западног егоизма.

Све мора бити враћено на безбедносне гаранције које је Русија тражила непосредно пред почетак СВО. На Западу су на њих тада гледали са становишта своје бахатости, правећи се да их пажљиво проучавају, а вероватније је да су се ваљали од смеха.

Сама перцепција Русије у Европи треба да се промени. Наша земља уопште није проблем који треба елиминисати, већ гарант европске безбедности, што потврђује вековна историја.

Покушавали су да растуре и раскомадају Русију, да је уроне у људски хаос, али притом нису приметили да су потпалили саме себе.

Сада ћемо проблем морати да решимо заједничким напорима. За то је потребно да Запад промени своју оптику, да се престроји.

То није ни тешко ни страшно. Биће страшно ако они тврдоглаво наставе даље, не мењајући ништа.

Само трајни мир на коме наша земља инсистира спречиће да свет склизне у амбис. То је кључ европске и светске безбедности.

Лукаво примирје је пауза над понором.