Андреј Рудаљов: ПОЉУБЉЕН РУСИЈОМ

Хајде да још једном покушамо да формулишемо идеју шта се могло догодити тог 6. маја. Да се није умешало чудо. Чудо које вековима бди над нашом националном историјом и културом, прати је и брине о њој. То би било наше анти-огледало, наша Црна Река, поготово што је ту заиста река, сасвим близу. То није претеривање, нису суперлативи и обожавање идола, већ стварност.

Треба само храбро изговорити и запамтити: Захар Прилепин је велики руски писац. А реч, књига, књижевност у Русији – и то се зна. Она сама је цивилизација речи, цивилизација живих идеја које из ње проистичу.

Често одмеравају на ваги: ​​политичар или писац? Стотину пута смо чули ту спекулацију: политичар је победио писца. Али чињеница је да су то потпуно некохерентне ствари, које у Русији не треба ни стављати раме уз раме.

То су у Сједињеним Државама, како је писао Штајнбек, „писци мало испод акробата и мало изнад туљана“. За нашу отаџбинску цивилизацију писац – попут митрополита Илариона Кијевског, Теодосија Печерског или Кирила Туровског – јесте светац. Био је доживљаван као заступник, попут Серапиона Владимирског. Појављивао се у тешким и судбоносним периодима националне историје, попут Епифанија Премудрог или потом Јосифа Волоцког и Нила Сорског. Бивао је бесни дух противљења цивилизацијском расколу, попут жестоког Авакума. Или цивилизацијска синтеза – Ломоносов. Блистао је као истинско сунце, од којег је почела савремена културна хронологија, попут Пушкина. А онда се уздигао на невероватне, наизглед недостижне висине, где Христос само што није сишао ​​на разговор. А име ових невероватних врхова је:  Достојевски, Толстој, Шолохов. Шта рећи: Русија је књига коју Господ чита да би боље разумео своје стварање. И опраштао.

И да сад опет поновимо: Захар Прилепин је велики руски писац. И то је постало очигледно не 6. маја, већ још 2000-их, након његових првих књига. После романа „Сањка”, књиге прича „Грех”, а онда је „Обитељ” отклонила све сумње.

Код нас се дуго причало да ће се ускоро појавити велики руски роман, и постављало се питање: где су наши нови Гогољи и Чехови? Где, где… Далековиди, ми ретко примећујемо и ценимо оно што је близу, ту поред нас. Што је стварно, а не у машти или у сновима. Па, ево га са нама. Нов. Наш. Не дублер, већ са својим именом. Непоновљивим. Да ли смо спремни да то прихватимо или треба да још одрастамо? Колико? Стотину или две стотине година?

Наравно, велико се види са дистанце. Али препознати у близини, стиснути руку, чути глас, разумети редове који нису канонски, већ живи, тек написани – то је велика радост и срећа. Или је лакше претварати се и ништа не примећивати, скривати се иза некаквих фраза, трачева и анегдота? Шта, дошао би нови Достојевски, како су сви маштали, и био би свима удобан и згодан, сладак и забаван, са причицама о старицама, универзалан за свођење на било коју меру? Смешно.

И ето, опоненти (најблаже речено) смислили су формулу: као, до 2014. постојао је писац, али је после нестао и није написао ништа достојно. На крају крајева, суштина оваквих објашњења није у њиховој сагласности са стварношћу, већ у удобности и погодности за онога који објашњава, коме је страшно тужно да ремети своју слику света.

Тако је шанса да Русија коначно постане „нормална“ земља, по њиховом мишљењу, коначно изгубљена. У Русији се, кажу, поново пробудио њен исконски мрачни и злобни почетак. Преступнички. Сад ће банда страних агената доћи и прочитати нам оптужницу.

Русија је почела да сабира свој лик након тога што су читаву постсовјетску историју покушали да изврну наопачке, да је пониште и замене. Русија је почела да завирује у своје неискривљено огледало и да се пита: ко сам ја, чему ја служим? Као Саша Тишин и „савезници“ из Прилепиновог романа.

Да, он је „дошао из Русије“. Русија се 2014. године вратила, а 24. фебруара вратила се и њена историја. Из исте те Русије дошли су Александар Проханов и Едуард Лимонов, Валентин Распутин и Вадим Кожинов, као и Александар Зиновјев и други. Њени заступници, ратници, који се речју и смислом боре против раширене рђе и подле превртљивости.

Сад је отаџбинска цивилизација ушла у своје епско доба. Трагично, невероватно сложено и судбоносно, решавајући хамлетовско цивилизацијско питање. А непријатељ удара на свим фронтовима, покушавајући не само да победи, већ и да уништи. Да сломи и анулира, тако да руски дух нестане.

Ударају на православље – основу отаџбинске цивилизације. Приређују раскол, отимају Лавру и цркве, сликају иконе са црном мрљом уместо младенца Христа.

Туку по симболу руске моћи – Кремљу, по њеној историји, ругајући се Победи. Непријатељ је покушао да убије суверену мисао и ливидира филозофа, а уочи Дана победе покушао је да разнесе писца, подло, из жбуња. Али дошло је чудо и спречило трагедију.

Чудо руске Победе. Треба га запамтити.

Све ове знаке треба да прочитамо и схватимо – и они су речи, они су такође књига. Неопходно је превазићи тај вулгарни нихилизам у односу на савременост, који је чврсто усађен у наше главе. Овде и сад се дешава епопеја. Хиљадугодишња отаџбинска историја избила је у први план, да би се одбранила. Међу нама су и ратници, и подвижници – и велики руски писац који је дошао да би одговорио на размере времена, на размере битке.

Мета изабраности је и у томе што је Прилепин чврсто уписан у пук отаџбинске цивилизације. Од тога је започео, тај крст носи и испуњава своју дужност. Не ради се о амбицији, већ о провиђењу: он, пољубљен Русијом, чува и великодушно зрачи то завичајно осећање и реч, постајући истински симфонијска личност.

Црна река је зауздана. Напред је победа, неминовна.

(dzen.ru/; превео Ж. Никчевић)